U novoj opremi, NIN je ofanzivno krenuo u osvajanje nove čitalačke klijentele. U tom pohodu izrazio je sklonost da je ideološki šokira neuobičajenim prilozima

      Da bi se odmah izbegli svi nesporazumi, u ovom tekstu neće biti reči o “crnom” Draži (Mihailoviću) sa Ravne gore, već o “crvenom” Draži (Markoviću) sa Kosmaja. Ali i o njemu nešto kasnije.
       U novoj opremi, NIN je ofanzivno krenuo u osvajanje nove čitalačke klijentele. U tom pohodu izrazio je sklonost da je ideološki šokira neuobičajenim prilozima. Naime, u doba boljševičkog titoizma izlazio je sa geslom “Sa NIN-om se zna više”, ali je zdušno sprovodio “liniju”. I sada je pokazao svoju prilagodljivost. Francuzi bi rekli da je en vogue: (sada propoveda kosmopolitizam (mondijalizam) neoliberalne ideologije. Zato je otvorio stranice (ne jednu!) poznatim i manje poznatim beogradskim mondijalistima. Dvojica od njih se ističu svojom intransigentnošću, i to ne samo tekstom nego i pogledom sa fotografije: i jedan i drugi streljaju nas strogim, iskošenim pogledom, savijene glave udesno, kao da prete. Prvi (Ivan Čolović) piše (govori) bez moralne dileme: “Jer odavno i policija zna ono što je odavno mnogima poznato, to jest da je patriotizam drugo ime za najgore oblike nasilja i zločina. Da bi otkrila podmukle zlikovce, policija danas prati izvikane patriote”. Ove reči izgovorio je on (a NIN preneo) na međunarodnoj konferenciji “Novi patriotizam”. Gde? U već čuvenom “Centru za kulturnu dekontaminaciju” u Beogradu, koji, začudo, nesmetano deluje još iz vremena Miloševićeve totalitarne vladavine, pod energičnom rukom takođe čuvene Borke Pavićević, poznate po tome što se, ne samo svojim umom, nego i celim svojim telom bori protiv srpskog nacionalizma.
       Dakle, pošto su se neki zlikovci i kriminalci krili pod patriotskim plaštom, patriotizam, novi i stari, en général, treba, po Čoloviću, proglasiti zločinačkom ideologijom, te bi, verovatno, i Marseljezu trebalo denuncirati kao himnu zločinaca. Tako umuju “naši” kosmopoliti.
       Drugi NIN-ov sagovornik (Mileta Prodanović) koga veoma poznati NIN-ov kapacitet, Luka Mičeta, predstavi kao profesora, pisca, slikara, kritičara, čak “renesansnog tipa” (puši “pal mal”), diže pravi ustanak protiv svih srpskih mitova, ali zato zastupa “mit Evrope”. Udružen sa Mičetom (i Mičeta želi komad njegove slave), podjaren od njega, ovaj neizmerno ambiciozan junoša, profesor crtanja, okomio se sa osvetničkom strašću na dvojicu pisaca, jednog još živog, koji se ne ume braniti, Dobricu Ćosića, i drugog, mrtvog, Antonija Isakovića, koji se ne može braniti. Ćosića je, raznim povodima, u razgovoru sa Mičetom pomenuo pet puta. Nazvao ga je “snabdevač mračnim idejama”, okrivio ga je za njegovu biografiju, partizansku naravno, okrivio ga je za građanski rat (“na prvom mestu”), za polemiku sa tradicionalistima i
       postmodernistima; da je Ćosić “i jedan krug njegovih servilnih čauša napao sada već srednju generaciju pisaca da je postmodernizam nešto što je nerazumljivo i nemoralno”, čime je pokazao “sramotno neznanje”.
       Ovaj žestoki momak se hvali: “...kod mene u svemu što radim mora da postoji okidač”. On okida na mrtvog Isakovića da deli ljude na velike i male, ne shvatajući ironičan podtekst u njegovoj izjavi “Dnevnom telegrafu” da malom čoveku, ako se uvedu sankcije, ostaje da se snalazi, a književnicima da pišu “nove lepe priče”. Nigde ni pomena o velikim ljudima! Ali zato Prodanović najpre potcenjuje Isakovića (“...on je veliki, jer mu je neko nekada kazao da je književnik”), da bi ga zatim mrtvoga vređao: “Potom sam više počeo da razmišljam o čoveku koji je mislio da je dobro da nama bude loše da bi on mogao da piše.”
       Taj razmetljivac Prodanović vređa Ćosića za “sramotno neznanje” da bi takvo neznanje sam pokazao izjavom: “Skovana je nova reč - mondalijalizam. Reč koju nećete naći ni u jednom rečniku.”
       Ceo razgovor, uz prostačko udvorištvo Mičetino, nabijen je sirovom mržnjom. I profesor crtanja i njegov sagovornik su se u toj mržnji natopljenoj uvredama bučno nadmetali. No to je slika njihovog karaktera. Ali pitanje upućujem NIN-u: zar mislite da ćete takvim “intelektualnim” stavom, gde pljušte niske strasti i uvrede, postići ma šta drugo kulturno vredno, osim akumulacije ljudske niskosti? To se tiče i sadržaja “ideja” i izraza nekih (ne svih!) vaših novoangažovanih kolumnista. Ili sam možda ja u zabludi, jer sam prećutno pretpostavio raniji viši kulturni nivo NIN-a? Najzad, evo i Draže sa Kosmaja, i njemu je NIN, istina na skrajnutim stranicama, poklonio svoju pažnju da u nastavcima govori o svome liku i delu i režimu u kome je bio istaknuti moćnik i perjanica. U jednom od nastavaka pomenuo je Draža i moje ime u vezi sa poznatim događajima iz Šezdeset osme godine. Naravno, šta bi drugo “drug” Draža nego da ističe svoju i njihovu ispravnu politiku, da je opravda “mestom i vremenom” i da, u poslednjem delu svoje “ispovesti”, zaključi: “Društveni period u kome sam bio akter, često i odgovorni činilac, može se oceniti pozitivno. I to me čini spokojnim”. Ne sumnjam, s obzirom na to ko je on i ko su oni koji su stvarali taj “društveni period”. Ipak ću podsetiti šta je Draža činio u delu toga “perioda”, 1968. godine i kasnije. Daću reč samom Draži. Naime, i Draža, kao i drugi na funkcijama u režimu Josipa Broza, ugledali su se na njega i Kardelja (kome se Draža i sada divi) da “povezuju teoriju i praksu”, što će reći da svoju partijsku delatnost izražavaju na literaran način. Slučajno su mi poznate dve Dražine umotvorine, zapravo dva toma njegovog spisa “Život i politika” (1967-1978), izdanje “Rad”, Beograd. Autor pomno komentariše i tumači studentske proteste od 2. juna 1968. godine, te sukobe kod čuvenog “podvožnjaka” i beleži 5. juna 1968, da se “Centar... preneo na Filozofski fakultet. Tamo je štab u kome su najaktivniji: M. Marković, Lj. Tadić, S. Stojanović, Z. Pešić, neki Mićunović, V. Milić” (str. 69, knjiga prva).
       Dana 15. juna 1968 (knjiga I, str. 73) piše: “Za ovo vreme često sam razgovarao sa Latinkom (biće da je Perović, prim. Lj. T.). Ona je sa Borom (biće da je Pavlović, prim. Lj. T.) podnela glavni teret. Prolazila je kroz razna stanja i krize. Odlično se drži. Sa Simom (biće da je reč o Simi Zatezalu, prim. Lj. T.), pre dva dana bila je kod Tita. Jako je zadovoljna razgovorom”. Istovremeno, Draža se žali na preteća pisma, pa kaže: “Profesor Ljuba Tadić je navodno tražio da idem na sud zbog klevete”. Najzad, istog datuma, na str. 74, stoje ove reči Draže Markovića, Kosmajca: “Vreme je da uđemo u otvorenu ideološku borbu i da se oštro suprotstavimo idejnoj konfuziji do koje je došlo. Nema nikakvih dokaza za to, no ja sam ubeđen da postoji neposredna veza između Gedžinog (Dobrice Ćosića, prim. Lj. T.) istupanja na Plenumu i ove akcije. Čuo sam (i siguran sam da je tačno) da je bio plan da za vreme CK SK Srbije (29. maja), gde D. Ćosić govori na Plenumu - Lj. Tadić govori na mitingu u parku kod Skupštine. Plan im nije uspeo i onda su dobro iskoristili incident sa brigadistima na N. Beogradu” (sve podvukao Lj. Tadić). Tako je pisao Draža Kosmajac davne 1968. godine. Scripta manent. Njegovi čitaoci (oni kojima je delio svoje knjige, ili su ih morali kupovati) trebalo je da poveruju da smo Dobrica Ćosić i ja skovali “plan” u kontrarevolucionarnoj nameri za rušenje režima koji je personifikovao Draža u Srbiji. U straha su velike oči, kaže izreka. Navedenim iskazom Draža je potvrdio saznanje da su totalitaristički režimi paranoidni, da padaju u pravu paniku na svaki čin njihovog osporavanja. A paranoja i panika samo su jasni primeri nečiste savesti apsolutističkih samodržaca. Takav je bio i Draža čovek-funkcija. Bio je takav i onda, takvim se prikazao i u poslednjim istupanjima u NIN-u. Čoveku - funkciji nisu potrebni nikakvi dokazi za njegove nebulozne tvrdnje. Izmišljotina postaje istina ako je izgovorena ili napisana ex auctoritate. Draža Marković i njegova nekada vladajuća koterija pripadaju ideološko-političkom pluskvamperfektu. Ako ga je NIN privremeno oživeo bilo bi dobro da iz pomenute Dražine knjige u nastavcima objavljuje dvotomnu njegovu hroniku. Možda bi takav kuriozitet mogao privući širu publiku.
      
       LJUBOMIR TADIĆ