Deset preskočenih godina koje tek treba da proživimo

      Video sam Evropu izbliza, na mikroplanu, ako tako mogu da kažem. Mesto se zove Portofino. Ima ona poznata pesma “Ljubav u Portofinu”, ali mislim da smo svi već zaboravili reči. Lepo zvuči i na srpskom: Fina Luka. U Finu Luku ne možeš da uđeš ako nema slobodnog mesta za parkiranje. Na ulazu u grad svetleći natpis o stanju u garažama i na parkinzima, a za svaki slučaj tu su i karabinjeri u svojim bledoplavim košuljama sa kratkim rukavima i sa elegantnim belim ženskim torbicama. Nađem mesto u garaži, liftom se popnem na glavni trg i krenem niz ulicu koja se u donjem delu pretvara u široku pešačku stazu koja vodi ka moru.
       Moram da sačekam da se iz “mercedesa” srebrne boje, koji upravo bešumno klizi pored mene, iskrcaju tri muškarca. Govore engleski, različitih su godina, teško je zaključiti da li su u nekakvom srodstvu. Ne vidim ni žene ni decu, pa mi više liče na neki engleski internat. Čekaju ih četiri uniformisana mladića sa nekom vrstom važne servilnosti. Jedan stoji i drži kolica za kofere, ostali su u smirenom pokretu, nasmejani, kao da im stižu dragi rođaci ili prijatelji. Samo višak spremnosti i napetosti da budu pri ruci, da pomognu, otkriva da su za ovo dobro plaćeni. Kasnije ih vidim na palubi trospratne jahte sa engleskom zastavom. Raspoređeni su po zadnjem delu broda, kao šahovske figure. Na licima im i samopouzdanje i strah, i veselost i utučenost ljudi koji posreduju između bogatih i običnih. Siguran sam da vode dvostruki život, ali ne onako kako je to Hegel opisao u priči o gospodaru i robu. Ovo je drugo vreme, ovo je postkapitalistička era, šansu ima svako pod uslovom da je spreman na najveće rizike i poniženja.
       Eto šta je evropsko bogatstvo na početku dvadeset prvog veka: veliki novac koncentrisan na malom prostoru u Finoj Luci. Nema džipova, nikome za pojasom ne viri pištolj. Samo jahte i kafe do kafea, restoran do restorana. Tišina, niko ne govori glasno, nema ni glasnog smeha.
       Mala galerija na uglu. Ulaz slobodan. U izlogu sićušni Pikaso, možda 18h24 cm: “Voće i staklo”. Tipične ovalne linije izvučene jednim potezom. Nije mi potrebno da ga dugo gledam, vrlo brzo ga potpuno prisvajam. Galerija je u obliku kratkog hodnika. Unutra nekoliko De Kirika koji mi se ne dopadaju, rana faza, liči mi na herojski kič sa propetim konjima i jahačima stisnutih vilica. Raušenberg je bled, nekako na izdisaju, drži pogled ali izaziva sažaljenje. Renoar je mali, sasvim mali, može se gotovo staviti u džep. Pejzaž u obliku jedne zakrivljene linije, uglavnom ništa, samo boje.
       Imam utisak da me vlasnica galerije čudno posmatra. Možda moje ofucane “starke”, možda neki beleg na čelu koji kaže “Beograd”, “Srbija”, “Balkan” ili već nešto slično. Ali ne, ona govori o cenama, nudi i popust. Šta mi se dopada? Renoar? Neka desetina hiljada manje možda može da me privuče. Odavno sam naučio da je najjednostavnije govoriti istinu, pa kao Piter Selers u ulozi Čensija pošteno kažem da uopšte nemam para. Ona se nasmeje i odjednom počne da govori provincijalnim naglaskom. Ni njoj baš ne ide najbolje ovih dana. Ja se onda ohrabrim, pa kažem da ću se vratiti kada uđem u Evropu, ne znam sada baš tačno kada, za pet, sedam, petnaest godina. Onda ću možda imati para. Ispričamo se lepo, ja izađem iz galerije i počnem da haluciniram. Razmišljam ovako: deset godina života u Miloševićevoj Srbiji donelo nam je siromaštvo, ali i vitalnost, preživeli smo. I ne samo to: ima trenutaka kada mi se čini da smo svi za tih desetak godina mlađi. Deset preskočenih godina, deset godina koje tek treba da proživimo. Perverzno razmišljanje. A kada se podmladiš, onda ne možeš da se zaustaviš. Tako počne da mi prolazi kroz glavu kako je ova Fina Luka prava kulisa za neki horor film. Onda se setim da sam ja ovde samo u prolazu, pa mi bude lakše. Uskoro napuštam svu ovu foliranciju i vraćam se borbi za opstanak, neplaćenim računima za struju i drugim stvarima autentičnog života. Sve me to nekako zbuni, pa gotovo umislim kako se obraćam nekom važnom u Beogradu. Vidim sebe kako govorim: “Hoću u Evropu, naravno, evo pravi sam Evropljanin, jako se radujem što ću ući u Evropu 2007., 2010. ili 2015. godine, svejedno, ali daj, bre, da neke pare zarađujemo odmah, dok smo još ovako mladi.” Ali ništa nisam rekao, jer i nije bilo nikog da me čuje.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ