Izgleda da je Vlada Srbije akciju “Sablja” razumela kao neku vrstu svog NOB-a i revolucije i svako onaj ko upita zašto je Aca Lukas stavljen na stub srama kad su mu samo našli neregistrovan pištolj, rizikuje da bude žigosan kao opasan reakcionar, u dosluhu sa poraženim snagama “Nacionala” i “Identiteta”

      Srpska sadašnjost prelama se u pitanju da li je Velimir Ilić, gradonačelnik Čačka i predsednik Nove Srbije, pred TV-kamerama šutnuo novinara Vladimira Ješića u koleno, kao što kaže Ješić, ili je to prljava laž, kao što kaže Ilić, koji tvrdi da je samo šutnuo fasciklu koju je ovaj novinar držao u ruci.
       Ako se, recimo, ispostavi da je Velimir Ilić stvarno šutnuo samo fasciklu a da nije ni pipnuo novinara Ješića, biće to još jedan krunski dokaz u prilog tezi da novinari lažu i da najveći deo naših teškoća dolazi otud što naši novinari ružno govore o političarima, često ih blateći.
       Srbija je zemlja bez opozicije. Šačica dezorijentisanih radikala i socijalista koji još nisu prešli u stranku kod Branislava Ivkovića, opozicijom se ne mogu smatrati. Slično je i sa nešto brojnijom grupacijom poslanika DSS-a koji su patentirali parlamentarnu opstrukciju kao oblik političke borbe pošto su uvideli da je to jedini način kad ne moraju da rade ništa a da ipak izgleda kao da nešto rade. U takvim prilikama uloga političke opozicije pala je na pleća poslenika javne reči. Mnogi od njih su se verovatno tome obradovali: to je upravo ono što su, uostalom, radili poslednjih deset-dvanaest godina.
       Broj slučajeva “političari protiv novinara” rapidno je porastao protekle nedelje, koja je obeležena hronološkim redom, podnošenjem prijave protiv Željka Cvijanovića, glavnog urednika Blic njuza, zbog članka u kome su osporeni nalazi policije da je policijskog generala Boška Buhu ubila grupa Željka Maksimovića Make (nego, navodno, iza toga stoji zemunski klan koji je i usmerio istragu u pogrešnom pravcu); zatim presuda protiv istog Cvijanovića po tužbi Vladimira Popovića, šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije (zbog Cvijanovićeve tvrdnje da je ovaj “vršio pritisak na medije”); zatim tužba Borisa Tadića, ministra odbrane, protiv dnevnika “Dan” zbog tvrdnje da se svađao sa generalom Brankom Krgom i da je imao nameru da ga smeni; pa, opisani napad Velimira Ilića; najzad, zabrana lista “Svedok” zbog prenošenja navodnog intervjua sa Miloradom Lukovićem Legijom iz nekakvih makedonskih novina koje se nekim slučajem takođe zovu “Svedok”.
       Sudske tužbe se pokazuju kao prilično efikasno sredstvo državne represije u borbi protiv novina: to se vidi iz slučaja Popović protiv Cvijanovića, u kome je sud primernom brzinom presudio u korist vladinog činovnika, a taj slučaj pripada onoj vrsti predmeta koji uglavnom zastarevaju zbog sporosti naših sudova. Baš kao i u Miloševićevo vreme: jedini siguran način da dobijete spor po tužbi za klevetu jeste da ste funkcioner režima. Toliko o nezavisnosti pravosuđa.
       Ipak, slučaj koji bi Željku Cvijanoviću pre mogao da obezbedi mesto u istoriji, jeste prijava MUP-a: čak i eksperti za ovu problematiku se ovih dana češkaju po glavi priznajući da ne znaju šta da misle - policija tuži novinara zbog toga što tvrdi da je policija pogrešila u istrazi i još, traži od skupštinskog odbora za informisanje da ih zaštiti od ovih prljavih medijskih napada. Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava je saopštila da je to krajnje neobičan događaj. Međutim, verovatno je izgubila iz vida da je srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović čovek vrlo osetljiv kada je ugled policije u pitanju. Ostaće zapamćen po izjavi da se kriminalci bave kriminalom samo zato da bi kompromitovali uspehe vlade.
       Predsednik Udruženja novinara Srbije Nino Brajović smatra ovaj slučaj Željka Cvijanovića alarmantnim:
       “Optužba da se time skreće istraga kod Cvijanovića je opasna jer podrazumeva da on to radi namerno. Ne mogu se kaštigovati pretpostavke i hipoteze sa obrazloženjem da iza toga stoje centri moći koji hoće vladu da označe kao kriminalnu grupu”, kaže Brajović, napominjući da “ova praksa znači nastavak vanrednog stanja”.
       Da se podsetimo: u vreme vanrednog stanja Željko Cvijanović je na jednom od famoznih brifinga označen kao jedan iz grupe novinara koje je okupio Aleksandar Tijanić da organizovano stvaraju sliku o Vladi Srbije kao o kriminalnoj grupi.
       Ta vest nije izdržala probu: ni policija ni Biro za komunikacije nisu uspeli da verodostojno povežu Tijanića sa imenovanim novinarima, među kojima inače ima i onih čija su imena čak i u novinarskim krugovima potpuno nepoznata.
       Cvijanović je kod srpske vlade dežurni negativac zbog toga što njegov list stvarno jeste loše pisao o njoj. Ne upuštajući se u to da li je ili nije bio u pravu, važno je reći da u praksi zapadnih zemalja nosioci javnih funkcija ne posežu za privatnom tužbom jer, kako kaže Nino Brajović, “političari su osobe sa smanjenim pravom na privatnost” ili (videti intervju sa Vilijamom Montgomerijem, ambasadorom SAD) čak osobe potpuno bez prava na privatnost. Međutim, u Cvijanovićevom slučaju, čak nije reč ni o napadu na privatnost: nije Cvijanović napisao da je Vladimir Popović kao mali džepario u trolejbusu nego da je kao šef Biroa za komunikacije vršio pritisak na glavne urednike. To je možda tačno, možda nije, ali u svakom slučaju spada u oblast Popovićeve javne delatnosti i neprihvatljivo je da se brani privatnom tužbom, a pogotovu ne uz pomoć srpskog pravosuđa za koje nas je lično Popović tokom vanrednog stanja uveravao koliko je korumpirano.
       Funkcioneri srpske vlade izgledaju kao ljudi potpuno nesvesni koliko dubok postaje njihov sukob sa pravom na slobodnu reč. Ministar za kulturu Branislav Lečić izgleda ne vidi koliko je u slučaju zabrane lista “Svedok” njegovo držanje slično ponašanju Aleksandra Vučića, ministra za informisanje u vreme donošenja zloglasnog Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine. Njegova skandalizovanost što je na naslovnoj strani prikazan “državni neprijatelj broj 1” kako se smeje, neodoljivo podseća na stav iz presude kojom je zabranjen list “Evropljanin” (po tužbi Milorada Radevića, predsednika Patriotskog saveza) prema kojoj je taj magazin kažnjen jer “prikazuje pripadnika terorističke OVK u trijumfalnoj pozi”. A šta reći o Lečićevoj tvrdnji da je to “napad na ustavni poredak”? Kao Vlajko Stojiljković da je progovorio iz njega.
       Možda, međutim, najgore od svega jeste sumnjičenje “Svedoka” da, preko Gradiše Katića (koji je u zatvoru) spada među listove koji su u vezi s organizovanim kriminalom. U blažoj formi, nešto slično je dan ranije izjavio potpredsednik vlade Žarko Korać rekavši da posle ukidanja vanrednog stanja neki pokušavaju da na scenu vrate ideju “da ‘Vladu Srbije čine kriminalci’ tako što će se konstituisati naslednici listova ‘Nacional’ i ‘Identitet’”.
       Tako to izgleda iz ugla vladinih funkcionera. A kako izgleda iz ugla novinara?
       Pa, izgleda kao da je Vlada Srbije akciju “Sablja” razumela kao neku vrstu svog NOB-a i revolucije i svako onaj ko upita zašto su Aca Lukas ili sudija Đoinčević stavljeni na stub srama kad su samo imali neregistrovane pištolje, rizikuje da bude žigosan kao opasan reakcionar, u dosluhu sa poraženim snagama “Nacionala” i “Identiteta”.
       No, svakako najinspirativniji deo iz saopštenja kojim je “Svedok” zabranjen odnosi se na “apsolutni nedostatak etike”.
       Etika. Odlično.
       Ministar Lečić je objavio komisiju za ispitivanje pisanja novina, koja će objedinjavati rad Ministarstva za kulturu, Biroa za komunikacije i “nekih nevladinih organizacija”, kako je rekao ministar, a NIN je doznao i u jednom od prethodnih brojeva objavio da je reč o Helsinškom odboru (o čijem bi se glasilu “Helsinška povelja” i načinu pisanja kolumniste Petra Lukovića moglo govoriti kao o, blago rečeno, nečemu najnetolerantnijem što je ikad štampano na ovim prostorima, uključujući, razume se, i Miloševićevo vreme). Direktno pitanje za Komisiju: da li će biti objavljen identitet onog funkcionera Vlade Republike Srbije, kao što ga znaju u nekoliko beogradskih redakcija, kojima je nudio poverljivi sadržaj (nezakonito?) prisluškivanog telefonskog razgovora između Velimira Ilića i Aleksandra Tijanića, što je na kraju objavio samo “Nedeljni telegraf”? Kada vladina komisija bude objavila to ime, tada će Lečić i Korać moći da drže moralne pridike srpskim novinama, uključujući i “Svedok”, “Nacional” i “Identitet”. NIN je inače uputio službeni dopis MUP-u tražeći odgovor na to pitanje, ali, dakako, na njega nikad nije odgovoreno. To samo znači da bi vlada koja sebe smatra demokratskom, trebalo da napravi Zakon o dostupnosti informacija pre nego što počne da zabranjuje novine.
       U ovu menažeriju pomalo naivno je dospeo Boris Tadić tako što je tužio podgorički “Dan” zbog tvrdnje da hoće da smeni načelnika Generalštaba generala Krgu, kao i navodne svađe sa generalom, što je i sam Krga demantovao.
       Prema onome što je štampa (može li joj se verovati) prenela, Boris Tadić je posegao za privatnom tužbom, ali je pobrkao lončiće pa o njegovoj tužbi javnost je, nimalo privatno, obaveštena posredstvom Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane koje još kaže da se “objavljeni članak može posmatrati kao rušenje kredibiliteta tog ministarstva”. Videćemo hoće li sud kredibilitet ministarstva tretirati kao Tadićevu privatnu stvar.
       Ne može se sporiti da novine u Srbiji objavljuju svašta - tu ubrajamo i informaciju o pojavi drekavca na Srebrnom jezeru - ali isto tako nije da se ne zna kome se i kada može verovati.
       Ljudi bliski Tadiću kažu da se ovih dana požalio kako novinari nisu fer pošto je njegova izjava “da je od Đelića tražio deset milijardi dolara za vojsku, ali je on odgovorio da nema te pare”, bila predmet sprdnje u mnogim javnim glasilima. Stvar je u tome što je Tadić to rekao u šali, ali - kada novine tako prenesu, taj humoristički kontekst se gubi i ostaje samo Tadić koji ne zna gde živi. Da je fer prema Tadiću - nije, ali šta da radimo, takav je život; da je nastavio da se bavi psihologijom, ne bi mu se to desilo.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      

Pederu, bre!        Stenogram dela emisije “Specijalni intervju” neposredno pre konflikta između Velimira Ilića i novinara i autora emisije TV Apolo Vladimira Ješića:               Ilić: ...treći projekat je fabrika duvana. Napravili smo projekat...        Ješić: A zašto baš duvan?        Ilić: Saslušajte...        Ješić: Zašto baš duvan?        Ilić: Pa zato što su Kiprani ponudili da budu nosioci posla. U zemlji Srbiji ima crno tržište duvana koje ima vrednost milijardu i petsto miliona maraka...        Ješić: Je li vaš brat Strahinja Ilić?        Ilić: Saslušajte samo malo... Nemojte...        Ješić: Da li je vaš brat Strahinja Ilić?        Ženski glas (Ilićeva sekretarica): Izvinjavam se, ali ja moram da prekinem, ovo nije profesionalno i nema smisla...        Ilić: Stvarno ste bezobrazni...        (Ilić skače sa stolice, šutira Ješića i izbija mu iz ruku fasciklu)        Ilić: Beži, bre, u pičku materinu!        Ženski glas: Ne! Ne to da radiš, molim te! Počinjete o fabrici duvana, kakve veze ima Strahinja Ilić...        (Opšte komešanje i galama u studiju, Ješić zapanjeno ustaje, Ilić kida mikrofon s košulje)        Ilić: Sram te bre bilo, ti mene zajebavaš bre ovde, bre pederu jedan        Ješić: Ja uopšte ne razumem zašto ste ovo...        Ilić: (opet kreće ka Ješiću, sekretarica ga zaustavlja): Stani, bre, kako Strahinja sad...        Ješić: Pitam vas, pitam vas...        Ilić: Ti mene zajebavaš!        Sekretarica: Ne možete da postavite pitanje, nego morate da postavite pitanje za brata Strahinju.        (Ilić opet kreće ka Ješiću, ali ga zaustavlja novinar “Danasa” i Ješićev prijatelj Goran Trajkovski, koji je prisustvovao snimanju intervjua)               D.G.

      

Zakon o javnom informisanju Član 17.        Nadležni okružni sud može, na predlog javnog tužioca, zabraniti distribuciju informacije ako utvrdi da je to neophodno u demokratskom društvu radi sprečavanja: poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanja teritorijalnog integriteta Republike, propagiranja rata, podstrekavanja na neposredno nasilje ili zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje koje predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, a od objavljivanja informacije neposredno preti ozbiljna, nepopravljiva posledica čije se nastupanje ne može sprečiti na drugi način.