I politički i crkveni vrh u Zagrebu od pape očekuju nemoguće - da Hrvate bez posebnih uslova uvede u Evropu, da ojača domaći kler na Kaptolu koji se boji Račanove vlasti, a da premijeru istovremeno obezbedi pobedu na narednim izborima

      Treći dolazak pape Jovana Pavla Drugog u Hrvatsku, otvorio je niz dilema na domaćoj političkoj sceni. Zašto vatikanski poglavar tako upadljivo često dolazi među Hrvate? Na čiji poziv je ponovo došao u zemlju u kojoj prema poslednjem popisu stanovništva, živi više od 95 odsto vernika rimokatoličke veroispovesti? Hoće li Vatikan podržati aktuelnu vlast u Hrvatskoj ili će se prikloniti delu visokog katoličkog klera koji još nije prežalio odlazak Hrvatske demokratske zajednice i smrt predsednika Franje Tuđmana? Da li je dolazak bivšeg krakovskog nadbiskupa u zemlju koju danas nazivaju “bastionom tvrdog katolicizma” pokušaj omekšavanja domaćeg javnog mnjenja još nesklonog promenama koje nosi poratno razdoblje ili samo odskočna daska za dugo planirano putovanje na Istok, u Beograd i Srbiju?
       Ovdašnji političari ne daju odgovor na ovakva pitanja, mada ne kriju da Vatikan i njegov poglavar imaju veliki uticaj na politiku moderne Evrope kojoj Hrvatska što pre želi da se priključi. Vrh Katoličke crkve u Hrvatskoj u prvi plan stavlja papinu potrebu da još jednom dođe u zemlju koja se sve više naziva “katoličkom” i čiji ga stanovnici slave bar koliko i njegovi sunarodnici u Poljskoj. Čak i uz činjenicu da ih je papa, prilikom prve posete Hrvatskoj 1994. godine, po sopstvenom uverenju, svrstao na Balkansko poluostrvo.
       Od prve posete Jovana Pavla Drugog Hrvatskoj prošlo je skoro deset godina, a prvi čovek Rimokatoličke crkve odlučio je da zemlju sa četiri i po miliona stanovnika poseti još dva puta. Jednom 1998. godine kada je ponovo došao u Zagreb i otišao na politički prijem koji je Franjo Tuđman tada pripremao u njegovu čast. Papi je tada predstavljena čitava Tuđmanova porodica pa je javnost stekla utisak da je vatikanski poglavar, ružnom političkom manipulacijom tadašnje vlasti, zapravo došao i kućnu posetu predsedniku države. Oba puta papa Karol Vojtila govorio je o nužnom pomirenju među narodima i opraštanju među ljudima, o hrišćanskoj ljubavi prema sestrinskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim predstavnicima u Hrvatskoj, kao i o potrebi gledanja u budućnost, koja jedina može da spasi od zamki krvave balkanske prošlosti. Činjenica da je o budućnosti govorio čovek koji ima 85 godina i koji je nekoliko puta obišao svet, a poseta Hrvatskoj je njegovo stoto putovanje, sama po sebi ima veliku moralnu težinu. Zemlji sa većinskim katoličkim vernicima papa Jovan Pavle Drugi ipak je po treći put morao da ponavlja osnovne naglaske iz svojih ranijih govora, jer se činilo da ih nacija nije najbolje shvatila.
       Pogotovo 1994. godine kad je gost iz Vatikana u Zagrebu bez uvijanja poručio da Hrvati i Srbi hitno treba da se pomire i da nastave normalan život sa ostalim narodima Balkana. Pominjanje Srba i Balkana vrlo neprijatno je odjeknulo i među delovima visokog katoličkog klera koji je tada došao da ga pozdravi, a pogotovo u vrhu Hrvatske demokratske zajednice koja je u to vreme vladala zemljom. Ovih dana se doznalo da je Sveti otac svoju metaforu o Srbima i Hrvatima koje povezuju dve velike reke Sava i Dunav pronašao u govoru koji je za njega predložio poznati domaći pisac i još poznatiji politički i književni disident Predrag Matvejević. Čak i deset godina kasnije, kad je vlada premijera Ivice Račana, mada nerado, ipak ukinula vize za građane Srbije i Crne Gore, upozoravajući procenat od 40 odsto anketiranih Hrvata i rimokatolika ne prihvata papine poruke o neophodnosti pomirenja i praštanja, a još toliko ih svako pominjanje bratstva u hrišćanskoj veri između Hrvata i Srba doživljava kao političku provokaciju, pogotovo kad se tome dodaju i ekumenske papine poruke o ispruženoj hrišćanskoj ruci prema islamskoj veri muslimana u Bosni i Hercegovini. Razlog je istovremeno i jadan i logičan. Svako pominjanje Save, Dunava i Balkana, Srba, Hrvata, Bosanaca, Hercegovaca i Crnogoraca, za veliki deo katoličkog stanovništva u Hrvatskoj i dalje je opasna uvertira u pakleni plan obnove zajedničke države, a to više ne može da se otrpi, čak ni iz usta čoveka koga je ovih dana u Hrvatskoj pozdravilo najmanje pola miliona ljudi.
       Zašto su došli i zašto je papa došao među njih?
       Većina katoličkog stanovništva Hrvatske papu smatra najvećim mirotvorcem sveta, najtolerantnijom i najmilosrdnijom osobom na globusu koja je uvek spremna da ispruži ruku i na pozdrav, i na pomirenje, i na blagoslov. Velik broj Hrvata i praktičnih katoličkih vernika ovde to još nije u stanju da učini, da se oseća bolje u prisustvu čoveka koji u sebi ima takve moralne snage. Papa je to veoma dobro shvatio, pa se sve više nameće zaključak da se, praktično sam pozvao u zemlju koja tako teško prihvata njegove poruke. Nešto slično događalo se i 1994. godine kad je papa nameravao da poseti Beograd gde ga niko od tadašnjeg državnog i crkvenog vrha nije zvao, dok je Hrvatska u to vreme njegovu posetu očekivala decenijama. Spekulacije o poseti Srbiji obnovile su se i sada, pogotovo jer papa Vojtila planira i dolazak u Banjaluku. Mnogi misle da je to priprema za Beograd, a na to se nadovezuju nove opruge koje bi vremešnog papu, po logici politike, vere i geografije, trebalo da odbace sve do Moskve i rezidencije ruskog patrijarha Aleksija. Ujedinjenje istočne i zapadne hrišćanske crkve je trajni problem ove velike vere, još od crkvenog raskola 1054. godine. Kad bi današnjem papi pošlo za rukom da se približi tom idealu, nema sumnje da bi ga istorija zapamtila kao najvećeg zapadnog duhovnika i političara prošlog i sadašnjeg veka.
       U Hrvatskoj su papu dočekali sasvim konkretni “politički zadaci” koje je pred njega postavila kako državna garnitura, tako i visoki kaptolski kler. I jedni i drugi privremeno su zanemarili sve nesuglasice, jer od papinog dolaska svi očekuju značajan politički kapital. Činjenica da su papu Jovana Pavla Drugog na njegovoj turneji po hrvatskim gradovima pratili visoki politički funkcioneri još jednom je podsetila da se Hrvatska nalazi u izbornoj godini, a i predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivica Račan koji su se sastali s papom veoma su svesni uticaja Katoličke crkve na domaće biračko telo. To je pogotovo vidljivo u situaciji kad zagrebački nadbiskup Josip Bozanić još pokušava sa sebe da skine besmislene etikete “crvenog popa” koji je komunistima, levičarima i liberalima navodno pomogao da se opet dokopaju vlasti. Idilični odnosi Crkve i države zaista su se poremetili otkako je s glavnog mesta na političkoj pozornici Hrvatske otišla partija pokojnog predsednika države Franje Tuđmana. Slavna rečenica dr Josipa Bozanića o “grijehu struktura” kojom je bivšu vlast prokazao kao profitersku i korupcionašku u očima mnogih vernika, naslednika dotadašnjeg nadbiskupa dr Franje Kuharića pomakla je bliže tadašnoj opoziciji, ali i ideji socijalne pravde koju je Crkva u poslednjim godinama Tuđmanove vladavine isticala kao svoju osnovnu brigu. Naravno, uskoro se pokazalo da politika nije sasvim nestala iz crkvi i sa propovedaonica, a tamo se u velikom stilu vratila prilikom polemika o saradnji s Haškim tribunalom. U međuvremenu se promenila i državna vlast pa je glavni nacionalni izdajnik za mnoge političkoj desnici sklone biskupe u Hrvatskoj postao upravo predsednik države Stjepan Mesić. Time su se obnovile i politikantske priče o podelama među hrvatskim biskupima. Mnogi od njih, predvođeni biskupima iz Dalmacije, govorili su rečnikom koji jedva da je dostojan i običnog političkog mitinga u provincijalnom zaleđu Zagreba, dok su pripadnici klera u hrvatskoj metropoli istovremeno srdačno primali predstavnike Srpske pravoslavne crkve i dogovarali se o zajedničkim verskim akcijama.
       Papu Jovana Pavla Drugog ovo bi nesumnjivo ohrabrilo u misiji pomirenja i ujedinjenja dveju crkava, ali domaća crkva od njega očekuje više. Njegov uticaj želi da se iskoristi da se većinskoj i ostalim crkvama u Hrvatskoj vrati nacionalizovana imovina koja im pripada prema ugovorima koje je potpisala još Tuđmanova administracija. S nekretninama je zapelo već u Zagrebu gde Katolička crkva poseduje mnoge zgrade i bolnice u starom delu grada, a Pravoslavna crkva i Srpska crkvena opština ima vlasništvo nad velikim delom zgrada u okolini Trga Petra Preradovića, u Ilici i Bogovićevoj ulici. Nekretnine nisu vratili ni “hadezeovci”, a ne vraća ih ni sadašnja vlast.
       Ipak, političari od pape očekuju nešto što se ovih dana u kolokvijalnom žargonu Hrvatske naziva “nemoguća misija”. Jovan Pavle Drugi Hrvate treba da ugura u Evropu i da za njih širom otvori vrata Evropske unije, a istovremeno domaćem biračkom telu treba da objasni da Račanova vlast nije baš toliko “crvena” koliko je oponenti “ocrnjuju”. Ukratko, papin autoritet ovde će očito biti iskorišćen u predizbornoj kampanji aktuelne vlasti, jer je posle mnogih pritužbi Svete stolice na obnovu nacionalizma u Hrvatskoj, Sveti otac ovde formalno stigao na poziv premijera Ivice Račana. Ko nije verovao da papa koji izvorno dolazi sa ruba katoličkog sveta, a ispisao je mnoge rasprave i poslanice o komunizmu i protiv njega, može da razgovara sa čovekom koji je ovih dana priznao da u ljutini često i psuje, a uz to baš i nije vernik, nego u najboljem slučaju agnostik, pogrešno je procenio domete papine administracije u Vatikanu. Ako je Evropska unija odlučila da Hrvatska može u Evropu posle izbora 2000. godine uz ispunjavanje nekoliko osnovnih uslova, onda je i Sveta stolica zaključila da njena minijaturna država pripada Evropi, dok njen masovni uticaj na ogroman deo sveta Hrvatima treba da pokaže kako se tamo dolazi. Veoma pojednostavljeno, papa je objasnio da se snaga i veličina jedne države, uz ostalo, mere i po tome koliko je njen narod spreman da oprašta drugima i koliko poštuje druge kulture, nacije i veroispovesti koje žive tik uz većinsku naciju i konfesiju. Veoma je interesantno da je predsednik Stjepan Mesić izgovarajući gotovo identične rečenice bio proglašen “ljubiteljem četnika”, dok je masa od 220 hiljada ljudi u Osijeku dugotrajnim aplauzom pozdravila rukovanja i bratske poljupce između prvog čoveka Vatikana Jovana Pavla Drugog i prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve u Hrvatskoj mitropolita Jovana Pavlovića...
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ