NASLOV: “Putni znakovi”
AUTOR: Martin Hajdeger
IZDAVAČ: “Plato”, Beograd, 2003.

      Izvanredan autorski prevod ovog dela, objavljenog kao deveta knjiga u okviru sabranih dela Martina Hajdegera, pod poznatim naslovom “Njegmarken”, ogleda se već u prevodu ovog naslova, koji je Božidar Zec preveo kao “Putni znakovi”, umesto uobičajenog “Znakovi na putu”, što više odgovara srpskom a ne nemačkom jeziku i, pored toga, samoj stvari mišljenja do koje je Hajdegeru stalo. Ovo izdanje objavljeno je 1976, u godini Hajdegerove smrti, i zato piščev predgovor ima vrednost testamenta, odnosno, obavezujućeg putokaza za njegovo tumačenje. Pored toga, sinopsis (koncept) ovog izdanja kao i hronološki raspored tekstova koje je Hajdeger napisao u razmaku od četrdeset godina, napravio je sam Hajdeger, koncentrišući ih oko osnovnog pitanja: pitanja o onom biti, ili bivstvovanju koje sabira njegov misaoni poduhvat u celini. Tako ovaj novi kontekst daje i novo značenje ovom ogledu ili zbirci ogleda, počev od njegove recenzije Jaspersove “Psihologije pogleda na svet” iz 1919/1921. godine do “Kantove teze o bivstvovanju iz 1961. godine.
       Prva dva ogleda predstavljaju svojevrsni obračun sa Jaspersom, obračun koji se shvata kao “pozitivna i rasvetljavajuća kritika Jaspersovog objavljenog dela”. U ovim ogledima on će prvi put formulisati pitanje o bivstvovanju kao razliku između onoga “ja jesam” (egzistencije, tubivstvovanja) i ontološkog smisla onoga “nešto jeste nešto”, koje pripada predmetnom mišljenju. Razliku između ontičkog (predmetnog) i ontološkog transcendentalnog mišljenja. Tako će tek zahvaljujući ovoj razlici, koja će odrediti dalji razvoj evropske filozofije, sam Hajdeger izaći na ovaj “put mišljenja”, koji vodi određenju “same stvari mišljenja”, pomoću pitanja o bivstvovanju, onome “biti” (Sein), kao onome osnovnom, koje vodi do pitanja o metafizici, planetarnom mišljenju i suštini nihilizma. “Verovatno je to put”, piše u predgovoru Hajdeger, “koji vodi određenju stvari mišljenja. Određenje ne donosi ništa novo. Jer, ono nas vodi pred najstarije starog. Ono zahteva naš boravak u stalno traženoj istosti istog.”
       Naravno, nije ovo prilika za razvijanje ovog problema u svoj njegovoj složenosti, pošto od samog početka “bivstvovanje nije realan predikat” i u tom smislu “bivstvovanje ne može biti”, jer je u pitanju ontološki, a ne realni predikat. Ono za čim se preko pitanja o bivstvovanju, traga, jeste unutrašnja promena same metafizike iz mišljenja o mišljenju, ili bivstvovanju, u mišljenje u vremenu, ili mišljenje vremena, koje, naravno, nije mišljenje nekog predmeta. Ali, ovaj “zaborav” pripada samom bivstvovanju. To Hajdegera dovodi do pitanja o mogućnosti prevladavanja metafizike i nihilizma, odnosno, do pitanja da li je ovo pitanje o bivstvovanju, da li je mišljenje samo kao filozofija, još uvek dovoljno da se razume savremeni svet tehnike i nauke, jer “nauke uvek i svuda sreću Ništa bivstvujućeg...” - da li je ovo pitanje još uvek dovoljno i najvažnije ili “mišljenje skončava u informacionoj gunguli, da li je mišljenju dodeljeno da nestane u zaštiti koju mu pruža njegovo od njega samog skriveno poreklo... s ove strane pesimizma i optimizma”.
       Treba imati u vidu da je ova pitanja Hajdeger postavio sredinom prošlog veka kada je bivstvovanje još bilo, recimo, ljudsko, a ne klonirano bivstvovanje. Da li je to još isto pitanje?      
      
       NENAD DAKOVIĆ