NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

U susret prekretnici

Od sedam predstava izvedenih na novosadskom festivalu, dve najbolje, ostvarene po tekstovima Biljane Srbljanović, došle su iz inostranstva

      Održano u dinamičnoj atmosferi, pod rukovođenjem Ivana Medenice, koji je, za sada, još uvek samo novi selektor, ali već polako preuzima i ingerencije umetničkog direktora, Sterijino pozorje je ove godine konačno učinilo prvi korak ka ozbiljnijim promenama. To se pre svega ogledalo u snažnoj internacionalizaciji festivala, u dovođenju u Novi Sad jedne inscenacije proizvedene u koprodukciji sa slovenačkim producentom, i čak tri inostrane predstave, ostvarene po delima naših autora, koje su sve, prema važećim propozicijama, uvršćene u glavni program, u konkurenciju za nagrade. Tome je doprinelo i to što je Pozorje, prema odavno ustanovljenoj proceduri, obuhvatalo i dve krupne internacionalne manifestacije, trijenalnu smotru knjiga i periodike iz pozorišne oblasti i simpozijum na kojem uvek učestvuju, pored naših, i mnogi značajni strani kritičari i teoretičari, koji su ovog puta raspravljali o novoj evropskoj drami.
       Na izvestan način, internacionalizacija festivala je osnaživana i uvođenjem jedne off sekcije, u kojoj su prikazana četiri savremena inostrana komada, dabome, u izvođenju naših pozorišta. Ona je trebalo da pruži predmet poređenja, da nam pomogne da tačnije sagledamo i formalne i tematske karakteristike naše današnje pozorišne produkcije, ali taj potez je u sebi sadržao i jednu metodološku zamku. Naime, on je dovodio do toga da se upoređuju jedan reprezentativan i jedan slučajan uzorak, ono najbolje kod nas s onim što nam dolazi iz inostranstva ili s pravim opravdanjem ili bez njega; pri čemu se u ovom drugom, mogućem slučaju mehanički dovode u vezu dve raznorodne pojave, jedino skreće pažnja publike s nečeg glavnog na nešto sporedno.
       U glavnom programu, osim “Hazarskog rečnika”, “Govornice” i “Hasanaginice”, čije izvođenje svojevremeno nije visoko rangovano u ovom listu, prikazana je i predstava Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, na kojoj se, u režiji Dejana Mijača, igra komad “Ravangrad” Đorđa Lebovića, napisan pre više od dvadeset godina po motivima iz pripovedaka Veljka Petrovića. Istanjenu radnju te dramske hronike, u kojoj je serija koloritnih žanr-scena povezana u labavu celinu, Dejan Mijač je postavio na široku i duboku pozornicu, oko stola za kojim vojvođansko građanstvo, i izveštačeno i groteskno, neprestano nešto proslavlja, ali i na proscenijum, gde paorski svet, i divalj i opak, ispravlja nepravde koje su mu ovako ili onako nanesene. Tako je formirana uspela realistička predstava, u kojoj je opisan jedan karakterističan socijalni milje, život u Vojvodini s kraja XIX veka. Na tom fonu, uz pomoć talentovanih glumaca kakvi su Aleksandra Pleskonjić-Ilić, Vladimir Tintor i Tanja Pjevac, Dejan Mijač je uobličio i nekoliko uzbudljivih, dramatičnih ljudskih sudbina, pokazao je da se u čoveku, ma na kom stupnju civilizovanosti bio, može ispoljiti ono što je u nama destruktivno i zlo. A više od toga se i nije moglo postići.
       Prva, i veoma loša inostrana predstava došla je iz Skoplja, gde je Makedonski naroden teater prikazao “Paviljone” Milene Marković, u inscenaciji reditelja Srđana Janićijevića. Izvedena u bezobličnom, nimalo sugestivnom dekoru, zato što je oblikovan i pravim ciglama, i jednim stvarnim gelenderom, i dvodimenzionalnim crtežom unutrašnjosti neke zapuštene kuće, ta predstava je još jednom obelodanila sklonost makedonskih glumaca da pokatkad nemaju distancu prema onome što prikazuju, da i kao privatna lica uživaju u komičnom izobličavanju onoga što je u likovima grubo, ružno i prostačko. Na taj način je nastala jedna pre prljava nego crna groteska, koja je potvrđivala gledište zakletih pristalica angažovanog teatra da se humor čim izgubi simboličku funkciju neminovno deformiše u frivolan stav bez stava.
       Odmah zatim, dve predstave, obe realizovane po tekstovima Biljane Srbljanović jedna iz Pariza, druga iz Kapošvara, umnogome su izmenile utisak o ovogodišnjem festivalskom repertoaru, učinile su ga ozbiljnijim, povećale su mu specifičnu pozorišnu težinu. One su pokazale da se svetski uspeh naše autorke ne temelji na tome što je ona iz ovih ili onih vanpozorišnih razloga trenutno u modi, već da se zasniva na izuzetnoj vrednosti njenih drama, u kojima se, osim naših prilika, opisuje i čovekova situacija uopšte u modernom svetu. I veoma je teško pouzdano utvrditi koja je od njih bila bolja.
       U pariskom Teatru Studio, s trupom zanimljivih glumaca, među kojima dominiraju Pjer Bendere i Mišel Fuke, reditelj Kristijan Benedeti je na zanimljiv način tretirao “Supermarket”, striktno poštujući i formu i duh tog komada. On je njegovu radnju situirao na scenu omeđenu sa svih strana staklom s jasnim, očiglednim intencijama. Tu, u simboličkom prostoru, koji podseća i na izlog skupe radnje, i na stakleni kavez iz sudnice, Kristijan Benedeti je priču o izgubljenosti emigranta s Istoka, o trivijalnosti novinara nekog šarenog tabloida, o mučnom odrastanju dvoje adolescenata, o frustracijama njihovih profesora, o ljudima koji bi hteli da budu Neko, a jesu Ništa, vešto sublimirao u metaforu o današnjoj zapadnoj civilizaciji, u kojoj se sve prodaje i kupuje, gde je čovek izgubio i identitet i autentičnost. U suštini, on je iza intimne drame junaka, date u formi duhovite parodije televizijske “sapunske opere”, otkrivao i gorku, grotesknu društvenu satiru, pa čak i zagonetnu metafizičku parabolu o očajanju zbog egzistencije o čemu je još odavno govorio i Kafka.
       Za razliku od francuskog, mladi mađarski reditelj Gabor Rusnjak je u kapošvarskom Pozorištu “Čiki Gergelji” prikazao prilično preinačenu verziju “Porodičnih priča”. On je u toj predstavi uglavnom izostavio sve komplikovane inverzije, inače sadržane u komadu, nije insistirao ni na prerušavanju odraslih glumaca u decu, dece u roditelje, i obratno, ni na poigravanju s likovima koji stare i podmlađuju se, čak menjaju i pol. Gabor Rusnjak je uprostio fabulu, udaljio je od Joneska, a približio je Bondu. On je, naravno, uz pomoć izvrsne glumačke ekipe, u prvom redu Viktora Nađa i Dorke Griluš, čija je gestualnost tako plastična, a energija veoma žestoka, stvorio predstavu s visokim emocionalnim noponom, u kojoj je humor, u stvari groteska u bliskoj vezi s patosom, s prikazom stradanja jedne devastirane porodice, što mogu da prihvate i mladi gledaoci, koji u umetnosti odbacuju sve što im liči na sentimentalno.
       Posle svega, kad pogledamo kako je izgledao, šta proizveo pokušaj da se Sterijino pozorje internacionalizuje, a da se ne ugrozi njegovo osnovno opredeljenje, lako uočavamo da je novoizabrani selektor Ivan Medenica pri komponovanju repertoara sam sebi zadao tri osnovna zadatka. On je, između ostalog, nastojao da obnovi veze s teatrima iz nekadašnje Jugoslavije; želeo je, zatim, da Sterijino pozorje počne da sarađuje sa srednjoevropskim pozorištem; i, najzad, imao je ambiciju da u Novi Sad dovede i nekog značajnijeg stvaraoca iz zapadnoevropskog pozorišnog prostora. To je unekoliko ličilo na primenu takozvanih ključeva, metoda pomoću kojeg su svojevremeno na Pozorju mireni interesi različitih nacionalnih kultura, često i sasvim divergentni ukusi, pa i oštro konfrontirana gledišta o tome šta je i čemu služi pozorišna umetnost. Tako je selektor pristao i na neke nepotrebne kompromise koji su, kao i nekad, snižavali nivo kvaliteta novosadskog festivala. Na primer, jedan od tih ključeva očigledno nije funkcionisao, samo je omogućio da u Novi Sad dođe jedna od dve najgore predstave izvedene na Pozorju, ona iz Makedonije.
       Da zaključimo. Kao što je poznato, ove godine je u okviru glavnog programa Sterijinog pozorja izvedeno sedam predstava, što je, otprilike, za razumne, nepristrasne selektore bio dozvoljen maksimum i kad smo u našoj bivšoj zemlji imali neuporedivo razvijeniju, mnogo bogatiju pozorišnu produkciju nego sada. Od njih, dve su bile odlične, “Supermarket” i “Porodične priče”, dve loše, “Paviljoni” i “Govornica”, a tri preostale, “Ravangrad”, “Hazarski rečnik” i “Hasanaginica”, mogle su, ali nisu ni morale da budu uvršćene u festivalski repertoar. Istina, čak i za izbor onih najlošijih, selektor je mogao da ponudi izvesno opravdanje: on je time, u sezoni u kojoj se nije pojavilo nijedno naše novo uspelo dramsko delo, izuzev možda “Šina” Milene Marković, osnažio konkurenciju u takmičenju za dobijanje najvažnije nagrade na Sterijinom pozorju. Da nije tako postupio, ispostavilo bi se da se Biljana Srbljanović nadmeće sama sa sobom, a ovako, bar u formalnom pogledu, to se nije dogodilo. Sve u svemu, Sterijino pozorje je ove godine stupilo na put neophodne promene. Sa strateškog stanovišta, izabran je, očigledno, ispravan pristup, ali u praksi bi trebalo još mnogo štošta ispraviti, pre svega biti stroži i selektivniji pri sastavljanju repertoara za festival, jer nije dovoljno jedino eliminisati produkte zabavljačko-bulevarskog teatra pošto i u pozorištu s umetničkim pretenzijama ima mnogo površnosti, neautentičnosti i bezvrednog epigonstva.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ
      
Osećaj teskobe i nepravde

U poslednjih desetak godina, i vaša javna aktivnost, i drame koje ste pisali, bili su motivisani i borbom da nam Milošević i njegov režim ne određuju sudbinu. Sada, kada oni polako odlaze u prošlost, u zaborav, nasućujete li neki motiv koji će vas na sličan način inspirisati u budućnosti?
       - Za mene je pozorište najuzbudljivije kada, osim čisto umetničke zaigranosti, nudi i neku dublju, istinitu sliku sveta u kojem živimo.
       Moj lični svet je, kao i svih nas, bio duboko obeležen ratnim i drugim društvenim događajima koje je krojio miloševićevski duh u nama, zbog toga moj pozorišni ili javni angažman nije mogao biti neobeležen svim tim.
       Sada kada je taj duh nestao sa javne scene, kada je potpuno poražen ili se samo vešto prikrio, taj osećaj teskobe i nepravde, nezadovoljstva svetom u kojem živim mene nikako ne napušta. Sada to nije tako akutno, jasno formulisano “ratno stanje”, mi nasuprot njih, život nasuprot smrti, sada je to veštije skriveni sukob finansijskih interesa, koji ipak nije manje bolan i nepravičan. To je ono što me sada opseda.      
      
       K.R.
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu