Dejan Savićević je možda zbog prethodnih zasluga ušao u preduboke čizme selektorske, ali ne one koje koračaju sedam milja. Bratija ga je obula u one kojim koračaju kornjače i sa igračima sličnog mentalnog sklopa

      Mnogi, a njih je većina, ne znaju za izraz “trenersko slepilo”. To je ono kada sva publika (navijači) na stadionu vide šta ne valja u igri izabranog tima, a samo trener (selektor) ne vidi. U školi se tako nešto ne može naučiti, čak ni i u onoj višoj, ili sportskoj akademiji, kakve postoje u nas. Jer, i na prstima jedne ruke mogu se izbrojati treneri, dakako, fudbalski, a koji su ponikli u ovim “institucijama” i zavredeli pažnju klubova i ovdašnje javnosti... Dejan Savićević nije završio pomenute škole i selektor je “nastao”, a da, takoreći, nije skinuo kopačke s nogu. Možda on to i nije želeo, možda jeste. Dilema je ostala!
       Imao je, Dejan Savićević, podršku svih, od prethodnog Fudbalskog saveza Jugoslavije, zatim Srbije i Crne Gore, čiji je i predsednik, preko navijača, igrača i prijatelja. Čak i u trenutku kada je srazmerno trenerskom iskustvu pravio početničke greške, udvarači ne i iskreni prijatelji, podizali su ton u njegovu zaštitu. “Ne dirajte Genija!” I, zaista proteklih godinu i po dana niko ga nije dirao sa mesta selektora. Ali...
       Niko, zaista, nema prava da dira u fudbalsku genijalnost Dejana Savićevića, ali samo onda kada se govori o doskora aktivnom igraču. Kao selektoru, e, to je onda nešto drugo. Slepilo u fudbalskom entitetu zajednice Srbija i Crna Gora traje mnogo duže. Uradi ti to meni, a onda ću i ja tebi. Razlog više zašto smo došli u situaciju u kakvoj fudbalski jesmo.
       U Finsku, zemlju jezera i leda, stigli smo sa prepoznatljivom arogancijom, da fudbal igramo protiv hokejaša. Neko je usput govorio da je njihov najbolji sportista svih vremena bio Pavao Nurmi, trkač na duge staze, i da njegovi naslednici, doduše, fudbaleri, samo znaju besomučno da trče. Tačno da znaju da trče, ali su poodavno naučili i nešto više od taktike “penzionera” sa zapadne strane Balkana. Finci nas nisu samo pobedili, ponizili, već vratili u objektivnu stvarnost. Ili još uvek neko misli drugačije? Naša stvarnost je - da imamo slab fudbal, naši igrači igraju u mešetarskoj nacionalnoj ligi gde niko nije siguran ko pije, a ko plaća, a u međunarodnoj konkurenciji smo obična nula. U stvari, pije bratija koja vodi naš fudbal, sada već u bezizlaznu propast, a plaćaju fudbalski sanjari verujući da i posle svega možemo da stignemo u Portugal na šampionat Evrope juna iduće godine.
       Mnoga pitanja su ostala bez odgovora. Prvo, zašto mesecima postoji baražna netrpeljivost između Mateje Kežmana, jednog od najboljih strelaca u Evropi i prvog igrača šampionata Holandije, i selektora Dejana Savićevića? Nacionalni “kouč” je svojevremeno takođe imao sličnu situaciju sa selektorom Ivicom Osimom. Nije redovno nastupao za reprezentativni tim. Priznati strateg Osim imao je svoje lakonsko objašnjenje: “Dejan može sve i ništa i zato ne želim da gledam u pasulj - kada može, a kada ne može.” Sam Kežman je u svojoj “odbrani” - zašto može, a zašto ne može, krivce pronašao u takozvanim pakerima, igračima sredine terena, njemu neophodnih da realizuje svoj golgeterski naum. I to je tako. Igrao je Kežman, u minulom ciklusu kvalifikacija za šampionat sveta prošle godine sve utakmice. Na šest, protiv Švajcarske, Slovenije i Rusije (računajući revanš mečeve), nije postigao nijedan gol, osim protiv slabašnih timova Luksemburga i Farskih Ostrva. Znači, nikada na važnim utakmicama! Na više od dvadesetak reprezentativnih nastupa Mateja Kežman je podsetio na, možda zaboravljenog, Zlatka Vujovića, učesnika dva svetska šampionata 1982. u Španiji i 1990. u Italiji. Napadač Vujović se ni na jednom nije upisao u listu strelaca, a igrao je za selekciju SFRJ više od sedamdeset puta!
       Slobodan Santrač, “kralj strelaca” bivše SFRJ, na osam reprezentativnih nastupa postigao je jedan gol, u nacionalnim šampionatima - 218! Uvek su ispred njega u reprezentativnom timu prednost imali Vahidin Musemić, Josip Bukal i Dušan Bajević. To je već bila stvar umeća i utiska trenera - selektora. Santrač se nikada nije zbog toga srdio, kasnije je za sve golgeterske zasluge zaslužio mesto nacionalnih selektora - 1998. na šampionatu sveta u Francuskoj.
       Dejan Savićević je možda zbog prethodnih zasluga ušao u preduboke čizme selektorske, ali ne one koje koračaju sedam milja. Bratija ga je obula u one kojim koračaju kornjače i sa igračima sličnog mentalnog sklopa. U fudbalskoj igri takav postulat nije poznat, ili smo mi postali rodonačelnici takvog izuma. Baratanje sa ostavkom selektora ili njegovom samoinicijativom, sad, zvuči bespredmetno. Imali smo mi u našem reprezentativnom opusu, mnogo ranije, niz komisija (grupa trenera) koja je “vadila kestenje iz vatre”. Danas tako nešto zvuči više nego smešno, jer u ovako satkanoj državnoj zajednici nemamo, ne pet, već nijednog fudbalskog trenera koji zavređuje pažnju. Valjda nam je i fudbal zbog toga takav kakav je... Slep!
       P. S. A onda je Azarbejdžan pobedio.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ
      

Konobar Naše višegodišnje iskustvo sa fudbalerima iz Skandinavije imalo je i komične posledice u mnogim kvalifikacijama za šampionate sveta i Evrope.        U kvalifikacijama za šampionat sveta koji se igrao 1966. u Engleskoj za protivnika “zapala” nam je selekcija Norveške. Meč se igrao 16. juna 1965. u Oslu. Tokom dana, uoči utakmice, naše fudbalere u hotelu služio je konobar prilične visine i snage. Za vreme utakmice naši igrači su u čudu shvatili da za protivnika na terenu imaju onog istog konobara koji ih je ljubazno služio! Epilog - selekcija Jugoslavije poražena je sa ubedljivih tri gola razlike, i naravno, oprostila se od učešća na šampionatu sveta.