Zašto nemački “Špigl”, sada, četiri godine kasnije, iscrpno izveštava o pogibiji jedne mlade Srpkinje u NATO-bombardovanju, a prvi put spominje tužbu protiv nemačke vlade zbog njene odgovornosti za to. I zašto je tužbu pokrenuo jedan običan Nemac iz Berlina, a ne naša država

      Činjenica da nemački politički magazin “Špigl”, merodavan autoritet među svetskim listovima te vrste, u prvom junskom broju posvećuje čak sedam strana dragocenog prostora Sanji Milenković, petnaastogodišnjoj Srpkinji tragično stradaloj u bombardovanju Varvarinskog mosta, nesumnjivo izaziva veliku pažnju.
       Jer, Sanja Milenković je praktično prva srpska žrtva u jednom vodećem nemačkom listu koja ne samo da ima ime i prezime nego i lepo lice kao i biografiju jednog izuzetno inteligentnog, ali i opuštenog tinejdžera koji se, kako “Špigl” piše, “nije interesovao za politiku. Ni za Miloševića. Ni za Veliku Srbiju”, nego za Leonarda di Kaprija, aerobik i obećanja daleke Amerike. Kobnog 30. maja 1999. godine, na Svetu trojicu, taj neopterećeni život mlade devojke ugasio se naglo, usred sunčanog dana, usred prazničke seoske idile, na mostu preko Morave. Zvanična verzija biroa za javnu komunikaciju NATO-a o tom događaju glasi birokratski suvo: “Dva F-16 aviona napali su u kratkom razmaku most sa četiri laserski upravljane bombe po dve hiljade funti težine. Prvi napad razorio je srednji deo mosta, drugi ostatak mosta.”
       Priča o Sanjinom životu i stradanju je potresna, dirljiva, pogađa u srce. Nedužna devojka u cvetu mladosti postala je žrtva jednog i sa strateškog stanovišta Severnoatlantske alijanse nepotrebnog, pa otud bezobzirnog bombardovanja takozvanog sekundarnog cilja. Naime, prema navodima potpukovnika Mihaela Kemerera, svojevremeno u glavnoj komandi NATO-a zaduženog za veze sa nemačkom štampom, most kod Varvarina je izabran kao zamena za “primarni cilj” koji je bio već razoren ili iz nekih razloga nedostupan F-16 avionima.
       “Sekundarni ciljevi se bombarduju”, kaže Endru Bruks, bivši pilot Engleskog kraljevskog vazduhoplovstva i sada vojni analitičar u Londonu, “da ne bi ekipa aviona uzaludno trošila gorivo i adrenalin. Ako bi piloti vratili bombe kući, komandant bi ih proglasio kukavicama.” Ko je, po kojim kriterijumima i sa kakvim namerama sastavljao spiskove ciljeva u proleće 1999. godine, ostaje i uprkos svim unutrašnjim raskolima dobro čuvana tajna NATO-a.
       U eufemističkom vojnom žargonu Alijanse ne postoje žrtve sa imenima i prezimenima, nego samo “sekundarni ciljevi” i “kolateralne štete”. Zahvaljujući “Špiglu”, Sanja Milenković je dobila sve obrise ljudskog bića, što predstavlja izuzetak od pravila kad su srpske žrtve u pitanju.
       Ono što se u izveštavanju o krvavom raspadu bivše Jugoslavije moglo videti i golim okom, potvrđeno je u međuvremenu i naučno. Humanitarne katastrofe nesrpskih naroda bivše Jugoslavije zapadni mediji su, podržani masovnim public relations kampanjama nesrpskih strana sukoba, hiljadostruko reprodukovali i potencirali. Bili su to mediji koji su izvršili etničku podelu na “vredne” i “bezvredne” žrtve i time oblikovali sliku konflikata. Pod “bezvredne” žrtve spadali su, pored stotine hiljada srpskih civila, i bosanski Hrvati, muslimanske pristalice Fikreta Abdića, Romi ili Bošnjaci sa Kosova...
       Nekoliko naučnih istraživanja univerziteta nemačkog grada Konstanc o izveštavanju izabranih vodećih zapadnih medija za vreme rata u Bosni dokazuju činjenicu da su bosanske nacije od strane zapadnih novinara tretirane krajnje različito. Bošnjaci su portretisani isključivo kao “mučene i napaćene žrtve”, srpske žrtve, suprotno, pojavljuju se samo kao “otuđena masa” i bivaju dodatno trajno “dehumanizovani”. Grupa naučnika pod rukovodstvom profesora Vilhelma Kempfa u rezultatima istraživanja vidi potpunu potvrdu teze o “vrednim” i “bezvrednim” žrtvama, što po njenom zaključku predstavlja ne samo “povredu novinarske neutralnosti u izveštavanju o jednom eksternom konfliktu” nego je i tipičan mehanizam medija koji doprinosi eskalaciji umesto deeskalaciji konflikata.
       Predstavljanje ratova na prostoru bivše Jugoslavije u zapadnoj štampi bilo je podrška i kontekst opravdanja i za politiku NATO-a. Prvo “humanitarno bombardovanje” u istoriji čovečanstva moralno i etički se zasnivalo na snažnim medijskim slikama stradanja i patnje jednog naroda - Albanaca. Žrtve NATO-bombardovanja prikazane su retko, a i kada su prikazane, onda najčešće sa implikacijom da bi to mogla da bude vešta propaganda neprijatelja. Taj fenomen “bezvrednih žrtava” nije, naravno, posebnost ni NATO-rata protiv Jugoslavije ni Zapada, kako se i na ovim prostorima dobro zna.
       Otkud sada Sanja Milenković u “Špiglu”, na tolikom prostoru i po onim pravilima novinarske “human touch stordž” (dirljive ljudske priče) koja je do sada bila rezervisana za emotivnu mobilizaciju svetske javnosti u određenim ratnim kampanjama? Setimo se dramatičnog, ali lažnog svedočenja kuvajtske devojke Naire pred Zalivski rat 1991. o brutalnosti iračkih vojnika koji su navodno vadili bebe iz inkubatora da bi ih usmrtili. Setimo se dnevnika male Zlate Filipović iz sarajevskog pakla ili holivudskog spasavanja devetnaestogodišnje Amerikanke Džesike Linč iz iračke bolnice pre samo nekoliko nedelja. Ali, ovo nije takva priča. Tragedija mlade Sanje je autentična do bola.
       “Mi se nadamo da smo ovim člankom u ‘Špiglu’ probili medijsku blokadu o slučaju Varvarin i da će se njemu pokloniti više pažnje do početka suđenja”, kaže Harald Kampfmajer iz Berlina u razgovoru za NIN. I on je lik iz “Špiglovog” teksta, ali više negativan. Harald Kampfmajer je zajedno sa svojom suprugom Kornelijom pre dve godine uložio svu svoju privatnu imovinu - oko 160.000 nemačkih maraka - da bi izborio pravdu. Angažovao je ekipu pravnika koja je u ime 35 Srba iz Varvarina podnela tužbu protiv nemačke vlade zbog bombardovanja mosta. Deset ljudi je ubijeno u tom činu “Milosrdnog anđela”, a više od 30 ranjeno, od kojih će neki ostati invalidi do kraja života. U ime tih žrtava i porodica poginulih traži se od Savezne Republike Nemačke odšteta u visini od 3,5 miliona evra. Iako nije utvrđeno čije nacionalnosti su bili piloti smrtononosnih bombardera, Nemačka kao članica NATO-a snosi odgovornost za ovo flagrantno kršenje humanitarnog međunarodnog prava, smatraju nemački pravnici.
       Nema priče o srpskim žrtvama bez gorkog začina. Tako autor “Špiglovog” teksta predstavlja inicijatora tužbe Haralda Kampfmajera kao opsednutog istočnog Nemca sa “štreberskom facom” koji ideološki revnosno vodi svoju poslednju antikapitalističku borbu. Korisna je tu svakako i činjenica da je Kampfmajer bio kapetan Narodne armije DDR-a, ali nema traga od informacije da je ista Narodna armija već davne 1979. godine svog kapetana izbacila kao “neprijatelja socijalizma”. Prezime mu je stalno pogrešno pisano, tako da se ni preko Internet pretraživača ni pomoću telefonskog imenika ne može doći do čoveka, a jednom se on zove Herbert umesto Harald. (Dakle, Harald Kampffmedžer).
       “Ništa”, veli Kampfmajer, koji danas radi kao viši nameštenik u jednom naftnom koncernu, “ti stereotipi i propusti mi ne smetaju. Važno je da je slučaj ispravno i iscrpno dokumentovan.” Svojom izuzetnom energijom Berlinac je okupio u udruženju podržavaoca tužbe 2000 osoba koji su do sada pružili finansijsku pomoć od 117 000 evra što će, doduše, zajedno sa privatnim parama Kampfmajerovih, biti dovoljno samo za prvu instancu. A pitanje je kada će i do nje doći.
       “Nemačka vlada je zatražila pauzu do konačne presude nemačkog Saveznog suda u jednom drugom slučaju”, objašnjava za NIN advokat Gil Pinar iz Hamburga. “Mada taj slučaj nema veze sa našim”, dodaje ona. Presuda koja se čeka, tiče se zahteva za odštetu porodica žrtava nacističkog masakra u grčkom selu Distomo 1944. godine koji je tek sredinom devedesetih pokrenut pred grčkim sudovima. Zahtev za odštetu u visini od 28 miliona evra Berlin je odbio pozivajući se na ranije ispunjene obaveze plaćanjem paušalne kompenzacije, na šta su Grci krenuli pre nekoliko meseci u postupak konfiskacije nemačke imovine u svojoj zemlji i pretili da zatvore Geteov institut u Atini. To je sprečio grčki ministar pravde uz pomoć odluke grčkog vrhovnog suda koji je ministru prepustio poslednju reč o pitanju zaplene.
       Merodavnu odluku, smatra nemačka vlada, za slučaj Grka iz Distoma i za sve slične slučajeve doneo je početkom ove godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, odluku o kojoj treba sada da raspravlja i nemački Savezni sud. Visoka evropska instanca došla je do zaključka da privatna lica ne mogu sudski da polažu prava prema stranim državama. To sprečava međunarodno načelo imuniteta država prema kome samo države mogu da tuže države, a ne privatna lica. Tom presudom je za Berlin 60 000 tužbi koje se procesiraju pred grčkim sudovima postalo bespredmetno.
       “Sve bi bilo mnogo jednostavnije da je jugoslovenska država pokrenula postupak protiv Nemačke”, žali se Gil Pinar. “Doduše, presuda u slučaju Grka iz Distoma nije pravi presedan za nas. Grci su se žalili grčkim sudovima da bi onda po grčkim presudama zatražili odštetu od nemačke vlade. Mi idemo direktno na nemačke sudove.”
       Ostaje samo još nekoliko drugih sitnih pitanja da se reše. Na primer pitanje odgovornosti. U prigovoru advokata, koji zastupaju nemačku vladu, poziva se na činjenicu da je 14 “tornado” aviona, sa kojima je Nemačka učestvovala u operaciji “Milosrdni anđeo”, korišćeno isključivo za izviđačke zadatke i za razaranje neprijateljske protivvazdušne odbrane. Osim toga, nemački vojni avioni kobnog 30. maja 1999. godine uopšte se nisu kretali u vazdušnom prostoru oko Varvarina.
       Prigovor je očekivan ali neprecizan, tvrdi “Špigl” i citira bivšeg socijaldemokratskog člana nemačkog Bundestaga Hansa Valova, jednog od podržavaoca tužbe za Varvarin. “To je kao kod provale u banku - jedan pravi planove, drugi izviđa situaciju a treći prazni sef.” Logično, ali pravno najverovatnije nedovoljno.
       Treba još da se dokaže odgovornost celokupnog NATO-a za napade na civile. U predmetu “Milenković i dr. protiv Savezne Republike Nemačke” polazi se od činjenice da je NATO kršio Ženevski protokol o zaštiti civila u međunarodnim oružanim sukobima, za šta i Nemačka odgovara jer je kao članica NATO-a učestvovala u vojnim napadima i sa drugim članicama se dogovarala o ciljevima. Međutim, Ženevski protokol nisu potpisale tri zemlje Severnoatlantske alijanse - SAD, Francuska i Turska - tako da je upitno koliko se on može primeniti na celu Alijansu.
       Stručnjaci za međunarodno pravo se spore i oko pitanja da li je most kod Varvarina bio vojni cilj ili ne, što je nekako neumesno, jer u okruženju od 22 kilometra od sela nije bilo ama baš nikakvih vojnih postrojenja ili pripadnika vojske, a da je vojna kolona sa tenkovima i kamionima samo jednom pokušala da pređe čelični most iz 1924. godine, on bi se srušio posle drugog vozila, toliko je bio slabašne konstrukcije. Navodi NATO-a, koje “Špigl” citira, da je preko Varvarinskog mosta vodio autoput, glavna komunikacijska linija, i zbog toga je most bio legitiman vojni cilj, mogu se lako pobiti s obzirom na to da je širina mosta iznosila četiri i po metra, što nije dovoljno ni da se dva vozila na njemu mimoiđu, što, opet, ukazuje da se radi o običnom seoskom putu.
       Ali, kako dokazati da je NATO namerno napadao civile? Nemački nedeljnik “Di cajt” je u decembru 1999. godine - bez ikakvih posledica - opisao bombardovanje mosta kod Varvarina u svim užasnim detaljima i upečatljivo ocenio slučaj kao ratni zločin. Jedan od citiranih stručnjaka koji je govorio u prilog tome bio je popularni britanski vojni analitičar Džon Erikson sa Univerziteta u Edinburgu. Prema njegovim rečima, sve je ukazivalo na činjenicu da je reč o “teroru nad civilima” kao delu psihološkog ratovanja, što se ne može dokazati sve dok NATO ili neko drugi ne obelodani najbolje čuvanu tajnu - naredbe Severnoatlantske alijanse u operaciji “Milosrdni anđeo”. Onda će se tačno znati kako su se desili Varvarin, Grdelica, Aleksinac, Niš, Surdulica ...
       Članak u “Di cajtu” objavljen je pre tri i po godine, i Harald Kampfmajer kaže da nemački nedeljnik sada nije više bio zainteresovan da publicistički i analitički “obnovi” slučaj Varvarina. NATO-bombardovanje Jugoslavije je palo u dubok zaborav u nemačkoj javnosti i teško se može vratiti u javnu svest. U međuvremenu je pažnja skrenuta na druga žarišta.
       Ali, upravo zbog toga bi Varvarin mogao da bude i neka prekretnica. Irački civili spremaju tužbe za odštetu protiv američke vlade, tužbe civila iz Avganistana bi, po tom uzoru, mogle da pogode i Nemačku. Otvara se ogromna rupa u međunarodnom pravu, i od strane uglednih stručnjaka se sve češće čuju zahtevi da se moraju osloboditi putevi za tužbe privatnih lica protiv država. Kako “Špigl” ocenjuje - kada se rat vratio u civilizaciju, morala bi civilizacija da prodre u rat.
       Međutim, vlade takozvane civilizacije će sve učiniti da politički spreče takav trend. Ostaje samo ogromna rupa u pravdi.
      
       MIRA BEHAM