NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Vlada je Dinkićev talac

Nijedan veliki biznis u svetu ne ide bez saradnje sa vlastima. To je sasvim legalno, normalno svuda u svetu. Samo kod nas se kaže sa negativnom porukom: blizak vlastima. Pa s kim da radim poslove? Suština moderne privrede jeste koordinacija vlasti i vlasnika kapitala koji zajedno rade da društvo bude bogatije

      Posle “Koka-kole”, “Gasproma”, desetine velikih kompanija i više istaknutih lidera svetske ekonomije, nedavno je svetsku nagradu “Global rejtinga” dobio i Bogoljub Karić.
       Mislim da sam nagrađen jer sam pre tri decenije krenuo sa porodičnim biznisom iz Peći, bio među prvima koji je 1987. godine, u Sovjetskom Savezu osnovao privatnu fabriku, tada jugoslovensko-sovjetsko mešovito preduzeće, pa osnovao prve privatne univerzitete i fakultete, fondacije, uveo nove tehnologije, privatne banke, osiguranja, usred komunizma. Otvorio sam vrata tržišnoj ekonomiji i ovde i tamo. Iskreno, bio sam iznenađen nagradom, ali moram da kažem - veliko je zadovoljstvo biti nagrađen u konkurenciji 180 svetskih kompanija koje prave milijarde dolara godišnje. Znači, ipak neko vidi i ceni to šta sam uradio.
      
       Imate reputaciju jednog od najbogatijih ljudi u Istočnoj Evropi. Jeste li?
       - Nisam najbogatiji Srbin ovog dela Evrope. Zvanična lista objavljena prošle godine pokazuje da sam na dvadeset drugom mestu. Procenjuje se kapital kojim raspolaže kompanija i njena vrednost na tržištu.
      
       Ko je bogatiji od vas?
       - Nikad ne brojim tuđe pare niti gledam tuđe žene.
      
       Pa ipak bogati ljudi znaju koliko su konkurenti “teški”?
       - Kod nas u Srbiji još nema takvog rangiranja jer ono nije moguće. Najbogatiji su oni za koje ne znate da postoje, a njih je više od 220. To su ljudi koji su decenijama u ovoj zemlji bili odgovorni za uvoz desetina milijardi dolara razne robe ili izvoza u društvenoj ekonomiji. Moja procena je da je najmanje sto miliona dolara mesečno zakidano državi na porezima, carinama i maržama. To su činili ljudi čija imena nama nisu poznata. A preko deset milijardi dolara je opljačkano samo za ovih deset godina. Preko uvoza cigareta, nafte, robe koja se mogla kupiti na ulici, trgovinom alkoholom, narkoticima, oružjem, lekovima. Naša kompanija se nije bavila tim poslovima. Niti je banka koristila fondove penzionog osiguranja u najvećoj hiperinflaciji, fondove zdravstvenog osiguranja, obrazovne fondove i fondove vojske i nije se bavila piramidalnim bankarstvom... Svakako da smo kao privatna kompanija mogli da uđemo u nelegalne poslove, ali ja to nikada nisam prihvatao. Imali smo ponude...
       Svi koji su se bavili takvim poslovima, bogatiji su od mene ali su danas daleko i od mene i od vas. Sede na Sejšelima ili na Floridi, u Monte Karlu. Nisam primetio nijednog od njih na listi ekstraprofitera. Nijednog! Za 37 milijardi dolara primarne emisije, koliko su koristile srpske banke, naplaćen je ekstraprofit samo mojoj “Astra” banci koja je od skoro 40 milijardi dolara koristila 0,039 odsto za klijente naše banke. Ali takva su vam vremena. Ljudi ne razmišljaju nego se otimaju za političke poene. Nekome je trebalo da skrene pažnju javnosti na Kariće koji su prepoznatljivi i time prikrije trag pravih ekstraprofitera. Uspeli su u tome. Pošto i međunarodnu zajednicu interesuje sve što pričam, onda će se saznati pravo stanje. Ko su ti ljudi, gde su te pare, gde su te milijarde, neko će za to odgovarati jednog dana. Danas je još za to prerano. Trebalo bi Dinkić da odgovori kome su takvi ekstraprofiteri platili novac ako ga nisu uplatili budžetu Srbije?
      
       Uprkos svim nevoljama vaše ime se ne pominje poslednjih meseci u kontekstu kriminala, mafije i kontakata sa ljudima iz podzemlja...
       - Kako da me pominju kad sam za takva imena prvi put čuo iz novina.
      
       Za ove najviše eksponirane pretpostavljam da ste znali.
       - Nisam znao, verujte. Znao sam da postoji šverc sve te robe. Kao poslovan čovek, znao sam da je to zona biznisa u koju ne treba da zalazimo...
      
       O kojem biznisu govorite?
       - Nafta, cigarete, oružje... Klonili smo se svega toga, a nas niko nije dirao, tako da sam ja prvi put čuo za ta imena u poslednju godinu-dve kad su počele novine o tome da pišu. I evo sada je sve to razotkriveno, policija je ostvarila izuzetan rezultat koji je važan i sa finansijskog aspekta.
      
       Na koji deo BK kompanije ste najviše ponosni? Šta najviše vredi?
       - Najviše vredi “Mobtel”. Tu firmu su osnovali PTT i američka kompanija 1990. godine. I onda se zbog sankcija američka kompanija povukla. BK kompanija zaključila je ugovor sa PTT-om i preuzela sve obaveze koje su imali Amerikanci. Država je to, inače, nudila najvećim srpskim kompanijama. Četiri godine su uzalud tražili partnera. Pokušali su čak i sa kompanijama koje su se bavile izvozom oružja i nisu uspeli da uvezu potrebnu opremu. Onda su krajem 1994. godine posao ponudili nama. Naravno, prihvatili smo. Kad smo krenuli u taj posao, 1995. godine ukinute su sankcije. Ima Boga. Srbija je dobila mobilnu telefoniju najsavremenijeg tipa za to doba. Da se zovem Džon, sigurno bi mi vlast u Srbiji odala priznanje što sam napravio prvu privatnu televiziju, internet, mobilnu, banku, osiguravajuće društvo, Univerzitet. Ali, zovem se Bogoljub. Nema priznanja, ima sumnjičenja i povređenih sujeta.
      
       To je objašnjenje za one priče?
       - To je sve oko “Mobtela”. Nije nama niko dao pedeset jedan odsto nego smo preuzeli ono što je američka firma već imala po ugovoru i uvezli onoliko opreme koliko treba za tih pedeset jedan odsto. To je međunarodno priznato, mada su nam osporavali 1996. i 1997. godine. Kad je trebalo onoj vlasti da proda PTT Italijanima i Grcima, onda su krenuli na nas. Da nas dave, da blokiraju “Mobtel”, da skidaju njegove repetitore, kao i repetitore BK Televizije. Da me danonoćno pritiskaju. Tražili su moju saglasnost za ulaz drugog operatera jer je kompanija imala licencu na dvadeset godina. Normalno, nisam dao. Bio sam privođen u policiju. Razgovori, hapšenja. Rekao sam: nikada vam to neću potpisati. Slična stvar se ponovila 2001. godine u oktobru. Krenula je akcija ponovnog utvrđivanja kako se došlo do ugovora. Sve je to predato međunarodnim službama, organima, sudovima, kao i domaćim, sve je to utvrđeno po stoti put.
      
       Koliki je sada udeo BK Kompanije u “Mobtelu”?
       - Kao i uvek: polovina i još jedan procenat više. Mada je taj deo naše kompanije najprofitabilniji, najponosniji sam našim Univerzitetom. Svi su me pre trinaest godina odvraćali od ulaska u taj poduhvat. Počev od tadašnjih profesora, rektora, političara. Te, šta će to nama? Te, od toga nema nikakve koristi, samo štete. Ja sam rekao da mi moramo da pripremamo našu decu za novo tržište. Ako to ne uradimo, drugi će rukovoditi nama, a mi ćemo kao tehnološki robovi trpeti sve što nam odrede. Neće moji studenti to izmeniti, ali će u mozaiku biti važna kocka za takmičenje u biznisu kroz pet ili deset godina. Normalno, nema profita u ovom poslu. Ali, zar nije najveći profit kad spremate decu Srbije da žive u Evropi kao ravnopravni poslovni ljudi.
      
       Počeli smo o “Mobtelu”. Koliki je mesečni prihod “Mobtela”?
       - Mesečni bruto prihod Mobtela je oko deset miliona evra. Za isti broj impulsa u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori plaća se pedeset odsto više. Viša je tarifa tamo nego kod nas. Kod nas je jedanaest evra, a u tim državama ide do trideset četiri evra. Da ne pominjem Nemačku i Britaniju. Mi imamo istu opremu kao što oni imaju, platili smo je isto koliko i oni, ali zbog ukupnog stanja u društvu, kapitalizacija te opreme je pet puta duža i profiti manji.
       Mi ne možemo da razvijamo treću generaciju sami i tražimo partnera. Znači, BK i PTT traže partnera i vode razgovore sa tri kuće, dve su iz Evrope, jedna iz Amerike. To su izuzetno velike investicije za koje nemamo para i onda idemo na dve opcije: da budemo partneri tih kuća sa daleko manjim procentom, ili da potpuno prodamo svoj deo. To ne ide brzo. Ljudi mere ovde svaki detalj - i političku, i ekonomsku, i ukupnu situaciju. Razgovori se vode godinu dana. Po mojoj proceni to bi moglo da se završi početkom sledeće godine. Negde do proleća. Dobro je za nas kao društvo da imamo veliku kompaniju kao partnera. I kad se pojavi treća generacija, sa prenosom govora i slike, da i mi budemo unutra. Uspeli smo sami da finansiramo generaciju dva plus: da imate sliku ali nemate prenos govora. I to ćemo pustiti za mesec dana.
      
       Osnovali ste kompaniju u Peći pre trideset godina. Od tog vremena, pa preko osamdesetih, pa devedesetih godina do danas biznis podrazumeva određene veze sa političkim establišmentom. Kada su te veze bile najbolje a kada najgore?
       - Slušajte, počelo je dolaskom Tita u Peć 1979. godine. Kao poznata porodica, uručili smo mu poklon. Moja braća su čak i svirala te noći. Tito je tad bio bog. Dobili smo podršku za rad porodične kompanije. Praktično, to je bio atest da nismo štetni za našu verziju komunizma. Posle toga vam nije trebala nikakva specijalna dozvola da radite. Ja sam počeo da pravim u Peći fabriku za trista radnika. Dobio sam 500 hiljada dolara kredita.
      
       Imali ste podršku sa najvišeg mesta?
       - Nijedan veliki biznis u svetu ne ide bez saradnje sa vlastima. To je sasvim legalno, normalno svuda u svetu. Samo kod nas se kaže sa negativnom porukom: blizak vlastima. Pa s kim da radim poslove? Suština moderne privrede jeste koordinacija vlasti i vlasnika kapitala koji zajedno rade da društvo bude bogatije. Danas je sve to bolje. Ambasadori su spremni da prikupe informacije o svemu što tražite. Situacija se za ove dve i po godine promenila. Ljudi su shvatili - ako ne podržimo one koji znaju da rade, propali smo. Bićemo mi ovde robovi, da li naših prijatelja Albanaca sa Kosova koji će pokupovati naše hotele, kompanije, ili Bugarske, Rumunije. A kad si rob, svejedno je ko ti je vlasnik. Srbiji je danas potreban socijalni pakt radnika, industrijalaca i vlade da se teret tranzicije pošteno rasporedi na sve slojeve. Osnovni uslov za nešto tako jeste politički konsenzus koji će prekinuti rat koji besni između vladajuće koalicije i opozicije, ali i unutar DOS-a.
      
       Sa kim se iz nove vlasti susrećete? Sa premijerom Živkovićem?
       - Sastajem se sa svima.
      
       Koliko ste dobri sa njima?
       - Koliko sam dobar? Dobar sam sa njima onoliko koliko su oni dobri prema meni.
      
       Jesu li dobri prema vama?
       - Pa, šta znači biti dobar prema meni? Oni su predobri samo ako nas puste da radimo. To oni čine danas. Mi mislimo da ovu vladu treba podržati. Podržati premijera Živkovića isto kao što smo ranije podržavali premijera Đinđića. Srbija mora maksimalno da podrži reforme bez obzira na to ko ih sprovodi.
      
       Da li vam smeta ova komplikovana politička situacija?
       - Smeta. I nama i strancima. Sve je previše komplikovano. Ako premijer uspe da sinhronizuje i uskladi sve razlike koje postoje, biće to dobar rezultat. Ali najveći problem je što je naš premijer siromah i pored tri milijarde naših dolara u stranim bankama. Vlada je tako postala talac monetarne politike guvernera Dinkića. Bez rešenja ovog problema u korist srpske privrede, bez unošenja bar pola milijarde dolara u posustali privredni sistem, nema nastavka reformi čiji je arhitekta bio premijer Đinđić.
      
       Imate li poslovnih interesa u drugim televizijama osim u BK Televiziji?
       - Nemam. BK Televiziju sam osnovao pre devet godina sa sličnim ciljem kao i Univerzitet BK. Mislio sam da će to biti srpski Si-En-En i da ćemo moći da objektivno informišemo o svemu. Nažalost, nije moglo uvek kako sam želeo i kako je ta ekipa bila spremna da uradi. Ali BK Televizija jeste dala doprinos promenama u Srbiji. Nije slučajno što su po njenom obrascu mnoge balkanske televizije formirale svoje programe i stil. Nije slučajno da se deceniju držimo u vrhu popularnosti i uvek smo pri vrhu rang-liste poverenja gledalaca.
      
       Kako posluje BK Televizija?
       - Posluje sa gubitkom sedam-osam godina. U poslednje dve godine smo počeli da zarađujemo. Teško je ovde u medijima imati profit. Privreda je vrlo slaba. Na primer, moj kolega u Češkoj, koja isto ima deset miliona stanovnika, prodao je pedeset odsto televizije za četrdeset miliona evra, a za polovinu naše televizije pitanje je da li bismo dobili 5 miliona evra. Takva nam je situacija. Jer tamo je promet do 150 miliona evra godišnje od reklama i ostalog, a kod nas ako imate 15 miliona evra, to je fantastično.
       Rasplamsala se ova borba za dobijanje nacionalne frekvencije. Pretpostavljam da će BK konkurisati?
       - BK ne učestvuje ni u kakvoj borbi, ni u kakvom ratu. BK Televizija će konkurisati najregularnije, kao i svaka druga televizija. Ukoliko dobije frekvenciju, u redu je. BK Televizija je, mislim kvalitetna i dobra. Građani Srbije su je prihvatili.
      
       Koliko ste vi lično uključeni u proizvodnju BK Televizije?
       - Onoliko koliko treba. Moram da budem uključen. Kad su u pitanju investicije, donosim odluku šta može da se kupi a šta ne. Nikada nisam ni jednom uredniku, ni novinaru odbio nekog gosta, ili nešto slično i u to se ne mešam. To oni rade sami.
      
       Koliko porodica Karić ima članova?
       - Porodica Karić ima 365 članova. Mogao bih da zaboravim nekoga, jer broj varira. Broj se povećava, žene se, stasale su nove generacije. Naš najveći uspeh nije ono što smo napravili. Naš najveći uspeh će biti ako uspemo našu decu da zainteresujemo i njihovu decu, ne samo u oblasti biznisa već i nauke, umetnosti, medicine, prava... To je onda prava stvar. To je onda uspeh. Takvu Srbiju volim.
      
       Kako gledate na to što se neki mladić iz vaše porodice pominje u vezi sa estradnim umetnicama?
       - Ja intervenišem apsolutno. Ja ih pozovem odmah i održim predavanje. Na primer, moj Bojan se zabavljao sa Jelenom. Čujem da nisu zajedno. Ja mu kažem: Ona je za mene srpska Madona, peva fantastično, odlična je, lepa je, znači nema nikakve mane. Ali sa 20 godina ona pravi karijeru. Njoj treba 10 godina da postigne čudo u svom poslu. S druge strane i on treba da pravi svoju karijeru. Logično je da se oni posvete tim poslovima, a možda će se ponovo sresti. Ali uglavnom, sad je ovo važno za našu porodicu, našu kuću. I moram da vam kažem da oni slušaju. To je vrlo važno. Onaj koji ne sluša biva kažnjen. A svaki član naše familije mora da zna kome pripada, mora da zna gde živi i kako žive ljudi oko njega.
      
       Kako ih kažnjavate?
       - Tako što određene stvari ne mogu da dobiju iz porodice, koje bi inače mogli da imaju. To ide dotle da mora sam da se snalazi za sve - i za život, i za stan...
       Mi smo 33 godine aktivno u srpskom biznisu, a nije ovo Amerika, nije Nemačka, nije ovo Velika Britanija uređena. Ovo je Srbija, neuređena država. Ovo je Srbija bez zakona. U takvoj Srbiji živeti i raditi ovo što mi radimo - ne mislim samo na Kariće, nego i na sve druge biznismene koji se bave ovim poslom - pa to je umetnost. Zato porodica mora da se drži na okupu.
      
       Čuo sam da spavate četiri sata?
       - Spavam četiri sata najviše. I to mi je dovoljno. Ja nikad ne legnem pre dva ujutro, uvek sam u šest budan. Obično, od šest do osam sam na računaru, izdam naloge, i odgovorim na pisma. I to je moj najlepši deo posla kad me niko ne dira ujutru. Skuvam kafu “zlatno zvono”, za mene i moju ženu. Nju ne budim pre osam, pijemo kafu zajedno.
      
       Imate li političkih ambicija? Ili ih neko iz porodice ima?
       - Ne. Ali mi, normalno, razmišljamo strateški, kako da se pozicioniramo. Tako da bi bilo nelogično da mi ne učestvujemo u političkom životu Srbije. Za sada, kao simpatizeri onih stranaka za koje verujemo da imaju odgovor na tešku situaciji u kojoj se nalazi Srbija i svaki naš čovek.
      
       Kako ste uspeli da skinete svoje ime i imena članova porodice sa onog američkog “crnog spiska”?
       - Premijer Đinđić je napisao pismo i tražio da nas skinu sa liste. I ja sam mu zbog toga bio zahvalan. Bilo je to pre tri godine.
      
       Jeste li imali troškova u vezi sa tim?
       - Ne, ma kakvi troškovi. To su priče. Nije interes ljudi koji rukovode zemljom da im ljudi iz krupnog biznisa budu u izolaciji.
      
       Čuo sam da volite brzu vožnju?
       - Vozim, i to najbrže na svetu. Mogao bih da se takmičim i sa Šumaherom.
      
       Koja kola?
       - Najviše volim “mercedes” i uvek kupujem poslednju klasu. Ja sam pretplaćen na “mercedes” od dvadesete godine. I on je meni dobar drug. Nikada mi nije pukla guma, nikada mi nije pao auspuh, nikada mi nije ništa otkazalo. Tako da definitivno mislim da je to za mene najbolji auto.
      
       Vozite li ili vas vozi šofer?
       - Ja vozim. Ja bolje vozim od svih mojih vozača, tako da obično oni sede, a ja njih vozim. Volim da upravljam.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu