(“Srbi za NATO?!”, NIN br. 2734)

      U Srbiji, zemlji van sebe (da parafraziram Kunderu), sve je virtuelno. Apsolutna DOS-ova većina u parlamentu odavno, a apsolutna većina stanovnika od nedavno.
       Pre nekoliko meseci, sezonu lova na virtuelnu većinu stanovnika otvorio je ministar Batić izjavom da DHSS ima podršku preko 60 odsto građana Srbije za projekat nezavisne države. Samouverenost ministra Batića bazirana je na emisiji “Za ili protiv” (RTS, I program) u kojoj se “apsolutna većina” od nekoliko hiljada gledalaca izjasnila za samostalnu Srbiju.
       Posle najave mirnog razdruživanja Srbije i Crne Gore (Program G17 plus, izjave Dinkića i Labusa), očekujem nove podatke o bezrezervnoj podršci “apsolutne većine stanovnika Srbije” koje će plasirati, naravno, Institut G17 plus. “Nedopustivo je da Srbija čeka tri godine, niti je neophodno da se ovakva odluka donese na referendumu” (Plan sprovođenja Državnog programa evropske Srbije: Funkcionalna savremena država, G17 plus). Bez referenduma? Dogovorom političkih “elita” u koje sebe svrstavaju i “eksperti”? “Apsolutna većina” u sastavu G17 plus, DOS i DPS? NE. Statistička opsena, odnosno apsolutna manjina. Demokratija ili totalitarizam, gospodo iz G17 plus? Vaša politička platforma je očigledna negacija demokratije. Ko vas podržava? SAD? Logično. EU? Sumrak evropske civilizacije?
       Optimizam ministra Batića prevazišla je euforična interpretacija istraživanja NIN-a koja glasi: “Apsolutna većina stanovnika Srbije, čak 53 odsto, kaže da SCG treba da pristupi NATO-u... a čak 83 odsto je za ulazak u Partnerstvo za mir.” Zabrinjavajuće? Ne. Protivniku ulaska u postojeće evroatlantske integracije (pod dominacijom SAD) i poštovaocu srpske istorije i tradicije, neočekivana promena odnosa Srbije prema NATO-u (ne zaboraviti ni oprostiti bombardovanje 1999. godine i okupaciju Kosova) do “ljubavi”, ostavila bi mučan utisak. Da postoji. Ali ne postoji. Srećom.
       Prilikom izručenja gospodina Miloševića Hagu (28. 6. 2001), premijer Đinđić je konstatovao da je Srbija konačno izabrala carstvo zemaljsko, a ne carstvo nebesko. Pogrešno. DOS je izabrao carstvo zemaljsko. Srbija nije. Ko je pitao Srbiju? Ko sada pita Srbiju da li je za ulazak u Partnerstvo za mir (NATO)? DOS očigledno ne. To govori o “demokratiji” u Srbiji. Naime, raspoloženje apsolutne većine stanovnika nepoznato je bez referenduma.
       Zato rezultat istraživanja vašeg tima može da se artikuliše, jedino i isključivo, da “apsolutna većina anketiranih stanovnika Srbije podržava ulazak u NATO”.
       U stvari apsolutna većina (i to skoro tri četvrtine građana Srbije) de facto traži promenu vlasti, odnosno vanredne parlamentarne izbore. To nije opsena. U svakoj civilizovanoj državi EU (u koju toliko žure DOS i G17 plus) vlada bi odavno pala zbog špijunske afere (Momčilo Perišić), surčinske afere (Defence road, asfaltiranje i Marija Rašeta-Vukosavljević), privatizacije do bescenja (tri šećerane za tri evra i Aleksandar Vlahović), skupštinske afere (lažna većina u parlamentu, transferi poslanika u “konstruktivnu” opoziciju, odnosno režimsku većinu uz prećutnu saglasnost Ustavnog suda, što govori o “nezavisnosti” sudstva), (re)eksportne afere (kupac tri šećerane za tri evra je od izvoza po preferencijalnim cenama u EU zaradio, a država, prethodni vlasnik šećerana, izgubila, gotovo 19 miliona evra), ubistva premijera...
       I zato, Srbija ne želi ni samostalnu državu ni ulazak u NATO, ali stvarno želi vanredne parlamentarne i redovne predsedničke izbore.
      
       ANĐELIJA VUKAJLOVIĆ,
       Beograd