Zapad je bio spreman da plati svaku cenu - uključujući onu moralnu, a to je bila podrška Titovoj diktaturi - kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru ka Sredozemlju. Posle završetka hladnog rata, vrednost Jugoslavije na zapadnoj političkoj berzi znatno je pala

      U Americi je zbog francuskog protivljenja američkom ratu protiv Iraka vođena žestoka kampanja protiv Francuza i Francuske. Američki mediji pisali su o Francuskoj kao o neprijatelju, širili prezir prema Francuzima. Ova trijumfalistička, arogantna, često opaka propaganda bila je na tržištu uspešna.
       Amerikanci kažu da su Francuzi nezahvalni, jer su ih Amerikanci oslobodili u Drugom svetskom ratu. Ali, zašto bi to obavezivalo Francuze da slede američku politiku? I ako smo nekog oslobodili, zar onda on nije slobodan da radi ono što smatra da je pravedno i u njegovom interesu?
       Zatim, Sovjetski Savez je u Drugom svetskom ratu žrtvovao neuporedivo više od Amerike i oslobodio od nacizma Istočnu Evropu, pa Amerika nikad nije zamerala Mađarima ili Rumunima ili Čehoslovacima ili Poljacima kada su pokušavali da vode samostalnu, od Sovjetskog Saveza nezavisnu, spoljnu politiku.
       Neću se, međutim, baviti američkim napadima na Francuze, jer oni kod nas nemaju odjeka. Mi kada kritikujemo Francusku, ne činimo to koristeći američke argumente.
       Mnogo se ozbiljnije kod nas shvataju francuski argumenti protiv Amerikanaca. Ali, koliko se francuski antiamerikanizam može ozbiljno shvatiti? Da li je on putokaz za Evropu? Da li mi treba da ga prihvatimo? Moj odgovor je ne, ne i ne.
       U Francuskoj se mnogo govori i piše o američkoj politici. Kod francuskih intelektualaca postoji jedna tradicija ekstremnog antiamerikanizma koja seže do početka devetnaestog veka. Čak se priželjkuje uništenje Amerike.
       Pošto su u svakoj situaciji antiamerikanci, francuski intelektualci često protivreče sami sebi. Na primer, Amerika se sada napada zato što je jedina supersila - bez pravog rivala, bez kontrole, pretnja svetu. Tu, naravno, ima dosta istine. Ali, i kada je Amerika imala rivala, a to je bio Sovjetski Savez u vreme hladnog rata, većina francuskih levičarskih intelektualaca žestoko ju je napadala.
       Česta francuska tema je kako Amerikanci nemaju kulturu. To, naravno, nije tačno, mada jeste tačno da je imaju manje od starih, velikih naroda, kao što su Italijani, Englezi, sami Francuzi. Ali, kada bi neko u Francuskoj napisao za malu zemlju da nema kulture i istorije, recimo za afričku zemlju ili za Albaniju, bio bi linčovan u levičarskim medijima kao rasista.
       Zatim, u sadašnjoj Francuskoj nema pisaca, pesnika, slikara, kompozitora, koreografa, kao što su bili oni u prošlosti kojima se divio čitav svet. Niko ne zna zašto je to tako. Ali, jeste tako. Više ne postoji francuska visoka humanistička civilizacija koja je bila uzor čitavom čovečanstvu.
       Česta tema francuskog antiamerikanizma je kako Amerika sve radi iz niskih motiva - ekonomskih interesa, želje za dominacijom. Tu, naravno, ima dosta tačnog. Ali, da li to više važi za Ameriku nego za druge zemlje? I šta je sa samom Francuskom?
       Francuska ima trupe u više (osam, ako se ne varam) afričkih zemalja. Zatim, ni najveći frankofil ne bi mogao da opiše francusku politiku u Africi kao idealističku, moralnu. Rasistički ispadi i napadi nisu retki u Francuskoj.
       Predsednik Žak Širak i ministar spoljnih poslova Dominik de Vilpen protivili su se ratu protiv Iraka i radi toga da bi povećali uticaj Francuske u arapskim i muslimanskim zemljama. Širak je nedavno posetio Alžir i dočekan je s oduševljenjem.
       Širak je inače i u samoj Francuskoj poznat kao čovek bez dubljih uverenja, koji se povodi za medijima i kratkoročnim francuskim interesima. Francuski antiamerikanizam izgleda veoma opasan. Ali, kada se bolje upozna, više liči na igru. Ne samo glavno već i jedino oružje su - reči. Trgovina između Amerike i Francuske ide neometano, preduzeća uspešno sarađuju, veoma mnogo se investira, čak obaveštajne službe redovno razmenjuju podatke.
       Amerikance u Francuskoj niko ne uznemirava niti su izolovani, većina Francuza nema o Americi i Amerikancima negativno mišljenje, holivudski filmovi naveliko se gledaju, a i ostala američka popularna kultura konzumira se kao i drugde u svetu. I, “Mekdonaldsi”, naravno, rade punom parom.
       Da zaključim, Francuska ne samo što nema snage da bude rival Americi, već joj mnogo i ne smeta američko vođstvo u svetu.
       U dvadesetom veku Srbi su, za mali narod, igrali veliku istorijsku ulogu. Pred Prvi svetski rat bili su opsesija Austrougarske, velike evropske sile. Ona ih je smatrala za glavnog neprijatelja svoje unutrašnje stabilnosti i za glavnu prepreku svom prodoru na istok. U Prvom svetskom ratu, Srbija i Crna Gora imale su procentualno više žrtava nego bilo koja druga zemlja.
       Ne smatram, inače, da smo mi oslobodili Hrvate, Slovence. Austrougarska se jednostavno raspala. Oslobođenja nije bilo. Ipak, Srbija je posle Prvog svetskog rata imala kod zapadnog javnog mnjenja znatan ugled. Između dva rata, Francuska i Britanija namenile su Jugoslaviji, u kojoj su Srbi bili najbrojniji narod, važnu ulogu u borbi protiv revanšističkih sila srednje Evrope. Ta borba bila je iznad naših vojnih moći.
       U Drugom svetskom ratu Srbi su pružili srazmerno veliki otpor fašizmu, a od sukoba sa Staljinom četrdeset i osme, Jugoslavija je za Zapad najvažnija zemlja Istočne Evrope baš zato što tvrdoglavo odbija da bude deo Istočne Evrope pod sovjetskom hegemonijom.
       Bilo je to vreme hladnog rata i Jugoslavija kao da je bila poklon koji je Zapadu pao s neba.
       Zamislimo da nije bilo četrdeset i osme i našeg otpora Staljinu. Sovjetske divizije bile bi u kasarnama u jugoslovenskim gradovima, sovjetski avioni na našim aerodromima, rakete s naših planina bile bi usmerene ka Italiji i dalje, Rijeka, Split, Boka Kotorska bile bi luke sovjetske ratne flote.
       Zapad je, zato, bio spreman da plati svaku cenu - uključujući onu moralnu, a to je bila podrška Titovoj diktaturi - kako bi Jugoslavija ostala brana sovjetskom prodoru ka Sredozemlju. Uz to je Jugoslavija bila i ideološki trojanski konj u Istočnoj Evropi. Posle završetka hladnog rata, vrednost Jugoslavije na zapadnoj političkoj berzi (ako mogu tako da se izrazim) znatno je pala.
       Danas nemamo jake karte u rukama: ni jaku privredu, ni snažnu vojsku, ni prestižne demokratske ustanove. Geografski prostor na kome smo više nije od velikog značaja - NATO je sada i na našim istočnim granicama. Sledi nam jedan duži prinudni odmor od uloge naroda koji, mada je mali, ipak igra istorijsku ulogu. Ovaj odmor teško će nam pasti, jer imamo snažnu težnju ka važenju, značenju. Opet, pruža nam priliku da izgradimo demokratske ustanove, razvijemo, makar sporo, svoju privredu, pomirimo se sa susedima i povežemo s Evropom. I biće zaista odmor - odmor od ratova, od stradanja. Najzad, utešimo se - globalizacija i američka hegemonija umanjili su nezavisnost i značaj i mnogih naroda većih i snažnijih od nas.
       Jedna od najvećih političkih grešaka Slobodana Miloševića bila je u tome što je on želeo da ga Amerika prihvati kao novog Tita, doduše manje represivnog u unutrašnjoj politici. Ali, Americi diktatori ili autoritarni vladari ni u jednom delu Evrope nisu više bili potrebni - mogla je bez grčkih pukovnika, Franka, Salazara, pa i bez novog Tita.
       Ne želim da opravdavam neuspehe naše, tačnije Miloševićeve, politike, ali kada je Jugoslavija počela da se raspada krajem osamdesetih godina, srpska situacija jeste bila teža od one naših suseda, a i od drugih naroda bivše Jugoslavije. Čak i da smo ga mudro rešavali, srpsko pitanje bi neminovno zadavalo velike glavobolje i nama i drugima. Raspad Jugoslavije bio je traumatski događaj i za najliberalnije i nacionalno najtolerantnije Srbe. Mada su srpski nacionalisti zloupotrebljavali i još uvek zloupotrebljavaju srpsko stradanje u Prvom i Drugom svetskom ratu, ono zaista jeste bilo veliko. Samim tim bio je veliki i strah da bi moglo da se ponovi.
       Da su zapadni političari znali kako će krvav biti raspad Jugoslavije, i koliko će za njih same biti politički težak i ekonomski skup - mislim da ga ne bi dozvolili. Nastojali bi na tome da se 1990. prvo održe savezni izbori i sprovedu demokratske reforme, a tek onda bi dozvolili republikama da biraju svoja vođstva - ali bi odlučno suzbili i separatiste (Kučan, Tuđman), i poluseparatiste (Izetbegović, Gligorov) i neocentralistu koji se pretvarao u separatistu (Milošević).
       Mada Srbi u poslednjih sto godina nikad nisu imali manju težinu u Evropi nego danas, i mada na Zapadu postoje političari koji i dalje ne odustaju od pretnji i pritisaka, ipak očekujem da Amerika i posebno Evropa sve više ublažavaju svoj stav prema nama. Ako Srbi nisu neophodni Zapadu kao prijatelj, nisu mu ni neprijatelj. Zato ne postoje razlozi da Zapad vrši velike, sistematske pritiske.
       Takođe je tačno i da Zapad želi da se ovde razvije demokratija. Ne smemo, međutim, zaboraviti da su mu važniji njegovi interesi i planovi. Zato će Zapadu uvek biti najprihvatljivija ona vlada koja najviše popušta, a ne ona koja je najdemokratskija.
       Naša suverenost je ograničena. Žalosno je što je to tako i još žalosnije što će tako dugo ostati. Ali, nama suverenost ograničavaju zemlje koje su uz sve svoje brojne nedostatke ipak najdemokratskije i najrazvijenije na svetu.
       Pitanje svih pitanja je da li bi naši vođi mogli da se odupru pritiscima Zapada. Mislim da bi mogli. Ali, trebalo bi da mnogo brže izgrađuju demokratiju. Ukratko, mogli bi da se odupru političkim pritiscima Zapada ako bi prihvatili zapadne vrednosti.
       Ovakvi kakvi smo - razjedinjeni, sa političkim ubistvima i skandalima, bez sređene pravne države, s rasprostranjenom korupcijom - teško da možemo očekivati da nas bilo ko uzme ozbiljno. A pogotovo ne velike sile.
       Naši vođi svojim ponašanjem u samoj zemlji kao da pozivaju Zapad da nas sve jače pritiskuje. Kada nas poseti neki zapadni ministar spoljnih poslova, najviše se bavi našim unutrašnjim problemima. To podseća na ponašanje Sovjetskog Saveza prema zemljama u Istočnoj Evropi koje su mu bile sateliti.
       Da ne bude nesporazuma. Ja se zalažem za to da se mi ekonomski, kulturno i politički povezujemo s razvijenim zapadnim zemljama i da preuzimamo od njih sve ono što je kod njih dobro, a toga zaista ima dosta. Ali, ako sam za to da se ide ka Zapadu i sa Zapadom, takođe smatram da to treba činiti trezne glave. Romantična euforija o evroatlantskoj integraciji kao rešenju svih naših nevolja samo odvlači našu pažnju od rešavanja vlastitim snagama naših unutrašnjih problema.
       Zapadni političari sada često kažu da smo prijatelji. Njihov je posao da tako govore. Teško mi je, međutim, da suzbijem gorčinu. Ako ono što su učinili nama čine prijateljima, strah me i da pomislim kako postupaju s neprijateljima.
       Zapamtimo za sva vremena. Prava prijateljstva između pojedinaca su retka. Prijateljstva između naroda još su ređa. Prijateljstva između velikih i malih naroda ređa su još i od ovih. Prijateljstva između velikih naroda i malih, koji su istovremeno siromašani, bez stabilnih političkih ustanova - da li su uopšte moguća?
       Ja sam pristalica zapadnog liberalizma i nikad nisam kritikovao zapadni liberalizam kao takav, a pogotovo ne verujem da mu je nadmoćna neka slovensko-pravoslavna civilizacija. Što, naravno, ne znači da zemlje koje pripadaju toj civilizaciji nemaju šta da kažu i da ne mogu da naprave svoj doprinos napretku čovečanstva.
       Kritikovao sam spoljnu politiku zapadnih zemalja prema ratu u Jugoslaviji, a od izgona Srba iz Hrvatske 1995. posebno politiku prema Srbima, upravo sa stanovišta zapadnog liberalizma, njegovih ideala. Kada je Zapad pomagao i podržavao etnička čišćenja Srba, kritikovao sam Zapad ne kao srpski nacionalista već zato što sam, kao zapadni liberal, protiv svakog etničkog čišćenja.
       Oni naši intelektualci i političari koji smatraju da ih podržavanje zapadne spoljne politike, a posebno spoljne politike Sjedinjenih Država, kvalifikuje kao zapadne liberale, kao da ne znaju da je upravo zapadna liberalna inteligencija najoštriji kritičar spoljne politike svojih vlada.
      
       - Nastaviće se -