U Iraku nije dosad pronađeno nikakvo opasno oružje. Pitanje je, posle svršenog čina, gotovo irelevantno za one koji nisu verovali u američke tvrdnje. Uzbuđeni su oni koji su ispali politički lakoverni i koji se sada osećaju obmanutim, zavedenim i prevarenim. A takvi dogodine takođe izlaze na izbore

      Kad su krenuli na Irak, Amerikanci su tvrdili da žele da svrgnu i zarobe Sadama Huseina, da otmu Iračanima oružje za masovno uništenje, kojim je irački diktator navodno pretio Sjedinjenim Državama i celom svetu, i da prekinu svaku vezu između Bagdada i Al kaide. Posle invazije na Irak, ne zna se šta je sa Sadamom, oružje za masovno uništenje nije otkriveno, a veza između bivšeg iračkog režima i Al kaide nije dokazana. Samo su okupacione vlasti stavile pod kontrolu iračku naftu.
       Od svih američkih optužbi uoči invazije najveću pažnju i dalje pobuđuje ona o postojanju opasnog oružja u Iraku. Ona je bila neposredan povod za rat. Pošto ni posle sto dana pretrage po okupiranoj zemlji, u prisustvu dve stotine hiljada okupatorskih vojnika, takvo oružje nije otkriveno, u javnosti, najpre u samim Sjedinjenim Državama, postavljeno je pitanje: zašto se ratovalo? Ako se ispostavi da oružja nema ili da ga nije ni bilo, jesu li SAD nasele na netačne izveštaje svojih obaveštajnih službi ili su namerno obmanule svet o postojanju iračke opasnosti da bi ušle u rat za koji nisu imale saglasnost Saveta bezbednosti UN? Da li se radi o samoobmani ili naprosto o blefu i čistoj prevari?
       Postoji četiri-pet optužbi o opasnom oružju koje u međuvremenu nisu dokazane.
       Najpre je sam predsednik Buš, u svom obraćanju naciji u januaru prošle godine, izjavio da je Sadam Husein pokušao da nabavi veće količine uranijuma iz jedne afričke zemlje (Nigera, kako je štampa kasnije pisala) radi proizvodnje nuklearnog oružja. U međuvremenu se ispostavilo da je ta tvrdnja bila zasnovana na jednom nedovoljno proverenom izveštaju CIA. Obaveštajci su se oslanjali navodno na dokument nigerske vlade za koji se kasnije ustanovilo da je bio falsifikovan. Ostalo je nejasno da li je falsifikovani dokument bio agentima CIA podmetnut ili ga je sama služba “izmislila” po nečijem nalogu. Ali je Bušov savetnik za bezbednost Kondoliza Rajs bila prinuđena da prizna, tek nedavno, da predsednikova informacija o iračkom uvozu uranijuma iz Afrike “nije bila pouzdana”.
       Sada “Njujork tajms” traži da se stvar sa podmetanjem falsifikata temeljno ispita i u Kongresu i u Beloj kući. “Američki narod ima pravo da zna što je moguće više o faktorima koji su uticali na odluku Vašingtona da se krene u rat” - piše list. “Posebno zabrinjava činjenica da je predsednik bio stavljen u položaj da daje alarmantne izjave o programu nuklearnog oružja koji nije prošao kroz ozbiljnu proveru.”
       Druga sporna tvrdnja potekla je od Kolina Pauela, šefa američke diplomatije, koji se, inače, stalno sukobljavao sa “jastrebovima” iz Kongresa i Bušovog tima. On je u februaru u Ujedinjenim nacijama tvrdio, oslanjajući se na izveštaje CIA, da je Irak kupio u inostranstvu na hiljade aluminijumskih cevi koje se u centrifugama koriste za izdvajanje obogaćenog uranijuma, odnosno za proizvodnju nuklearnog oružja. U isto vreme, stručnjaci iz Ministarstva za energiju su tvrdili da se ove cevi koriste za proizvodnju konvencionalnih raketa.
       Još jednom je Pauel, ponovo u Ujedinjenim nacijama, stao na nešto što sada izgleda kao trula daska. Tvrdio je, ponovo na osnovu izveštaja CIA, da u Iraku postoje pokretne laboratorije za proizvodnju biohemijskog oružja. Sada inspektori UN iz osujećene misije Hansa Bliksa kažu da su vozila, snimljena iz satelita i proglašena za pokretne laboratorije, bila zapravo obična vatrogasna kola. Do pogrešnih zaključaka CIA je dolazila zato što se oslanjala isključivo na satelitske snimke, stare ponekad i nekoliko godina, a ne i na nalaze svojih agenata ili inspekcije UN sa lica mesta. Zbog toga su izveštaji CIA, kažu sada stručnjaci iz Bliksove misije, “uglavnom bili netačni i uvek preuveličani”.
       U sličnu kategoriju nepotkrepljenih optužbi spadaju i one o proizvodnji nervnog gasa i antraksa, kao i o navodnom postojanju dvadesetak raketa tipa “skad” sa rasprskivačima bojnih otrova. Vojna obaveštajna služba se razilazila sa CIA, ističući da “nema pouzdanih dokaza da Irak proizvodi ili da je uskladištio hemijsko oružje”. Ništa od tog oružja nisu našli ni Bliksovi inspektori, iako su na licu mesta pregledali “desetine hiljada dokumenata”.
       Odlazeći sa položaja šefa inspekcije UN za razoružanje u Iraku, otvoreno je progovorio i sam Hans Bliks. Inspektori UN su tri i po meseca pretraživali više od dve stotine sumnjivih mesta i nisu našli nikakvo skriveno opasno oružje. On ne veruje da će takvo oružje uopšte biti pronađeno. Ili ne postoji, ili je uništeno, ako je postojalo. Ozlojeđeni šef inspektora UN još je optužio “kopilad iz Pentagona” da su mu podrivali delatnost, nameštali razne intrige i čak tražili od njega da izveštaje prožme optužujućim implikacijama.
       Za one koji nisu mnogo verovali u američke optužbe sadašnja rasprava je, posle svršenog čina, gotovo irelevantna. Uzbuđeni su oni koji su ispali politički lakoverni i koji se sada osećaju obmanutim, zavedenim i prevarenim. A takvih je najviše i oni dogodine takođe izlaze na izbore.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ