NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Intima Alojzija Stepinca

      Kad je hrvatska ministarka pravosuđa Ingrid Antičević-Marinović svom kolegi iz Beograda ministru pravde Vladanu Batiću nedavno izjavila da će Hrvatska ukinuti vize za Srbe i Crnogorce ako se iz susedne države vrati dnevnik bivšeg zagrebačkog nadbiskupa iz Pavelićevog doba Alojzija Stepinca, svi su ostali iznenađeni. I Vladan Batić koji nije mogao da potvrdi da takav dnevnik uopšte postoji, a pogotovo da se nalazi u Beogradu, i domaća javnost koja je prvi put čula da je jedan od najnovijih hrvatskih “svetaca” bio veliki poklonik srpske krune, a i sama ministarka Antičević-Marinović koja nije mogla da nađe vezu između famoznog dnevnika i svoga resora, a još manje vezu svega toga sa ukidanjem viza za građane Srbije i Crne Gore.
       Ova nategnuta priča i besmisleni ultimatum gostu iz Beograda bilo je zapravo bacanje prašine u oči domaćoj javnosti kako bi se preduhitrilo njeno moguće nezadovoljstvo zbog “slobodne” granice između Srbije i Hrvatske. Manevar premijera Ivice Račana, njegovih ministara i savetnika pokazao se jednim od najlošijih do sada. Veoma brzo u Zagrebu se utvrdilo da nema ni govora o nekom posebnom, tajnom dnevniku koji je u zatvoru vodio kardinal Stepinac. To su potvrdili ne samo neki izvori s Kaptola, nego i bivši hrvatski obaveštajci koji su brinuli o Stepincu tokom suđenja i zatvora, Josip Manolić i Josip Boljkovac. Nešto slično rekao je i penzionisani pukovnik Udbe iz Beograda Slavko Odić koji je preporučio da se Stepinčev dnevnik, ako i postoji, traži u analima Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske u Zagrebu. U priču se uključio i bivši operativac Udbe Maks Baće iz Zagreba koji tvrdi da je bio prisutan kad je Tito tražio od Stepinca da se odrekne politike Vatikana prema tadašnjoj Jugoslaviji.
       Alojzije Stepinac je 3. 10. 1946. godine u Zagrebu osuđen zbog saradnje s vrhom ustaške države iz vremena Drugog svetskog rata. Tužilac je bio Jakov Blažević, a Stepinac je osuđen na kućni pritvor u rodnom Krašiću u Hrvatskom Zagorju gde je i umro 10. 2. 1960. godine. Čim je na vlast 1990. godine došla partija predsednika Franje Tuđmana, domaća Katolička crkva u njoj je pronašla velikog saveznika, a time su se obnovile i spekulacije o nasilnoj smrti kardinala Stepinca koga je papa Vojtila 1998. godine proglasio “hrvatskim blaženikom”. Počelo je da se priča da su nadbiskupa koji je bio moralni autoritet Pavelićeve države u vreme kada su desetine hiljada ljudi ubijani zbog pripadnosti drugoj rasi, veri ili naciji, tačno 1864 dana trovali čajem od oleandra. Mada je obdukcija posle Stepinčeve smrti 1960. godine pokazala da je nadbiskup umro od posledica teške upale bubrega, 1993. godine napravljena je nova obdukcija i dovela do navodno frapantnih otkrića. Jedno od najmorbidnijih tiče se glasine da prilikom druge autopsije u telu nije bilo srca! Odmah su se pronašli i, doduše anonimni, svedoci koji su pričali da su potkupljeni komunistički lekari još tokom prve autopsije izvadili nadbiskupovo srce i bacili ga u klozetsku šolju.
       Ovako odiozan detalj je ličnost Alojzija Stepinca još više uzdigao na pijedestalu mučenika vere. Pet svezaka dnevnika pokojnog nadbiskupa zajedno sa kaležom kojim se služio prilikom crkvenih obreda, predsednik Franjo Tuđman je 1992. godine svečano predao zagrebačkom nadbiskupu Franji Kuhariću. Sada se tvrdi da je ostao još jedan dnevnik intimne prirode koji je Stepincu prilikom zatvaranja oduzela OZNA. Zašto on toliko interesuje hrvatske političare i katoličke sveštenike na Kaptolu? Nagađa se da je to zbog činjenice da je Alojzije Stepinac bio solunski dobrovoljac i veliki poklonik krune dinastije Karađorđevića. U navodnom tajnom dnevniku mogao bi da se nađe i opis njegovih susreta sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem čiji su ga potpis i intervencija i doveli do mesta zagrebačkog nadbiskupa. U spornom dnevniku nalaze se navodno i ljubavne misli koje je nadbiskup upućivao svojoj verenici s kojom je nameravo da sklopi brak, kao i njegovi pogledi na pravoslavnu veru prema kojoj je, tvrdi se danas u Hrvatskoj, gajio veliko poštovanje i razumevanje.
       U čitavom ovom neverovatnom mozaiku ipak je ostalo otvoreno pitanje da li se prvi čovek Katoličke crkve u Pavelićevo vreme, a koji se danas prikazuje kao veliki zaštitnik Srba i Jevreja od ustaških progona, toliko zatvorio u svoj duhovni svet da nije mogao da sagleda posledice rasističke politike vladara države u kojoj je tada delovala njegova crkva.       
      
       Z .S.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu