Predsednik Stjepan Mesić je na slučaju haškog begunca Ante Gotovine režirao političku sapunicu u kojoj nova hrvatska vlast nastoji da opere ruke od krvi poslednjeg hrvatsko-srpskog rata

      Enigma generala Ante Gotovine u Hrvatskoj je dosegla vrhunac. Jedan zagrebački moler, poznata kozmetičarka i vlasnica izvikanog frizerskog salona dali su tačan odgovor na pitanje koje već dve godine uznemirava četiri i po miliona stanovnika zemlje i njenu aktuelnu vlast. Za razliku od snaga SFOR-a koje mesecima bezuspešno hapse odbeglog generala po franjevačkim samostanima u Hercegovini i kafićima u Dalmaciji, iskusni trio je kao od šale pronašao Antu Gotovinu na stranicama zagrebačkog nedeljnika “Nacional”. Glavni urednik novina Ivo Pukanić s Gotovinom je razgovarao na nepoznatom mestu i praktično ismejao i vladu premijera Ivice Račana, i SFOR, i informatore glavnog haškog tužitelja Karle del Ponte koja generala Hrvatske vojske traži zbog komandne odgovornosti u operaciji “Oluja” posle koje je ostalo blizu dve stotine mrtvih srpskih civila, a 250 hiljada ljudi napustilo Hrvatsku. Spektakularni razgovor sa jednim od najtraženijih haških begunaca u Hrvatskoj obavljen je u veoma tajnovitim okolnostima, a Ivo Pukanić odbio je da policiji da podatke o generalovom boravištu tvrdeći da kao novinar ima pravo da štiti svoje izvore informisanja.
       Naravno, iskusni zagrebački moler dotle je proučio pozadinu Gotovinine fotografije u nedeljniku “Nacional” i otkrio da razgovor nije obavljen u Hrvatskoj, pošto su tapete na zidovima odavno izašle iz mode i u Hrvatskoj se više ne proizvode. Frizerka je dodala da se Ante Gotovina očito šiša sam, pošto mu je kosa neravnomerno narasla, a kozmetičarka je zapazila njegov prirodno preplanuli ten, negovane nokte i odsustvo venčanog prstena s ruke. To su uglavnom bile jedine konkretne informacije o generalu Anti Gotovini koji je od jula 2001. godine u begu pred hrvatskim vlastima, Haškim tribunalom i međunarodnom policijom. Pošto je bivši pripadnik Legije stranaca tako uspešno razotkriven u ekspertskoj analizi fotografije koja je postidela i policiju ministra unutrašnjih poslova Šime Lučina, predsednik države Stjepan Mesić zaključio je da je vreme da izađe iz političke senke.
       Prvi čovek države odmah je obavestio javnost da od haške tužiteljice očekuje da preispita, pa čak i ukine optužnicu protiv generala koga je u početku svog mandata sam poslao u penziju sumnjajući da organizuje vojni puč protiv nove, posthadezeovske vlasti. Stjepan Mesić je potvrdio i da je intervju koji je Ante Gotovina dao “Nacionalu” autentičan, kao i da je sam nekoliko puta preko posrednika kontaktirao s generalom. Radilo se o “probnim balonima” koji su u javnost pušteni pre nekoliko nedelja kada se pročulo da je Gotovina lično nazvao Mesićevu kancelariju i izgrdio predsednika zato što je u Zadru odbio da se rukuje sa gradskom upravom koja u svojim prostorijama drži njegovu sliku ispod koje piše “heroj, a ne ratni zločinac”. Pričalo se da je general tada pokušavao da dogovori sastanak sa prvim čovekom Hrvatske, ali je Mesić to odbio rekavši da bi takav sastanak za Antu Gotovinu završio hapšenjem i isporučivanjem Haškom tribunalu. Ovaj razgovor u predsedničkoj kancelariji na Pantovčaku nije bio zabeležen, pa domaća policija nije mogla da pozove predsednika države na informativni razgovor i prisili ga da kaže gde se zapravo krije odbegli general. Ovakva farsa bila bi nezgodna i iz nekih drugih političkih razloga. Stjepan Mesić se u domaćoj i stranoj javnosti predstavio kao veliki zagovornik pravne države koji je po vokaciji legalista i poštuje sve institucije, ma kakve one bile. Čim se on umešao u priču o hapšenju generala Ante Gotovine klupko je počelo da se odmotava zapanjujućom brzinom. Ante Gotovina je u nedeljniku “Nacional” koji ovde slovi kao “dvorska novina” lojalna predsedniku, a nesklona premijeru, dao nekoliko upravo fascinantno uglađenih izjava.
       Objasnio je da je i on legalista, a ne samo vojnik, što znači da poštuje i podržava rad Međunarodnog suda za ratne zločine i Tužilaštvo Karle del Ponte. Otišao je i korak dalje osudivši bivšu vlast koja mu je, tvrdi, zatajila da je Hag još pre pet godina tražio informativni razgovor s njim. Vrhunac iznenađenja bila je izjava pustolovnog generala kojom je oštro osudio rasistička vređanja kojima je predsednik Stjepan Mesić bio izvrgnut prilikom svojevremene posete splitskoj kasarni “Dračevac”. Gotovina tvrdi da se duboko stidi zbog takvog ponašanja, jer je dužnost svakog vojnika da poštuje svog vrhovnog komandanta, a to je danas predsednik Stjepan Mesić. Uzvratnu ljubeznost nije trebalo dugo čekati. Mesić je brzo rekao da Gotovina ne može da bude odgovoran što je bivša vlast preko njega zataškavala zločine koji su izvršeni nad srpskim civilima, jer svaki čovek ima pravo na istinu, pravdu i pravedno suđenje. Iza prvog uznemirenog komešanja koje su intervju Ante Gotovine i reakcija Stjepana Mesića izazvali na političkoj sceni zemlje, mogu se očitati pravi dometi taktički besprekornog političkog manevra prvog čoveka Hrvatske. Preko zauzimanja za prava Ante Gotovine pred Haškim tribunalom, Stjepan Mesić zapravo sprema veliki obračun sa nacionalističkom desnicom u Hrvatskoj, kako u vojsci, tako i u današnjoj vlasti i opoziciji. U najdelikatnijoj i potencijalno najopasnijoj situaciji za današnju vlast, Mesić je zauzimanjem za pravo na istinu o haškom beguncu unapred obezbedio podršku njegovih istomišljenika na predstojećim izborima. Birači i analitičari koji poznaju stavove predsednika Hrvatske prema domaćoj desnici, ratnim zločinima i potrebi saradnje sa svim susednim državama ostali su zatečeni činjenicom da se Ante Gotovina obratio upravo “tom i takvom Mesiću”, a ne, recimo, premijeru Ivici Račanu koji je već mnogo puta pokazao da je skloniji različitim političkim, pa i ideološkim kompromisima sa hrvatskom desnicom. Pošto je političku odbranu haškog begunca na sebe preuzeo Mesić, Račanu nije preostalo drugo nego da ogorčeno konstatuje kako je spektakl s Gotovinom samo “pola koraka” čija druga polovina nepovratno vodi u Hag. Generalu je iz vlade tako sugerisano da nije sigurno da li će predsednik države i dalje ostati njegov politički zaštitnik, pa je bolje da se odmah sam preda i odgovori na sva pitanja Karle del Ponte.
       Sudeći prema onome što je izjavio u zagrebačkom “Nacionalu”, Gotovina je spreman da s njom razgovara “i petnaest dana i noći ako treba”. Ako posle onoga što čuje od naglo preobraćenog hrvatskog generala haška tužiteljica i dalje ostane pri optužnici da je on kriv za masovna stradanja srpskih civila u operaciji “Oluja” i posle nje, kontroverzni general spreman je na haški zatvor. Naravno, u Mesićevoj kancelariji odmah je počela potraga za dokumentima koji bi mogli da spreče takvu mogućnost. Brzo su pronađeni dokumenti koji tvrde da se bivši komandant sektora “Jug” u vreme “Oluje” nalazio u Bosni i Hercegovini, pa zato ne može da bude odgovoran za zločine u Kninskoj krajini. Pronađeno je i impresivnih 550 krivičnih prijava s potpisom Ante Gotovine koje je general podneo protiv svojih vojnika za koje je sumnjao da su uključeni u ratne zločine. Vojno tužilaštvo, naravno, nije učinilo ništa, pa procesi protiv prijavljenih nikada nisu pokrenuti. Predsednik Stjepan Mesić tvrdi da to nije ni bila dužnost Ante Gotovine, jer on ne može da presuđuje u takvim nedelima, njegovo je samo da ih prijavi što je general navodno i učinio. Politička sapunica u kojoj današnja hrvatska vlast želi da opere ruke od krvi iz poslednjeg hrvatsko-srpskog rata ima i jednu, gotovo sentimentalnu notu. Predsednik Mesić smatra da stvarno nije u redu da se od ljudi taji da ih traži Haški sud, jer im se tako onemogućuje da na najvišoj instanci, koja očito treba da presudi i o karakteru rata na području bivše Jugoslavije, kažu sve što su u tom ratu radili.
       Učinak ovakvog poteza prvog čoveka države koga su desničarski radikali nazivali “srbofilom”, “četnikom” i “Ciganinom”, ne treba posebno sa se naglašava. Za svega nekoliko nedelja Stjepan Mesić je u najgorem političkom momentu za aktuelnu vlast stvorio savršene uslove za pacifikovanje domaće desnice, pridobivši njihov najveći predizborni kapital - generala Antu Gotovinu. Priča sada izgleda otprilike ovako. Nisu Stjepan Mesić i Ivica Račan krivi što je nekada omiljeni general Gojka Šuška i Franje Tuđmana dve godine bežao od nove vlasti. Krivi su političari koji su nasledili Šuškove i Tuđmanove političke metode. Oni su obmanuli Gotovinu da bi sačuvali svoje pozicije. Da je general još 1998. godine kada ga je Hag tražio tamo rekao sve što su istražitelji nameravali da ga pitaju, bio bi to svakako plus za njega, ali i politički i moralni debakl za tadašnju Hrvatsku. General je mogao reći svašta, a pogotovo ono što je pokojni proustaški orijentisani ministar odbrane stalno demantovao - “U ‘Oluji’ nije bilo zločina jer ‘hrvatski vojnik ne ubija i ne pali!.” Gotovina je možda mogao da progovori i o pobijenim srpskim civilima koji su bacani u neoznačene masovne grobnice, baš poput one na vukovarskoj farmi “Ovčara” posle strašnog masakra u gradu. Ante Gotovina je mogao da kaže i da su njegove komande bile podložne političkim kompromisima Franje Tuđmana sa Slobodanom Miloševićem, a mogao je jednostavno i da nabroji sve ostale generale Tuđmanove vojske koji su, po proceni Haškog tribunala, zaslužili suđenje pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Zbog svih tih neprijatnih mogućnosti desnica je žrtvovala generala Antu Gotovinu i pustila da se njegova ratna uloga u miru veoma efikasno kapitalizuje kroz figuru mučenika “osvetnika neokomunističke vlasti” koja pljuje po svima koji su ginuli za Hrvatsku. Sve bledunjave izjave premijera Ivice Račana i njegovog pomoćnika Gorana Granića koji danas tvrde da se Ante Gotovina krije u Austriji, ali još nisu sigurni da li je on heroj ili zločinac, pomela je dobro smišljena kampanja koju danas vodi predsednik Stjepan Mesić. Račanova slava zbog činjenice da Hag nije sudio Janku Bobetku nego je stari general umro u svom krevetu u vili na zagrebačkom Tuškancu, trajala je veoma kratko. Predsednik države pokazao je da je lucidniji, iskusniji, a svakako i hrabriji političar. Njegova akcija “spašavanja generala” smera i dalje od Haga. Ako Ante Gotovina bude osuđen, njegovo svedočenje će u izbornoj godini strmoglaviti izborni rejting nacionalističke opozicije, a predsednika će iz uloge “fikusa” ponovo vratiti u aktivnu politiku. Ako Ante Gotovina odluči da se ipak ne preda Haškom tribunalu, Stjepan Mesić će ostati upamćen kao predsednik koji ga je nagovarao da veruje u pravdu i tekovine zapadnoevropske civilizacije. Ova floskula uvek se dobro uklapa, bilo u inostranstvu, bilo kod kuće gde dobro formulisane i politički precizno izvagane izjave prvog čoveka Hrvatske uvek dobijaju adekvatan izborni honorar domaćeg biračkog tela.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ