NASLOV: “Mrena”
AUTOR: Milica Mićić – Dimovska
IZDAVAČ: “Narodna knjiga”, Beograd 2002.

      Radnja poslednjeg romana Milice Mićić-Dimovske “Mrena” situirana je u Novi Sad, u zimu pred NATO bombardovanje Srbije. Ali, iako na realističan način dočarava ova dramatična zbivanja, koja na kraju romana kulminiraju u sceni rušenja novosadskih mostova, “Mrena” nije samo još jedna priča o “životu pod bombama”, kakvih poslednjih godina ima toliko u našoj književnosti. I u zamisli i u realizaciji “Mrena” je roman s mnogo dalekosežnijim i ozbiljnijim ambicijama; to je priča o propadanju našeg društva pod Miloševićevom vladavinom, praćena kroz nekoliko generacija, od nekadašnjih partizana do današnjih “otporaša”.
       Glavna nit radnje plete se oko “Foruma srpskog”, stare nacionalne institucije, i nekoliko njegovih najistaknutijih članova: Đorđa Omorca, pesnika i “doživotnog predsednika ‘Foruma srpskog’, Jovana Žarkovića, univerzitetskog profesora koji je doktorirao na Omorčevoj poeziji i Teodora Domazeta, neumornog pisca prigodnih govora i autora monografije o dobrotvorima “Foruma srpskog”.
       Pošto u “Forumu srpskom” nije teško prepoznati aluzije na Maticu srpsku i neke njene viđenije članove, kritika je ocenila “Mrenu” kao pamflet o Matici i “matičarima”. Međutim, ovakva ocena kratkovida je i nepravedna. Nagađanja o stvarnim ličnostima koje možda stoje iza izmišljenih imena potisnula su u drugi plan stvarne umetničke kvalitete ove proze kao što su istančanost psihološkog sagledavanja ili izuzetna složenost i iznijansiranost slike sveta predočene u romanu. Mnogo više od priče o “Forumu srpskom” (ili o Matici srpskoj poslednjih godina), “Mrena” je knjiga pisana u tradiciji klasičnog romana; to je pokušaj da se dočara celokupna slika jednog prelomnog vremena, koje je stavilo na probu sve nasleđene vrednosti i tradicionalne ideale srpskog društva. Otuda, iako psihološki konkretizovani, likovi Milice Mićić-Dimovske ne deluju kao kopije stvarnih ličnosti, već kao reprezentativne književne tvorevine, nosioci psiholoških i moralnih osobina karakterističnih za svet kojem pripadaju.
       Nastojeći da što preciznije “oboji” sliku naše stvarnosti u Miloševićevo vreme, Milica Mićić-Dimovska je “forumovcima” pridružila i čitavu galeriju drugih ličnosti: Emiliju Radovanović, profesorku narodne književnosti, “šezdesetosmašicu” i simpatizerku Otpora, Milorada Govorčina, potomka jednog od najvećih Forumovih dobrotvora, autonomaša i umetnika performansa, Momira Petrova, nekadašnjeg komunističkog funkcionera a sada pravoslavnog pesnika, Stevana Prodanovića, “opoziciono nastrojenog” novinara zaposlenog u režimskom listu, Radoja Popovića, direktora “lujevca” i “levičara novog kova”, studente “otporaše”, novokomponovane “biznismene”, izbeglice, izgubljene građane Miloševićeve Srbije. Iako je njihov broj veliki, i čitaocu ponekad nije lako da pohvata sve konce njihovih međusobnih odnosa, Milici Mićić-Dimovskoj najčešće polazi za rukom da ih predoči kao zaokružene, višedimenzionalne karaktere. Groteskna jednodimenzionalnost odlikuje samo dvojicu junaka, Milorada Govorčina i Momira Petrova, predstavnike dveju radikalnih i međusobno suprotnih političkih opcija.
       Ipak, uprkos ovim kvalitetima, na formalnom planu “Mrena” ima i nekih nedostataka. Najozbiljniji je, čini mi se, kompoziciona nesrazmera knjige; ekspozicija je predugačka i obuhvata gotovo polovinu romana, a tehnika uvođenja junaka nije dovoljno raznovrsna. Kako ličnosti ima mnogo, istovetan način njihovog uvođenja brzo počinje da deluje monotono i predvidljivo: čak ni neke izuzetno uspele epizode (na primer, ona o Sofiji Petrov, vlasnici butika s polovnom odećom), nisu dovoljne da otklone utisak “ravnog”, pomalo jednoličnog pripovedanja.
       Milica Mićić-Dimovska kao da nema mnogo simpatije za svoje junake. Od svih ličnosti u najmanje negativnom svetlu predočeni su starica Miroslava Prodanović, predstavnik partizanske generacije, i njen sin Stevan Prodanović, koji na kraju romana stradaju. Tamo gde bismo očekivali više piščeve naklonosti, recimo, u prikazu “otporaša”, Milica Mićić-Dimovska je nepotkupljiva. Vojislavu Medenici, jednom od vođa novosadskog “Otpora”, buduća politička karijera u Beogradu očigledno je uzbudljivija od ljubavi sa Žarkovićevom ćerkom Mimicom, jednom od retkih pozitivnih ličnosti u romanu. Utisak koji ostavljaju likovi Milice Mićić-Dimovske i njihov svet više je nego porazan: u svetu “Mrene” vladaju životna osrednjost i ideološko slepilo, zavist i sujeta, materijalna beda i duhovno beznađe. Ali ko bi mogao da kaže da dobrim delom to nije svet u kojem živimo?
       U celini gledano, “Mrena” je možda prvi ozbiljan pokušaj da se stvarnost Srbije s kraja prošlog veka sagleda na umetnički nepristrasan način, mimo uobičajenih formula političkih ideologija koje su poslednjih godina tako često nalazile put i do književnosti.
      
       ADRIJANA MARČETIĆ