Posle tri godine David Albahari je boravio u Beogradu, a posle dve i po godine objavljena je njegova nova knjiga. Napuštajući polje istorije kojom se bavio u romanima “Snežni čovek”, “Mamac”, “Mrak”, “Gec i Majer” i “Svetski putnik”, dobitnik NIN-ove nagrade se u knjizi priča “Drugi jezik” okreće pričanju o svakodnevici, o njenim retkostima i vrednostima, o tišini koja se u njoj stvara i o zvukovima koji u njoj odjekuju. Tu su i priče o Indijancima ili o učenju ćirilice u okruženju drugog jezika. Neke od najboljih priča koje je napisao David Albahari nalaze se u ovoj knjizi. Iz knjige “Drugi jezik”, upravo objavljene u izdanju Albaharijevog ekskluzivnog izdavača “Stubova kulture”, za čitaoce NIN-a izdvojili smo priču “Ružni snovi”.

      Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
       Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.
       Levo ili desno? - pitao sam.
       Levo, rekao je Zoran, uvek levo.
       A onda? - pitao sam.
       Onda zažmurim od straha, rekao je Zoran.
       A prsti, pitao sam, da li se ti prsti nekada doista spuste na tvoje rame, da li te povuku i zaustave usred trka?
       Ne znam, rekao je Zoran, jer kada otvorim oči, vidim tebe.
       Ustao je, zabacio ranac s knjigama na rame i odjurio u školu, tako da je moje poslednje pitanje - da li me je video u snu ili na javi - ostalo da lebdi u vazduhu, gde se verovatno i dalje nalazi.
       Moja žena je bila nešto govorljivija. Nije u pitanju samo jedan san, rekla je, i najčešće nije reč o nekoj određenoj osobi. Nekada, i to se nikada ne zna kada, naglasila je, strah nije izazvan prisustvom kakvog stvora, već njegovim odsustvom. Na primer, rekla je, sanjam kako ulazim u sobu u kojoj nema nikoga. Soba je oskudno nameštena: sto i dve stolice, nizak ležaj, umivaonik u ćošku. Ogledalo na zidu je slomljeno. Moja žena je umorna: jedva čeka da sedne i skine cipele, da se baci na krevet. Tada, kada se sagne i povuče pertlu, oseti da se u sobi nalazi još neko. Ne podiže glavu, ne osvrće se, jer zna da ne bi nikoga videla, ali ipak pita ko je to. Tišina. Šta hoćeš od mene? - pita posle toga, osećajući se, kako kaže, veoma glupo, jer bi neko još mogao da pomisli da razgovara sa svojom cipelom. I odmah pomisli, rekla je, kako je još gluplje što joj takva misao uopšte pada na pamet, s obzirom na to da se sve to događa u snu i da niko ne može da je vidi. Osim tog prisutnog odsustva, naravno, rekla je, i tada je obuzme novi strah, jači i užasniji nego malopre, i reči počinju da joj naviru na usta, jer oseća da taj užas samo reči mogu da zadrže, zid od reči ili jezero od reči, i širi usta, dopušta rečima da u mlazevima izleću iz nje, nadajući se, rekla je, da joj se jezik i usne neće nikada umoriti, pogotovo onda kada se to prisutno odsustvo obavije oko nje i počne silovito da je trese.
       Nije to odsustvo, rekao sam, već sam to ja.
       Ti nisi u mom snu, rekla je moja žena.
       Nisam u snu, odgovorio sam, ali tresem te na javi.
       Ti? - sumnjičavo je pitala moja žena.
       Da, rekao sam, ja. Ko bi drugi bio u krevetu s tobom?
       Ali, ko je onda u sobi?
       U kojoj sobi?
       U mom snu, rekla je moja žena.
       Tamo nema nikoga.
       Otkud ti znaš?
       Rekla si mi.
       Kada?
       Malopre.
       Zašto me onda treseš?
       Zato što se dereš, rekao sam. Urlaš kao da ti neko guli kožu.
       Niko mi ne guli kožu, rekla je moja žena. Tamo ionako nema nikoga.
       Otkud to znaš?
       Ti si mi rekao.
       Ne, uzvratio sam, ti si to meni rekla.
       Moja žena je uzdahnula, pogledala na sat, zabacila pramen koji joj je pao na čelo. Moram da idem, rekla je, zakasniću na posao, a ovaj razgovor ionako ničemu ne vodi. Ustala je, sagnula se i poljubila me u čelo. Kako to, upitala je, da jedino ti ništa ne sanjaš? Oblizala je usne, okrenula se i otišla.
       I tako, kao i uvek, ostajem sam, ali više se ne osećam prijatno. I dalje volim samoću, jedino što sada sve češće pomišljam da više nisam sam u kući. Svi ti snovi negde se kriju tokom dana; nemoguće je da se svake noći uvlače kroz neku pukotinu ili da se spuštaju niz uski dimnjak. Ako budem dovoljno uporan, govorio sam sebi, jednom ću ih pronaći, ali nisam ih nikada našao. Zavirio sam u svaki plakar, pomerio svaku teglu, kesu i kutiju u ostavi, gurao metlu iza frižidera, podigao i spustio svaku alatku u radionici - ni traga od snova. Pokušao sam čak da ih odagnam pomoću mirišljavih štapića i zamršenih bajalica: štapiće sam kupio u kineskoj radnji, a bajalice sam pronašao u jednoj prašnjavoj knjizi o snovima u univerzitetskoj biblioteci. Štapići su doista lepo mirisali i nisam požalio što sam ih kupio. U bajalice, međutim, nikada nisam potpuno poverovao. Autor knjige, Linda Sebastijan, tvrdila je da bajalice potiču iz rukopisa egipatskih magova, ali dok sam ih izgovarao - Damba budira, ma joka gritam, harum pa krita dognavi, itd. - nisam mogao da se otmem utisku da ih je napisala sama Linda, jedne noći kada nije mogla da zaspi od zubobolje ili gasova u stomaku. Ipak sam ih marljivo ponavljao u svakom uglu sobe, uz ritmično mahanje mirišljavim štapićima, dok je iza mojih leđa, tačno na sredini prostorije, gorela bela sveća. Prošao sam tako kroz sve prostorije, uključujući kupatilo i mali nužnik, gde sam se, sledeći Lindinu preporuku, najduže zadržao, s obzirom na to da ružni snovi, kako je ona tvrdila, naročito vole da se kriju u blizini klozetskih šolja. Posle sam morao ponovo da pregledam celu kuću, ne tragajući više za ružnim snovima, već za kapima voska koje sam nepažljivo ostavljao za sobom, a koje bi, da ih je moja žena ugledala, bile pogubnije po mene od bilo kog, pa i najstrašnijeg, sna.
       Ništa nije pomoglo. Ružni snovi su ostali, noćna buđenja i jaukanja su se nastavila, a ja sam kao kakav lelujavi duh jurio iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta, od suza do urlika, priželjkujući samo malo sna. Lice mi se izdužilo, obrazi upali, oči izgubile sjaj. Ako se ovako nastavi, rekao sam za doručkom, neće od mene ništa ostati. Niko se nije obazirao na moje reči, niko od njih verovatno i ne zna kako ja doista izgledam. Na svetu ionako ima dovoljno očeva: jedan manje ili više doista ništa ne menja. Pokušao sam, ipak, da ubedim ćerku da mi nešto kaže o svom snu. To lice, rekao sam, kako ono izgleda? Stajao sam u vratima kupatila, oslanjajući se na ragastov, dok se ona šminkala, toliko nagnuta prema ogledalu, da ga je skoro doticala vrhom nosa.
       Lice kao lice, rekla je Ivanka, nema tu šta da se priča. Zadigla je kapak kao da hoće da zaviri ispod njega.
       Ali, zašto se onda plašiš tog lica? Ako je obično, rekao sam, ne bi trebalo da bude strašno.
       Strašno je ono što lice namerava sa mnom da učini, rekla je moja ćerka.
       Šta to?
       Da me povredi.
       Ali, uporno sam nastavljao, ako lice hoće da te povredi, mora da si mu nešto učinila, pogotovo ako je tako obično kao što ti kažeš.
       Stvarno ne znam, rekla je Ivanka, kakve veze ima strah od povrede sa izgledom.
       Nisam ja povezao izgled sa strahom, pokušao sam da se odbranim, nego ti.
       Znaš šta, tata, rekla je Ivanka, ti posvećuješ previše pažnje nekim sasvim beznačajnim događajima. Možda je krajnje vreme, rekla je i zatvorila maskaru, da se zainteresuješ za neke ozbiljnije stvari.
       Moja žena bulazni u snu, moja ćerka strepi od ljudoždera, moj sin pokušava da pobegne od plaćenih ubica, i ti mi kažeš da sam neozbiljan? Da su to nevažne stvari?
       Kakav sad ljudožder, rekla je Ivanka, otkud ti je tako nešto palo na pamet? Vrhom prsta je sklonila mrvicu karmina sa zuba i potražila moj pogled u ogledalu. I te plaćene ubice si izmislio, dodala je, Zoran ih uopšte nije pomenuo kada ti je prepričao svoj san.
       Možda je, rekao sam te iste noći svojoj ženi, naša kuća sagrađena na nekom svetilištu, na kakvom drevnom groblju ili na mestu gde su se nekada nalazila vešala? Ležali smo na leđima i gledali u hitre svetlosne šare koje su automobilski farovi ispisivali na tavanici.
       Koješta, odgovorila je moja žena, takve stvari postoje samo u filmovima. Nadam se, ipak, da nećeš početi da kopaš po dvorištu.
       Taman posla, rekao sam, iako sam nedavno pomislio na tu mogućnost. Čak sam i svratio u jednu prodavnicu alata da se raspitam za cene ašova i lopata.
       Kako je počelo, rekla je moja žena, tako će se i završiti. Ne treba tome pripisivati nikakvo posebno značenje.
       Da si ti budna, rekao sam, a da ja sanjam, i da se pri tom derem kao da me kolju, drugačije bi govorila.
       Možda ne bih govorila.
       Molim?
       Zašto o svemu mora da se govori? Zašto o nečemu ne bi moglo da se ćuti?
       Šta da kažem posle toga? Ćutim i čekam. Moja žena se okreće, namešta jastuk, poteže prekrivač, traži najudobniji položaj. Nekada je to podrazumevalo da ležimo jedno naspram drugog, isprepletenih nogu i ruku, kao da se nikada nećemo rastati. Sada udobnost povezujemo sa nedodirljivošću, sa svetošću granica koje mogu da se pređu samo uz uzajamni pristanak. Šare na tavanici se proređuju, mrak se zgušnjava, tišina postaje sve glasnija. Moja žena diše duboko i ravnomerno. Pažljivo ustajem iz kreveta, izbegavam mesta na kojima pod škripi, i odlazim u dnevnu sobu. Mrak je tu ređi; ulična svetlost se uliva kroz dva velika prozora i prosipa se, poput providne bare, preko tepiha. Okrećem se i prilazim ulaznim vratima. Ključ se malo odupire, onda se bešumno okrene. Hvatam kvaku i otvaram vrata. Svež noćni vazduh lizne mi članke. Osećam kako mi se koža ježi, kako mi srce sve brže udara. Trebalo bi samo da krenem, pomišljam, i da više ne stanem. Ne bih morao ni da gledam, noge bi same znale kojim putem da idu. Tada nešto šušne u travi, ispod breze. Možda miš traži hranu ili nastoji da utekne komšijskoj mački? Podižem nogu, krenem, onda se zaustavim, stopala ukočenog iznad praga. Koliko čovek može da izdrži na jednoj nozi, pogotovo ako nije fakir? Ubrzo osetim kako mi mišići podrhtavaju, kako mi nožni prsti trnu, ali ostajem gde sam, ne pomeram se, ne zatvaram vrata, sve dok ne začujem kako me doziva ćerkin glas.
      
       DAVID ALBAHARI