Danas je najgori trenutak za pristupanje NATO-u, a “Partnerstvo za mir” za sve zemlje, osim za Rusiju koja je sila, znači i obavezno pristajanje na skupe uslove NATO. Pledirati danas za ovu opciju, znači kasniti u informacijama i udaljavati se od stvarne Evrope

      Za Iva Bataja, francuskog geopolitičkog analitičara i istoričara, svet i vreme u kome živimo više nego ikada dosad nameću Špenglerovo pitanje jaza između Čoveka i Tehnike, jer usvajanje znanja i tehnika čoveku ne daje odgovor na večna životna pitanja niti mu pruža, u humanom smislu, kvalitetniji život.
       Međutim, ključno pitanje geopolitike i istorije je, ipak, kuda plovi ovaj brod, tj. svet? Ističući da je osnovno što treba pratiti - politiku SAD kao države koja svugde vidi nešto svoje (bez minorizacije značaja religioznih, privrednih i drugih interesa ostalih zemalja i grupa), ovaj prijatelj mnogih Srba svet vidi zaista kao “veliku šahovsku tablu”. Kako su raspoređena polja na ovoj tabli, šta je sa našim potezima, postoji li formula savremenih zbivanja? Prilikom svog poslednjeg boravka u Beogradu, Iv Bataj je pokušao da pruži odgovore:
       - Reč je o snu o unipolarnom svetu koji još nije ostvaren, a neće ni biti tako skoro. Svet se suočava sa pretenzijom jedne zemlje da svima, bez razlike, nameće moral, definiše pravo, sopstvene kriterijume, način mišljenja i model društva, sa snažnim mesijanskim aspektima. Takav snažan mesijanski period videli smo, na primer, posle Drugog svetskog rata, kada su se SAD postavile naspram staljinizma kao isključivi i jedini mogući oblik “odbrane slobodnog sveta”. Da bi se ovo razumelo, dobro je pročitati spise Džejmsa Barnama, bivšeg trockiste i teoretičara američkog imperijalizma pedesetih godina, preteče današnjih neokonzervativaca. Jedina razlika u odnosu na to vreme je ta što je danas američka hegemonija proglašena zvaničnom doktrinom i javno objavljena od strane Bušove administracije. A tu je i Zbignjev Bžežinski, autor ključnih projekata američke administracije, kao i Pol Volfovic, Daglas Fejt, Morton Abramovic - osnivač Međunarodne krizne grupe, direktor INR-a i savetnik albanske delegacije u Rambujeu. Tu su i “National Revienj”, “Njeekldž Standard”, “American Enterprise”. Holandski profesor Pol Trenor je u jednoj izvrsnoj studiji analizirao nevladinu organizaciju “Human Right Njatch”, njenu strukturu, delovanje, ciljeve i dokazao da je pre reč o oružju američkog establišmenta, nego o organizaciji humanitarnog karaktera. Naravno, tu je i Sorosov Institut za otvoreno društvo. Malo je poznato da je Soros spasao Džordža V. Buša od propasti još na početku njegove karijere, favorizujući kupovinu male Bušove naftne kompanije koja nije donosila ni dolar.
       Stvar je u tome da su danas tamo na vlasti neokonzervativci koji vuku korene iz ekstremne levice. Njihov model za SAD je Šaronova politika u Izraelu.
      
       Ima li mesta tvrdnji da su SAD insistirale na slamanju Iraka ne samo zbog nafte i komunikacija, već i zato da bi bile bliže Iranu, i kako se u sve to uklapa Sirija?
       - Irak nije jedini cilj. Na listi zemalja koje treba razbiti, sasvim očigledno, nalazi se i Iran, Sirija, a zatim i Saudijska Arabija, pošto je prestala da u arapsko-islamskom svetu bude glavni američki stožer i postala opasnost, ne samo zbog Bin Ladena već i sukcesije kralja Fahda koja možda neće biti proamerička. Iznad svega, “kirija” Amerikanaca u ovoj zemlji ističe 2004. Iračka nafta će delom zameniti saudijsku, za američke potrebe. Iz istog razloga se Vašington odnedavno veoma interesuje za Gvinejski zaliv. Između Gabona i Nigerije ima nafte. Ali, tu je i Obala Slonovače sa građanskim ratom koji se razvija između muslimanskog severa i laičkog ili hrišćanskog juga. SAD grade veliki naftovod koji će prolaziti preko čitave podsaharske Afrike. Da biste pratili američke ratove, dovoljno je da pratite tragove naftovoda koji se konstruišu ili onih koji već postoje. Što se Sirije tiče, više nije pitanje da li će biti napadnuta, već samo kada će to biti.
      
       Kad već pominjete Kurde, vidite li analogiju sa nekim drugim narodima?
       - Uvek su moguća poređenja, ali slučajevi su različiti. Kao narod bez države, rastegnut između pet zemalja, Kurdi su sa svim svojim frakcijama uvek bili interesantni za manipulacije. To se donekle nastavlja i danas. Dokle god turske vlasti budu održavale dobre odnose sa američkim ili izraelskim vlastima, Kurdi nigde neće dobiti državu.
       U izvesnom smislu, Albanci na Balkanu igraju ulogu sličnu Kurdima na Bliskom istoku. Ali, za razliku od Kurda, oni imaju državu - Albaniju. A u ovom slučaju niko ne igra ulogu Turske. Mora se primetiti da su Albanci veoma diskretni kada su u pitanju njihova potraživanja u Grčkoj. Moguće je da bi Grčka, koja dobija sve značajniju ulogu u Evropskoj uniji, veoma naštetila Vašingtonu ukoliko bi obelodanila američke političke manipulacije u regiji.
      
       Govoreći o Kurdima i Albancima, Bliskom istoku, svetu uopšte, ne možemo izbeći pitanje diplomatije i njenih metoda, kao i odnosa prema obaveštajnim službama. Sad je u toku polemika o nalazima ovih službi u Iraku a koji su poslužili kao opravdanje za rat. Stiče se utisak da danas diplomate slušaju ove agencije. Da li su se zaista uloge promenile?
       - U nekim zemljama, kao što je Velika Britanija, diplomatija i tajne službe rade zajedno i savršeno su integrisane u političku direkciju zemlje, kao i u trgovinske odnose, iako smo u toku agresije na Irak mogli da vidimo u Londonu izvesne suprotnosti između administracije Tonija Blera i engleskih tajnih službi, ali to je verovatno privremenog karaktera. U Francuskoj je sve ovo malo drugačije. Francuska diplomatija i tajne službe često ne održavaju najbolje međusobne odnose, a diplomate nemaju poverenja u tajne službe. Dobra ilustracija ove tvrdnje je događaj iz 1967. pod nazivom “Živeo slobodni Kvebek” u kom su tajne službe i Šarl de Gol preskočili diplomatske institucije i same diplomate; sam događaj je “zapalio” frankofonsku Kanadu.
       Tajne službe uglavnom zavise od političkih ustanova zemlje. U Parizu od predsednika Republike i od premijera. Međutim, ono što komplikuje stvari, to je raznovrsnost i brojnost ovih servisa. U Francuskoj ih deluje šest, bez uzimanja u obzir izvesnog broja paralelnih privatnih servisa i službi. Budući da je ono što ove službe rade “tajno” i da se mnoge stvari ne znaju, veliki broj njih su međusobno konkurentne i rivalske. Moguće je, takođe, da u okviru iste tajne službe, postoje sasvim različite političke vizije i da se to manifestuje u trenutku neke krize u obliku inicijativa koje su uzajamno protivrečne.
      
       Kaže se da je bivša SFRJ bila pravi “špijunski raj”. Kako je danas?
       - Jugoslavija je bila, a i dalje ostaje, veoma važan teren za akcije ovih službi. Izvesno je da eksplozija i raspad države nisu prouzrokovani samo etničkim i religioznim neslaganjima njenih komponenti. Posle smrti Tita Nemci su mislili da imaju interes da reaktiviraju svoje odnose sa hrvatskom stranom. Nakon ujedinjenja 1989. i kraja Sovjetskog Saveza 1991, Nemačka je objektivno ponovo bila sila u centru Evrope. Na neki način, ona je pomogla raspad Jugoslavije, ali, u stvari je samo reagovala u američkom interesu. SAD su danas “prokonzul” Balkana, kako bi rekao Li Hamilton. A ovo dovoljno govori o američkom prisustvu, kao i njihovih savezničkih službi, na ovoj teritoriji. Do oktobra 2000. zapadne službe su se, uprkos nekim razlikama, nalazile na istom brodu. Posle ovog datuma, a posebno 11. septembra 2001. godine, a naročito zbog obnavljanja iračkog pitanja, došlo je do strateškog rascepa unutar ovih servisa. Trenutno su evropske informativne snage u nekoj vrsti rata sa svojim bivšim gazdom.
       Ovaj sukob tiče se i akcija kod vas. Naravno, na vašoj teritoriji, prisutno je sve što postoji, a to znači, pored zapadnoevropskih i američkih organizama, tu su i izraelski, ruski i kineski. Beograd je imao prilike da ugosti “slavne” likove. Ja sam, pre nekoliko godina, prilikom jedne svečanosti u Ruskom domu u Beogradu, upoznao tadašnjeg ruskog ambasadora kod vas, u najkritičnijem periodu, Jurija Kotova. Malo ko je ovde znao da je Kotov bio zadužen za obaveštajni rad za celu Zapadnu Evropu, sekcija broj 5, KGB-a. Ne bih možda ni ja znao da se u Francuskoj, u vreme Miterana, nije odigrala čuvena afera hitnog proterivanja gospodina Kotova sa 46 svojih kolega, optuženih za najviši nivo državne špijunaže.
      
       Kako procenjujete unutrašnje odnose u EU, ali i odnose između Unije, NATO-a i Velike Britanije?
       - Izjava Donalda Ramsfelda koja odvaja “staru Evropu” od tzv. nove Evrope, zapravo, govori o stanju duha Bušove administracije. U duhu američke današnjice, oseća se težnja da se iskoriste nove i mlade demokratije Istočne Evrope, da bi se instalirale vojne baze i da bi se preprečio put stvaranju jedne buduće nezavisne Evrope. Imajte u vidu da Evropa sa Rusijom ima oko 500 000 000 duša i da je značajan ekonomski potencijal. Ni Francuskoj ni Nemačkoj nije potrebna pomoć sa strane. SSSR više ne postoji i NATO više nema nikakvo opravdanje za svoje postojanje.
       Opet, evro danas nadjačava dolar; ono što je možda dobro za jednu vrstu američkog izvoza, psihološki je, u stvari, veoma loše za Vašington. Činjenica je da je Irak godinu i po dana unazad svoj program “nafta za hranu” realizovao u evrima. Čak se i Venecuela, zemlja nafte, opredelila za evro. Projekti kao što su avion “A-400M”, zatim “Arijana 5” i sistem “Galileo”, pa i izrada nove strukture evropske vojne odbrane su veoma važni i pokazuju da će evropske zemlje slediti francusko-nemački projekat, što će u krajnjoj liniji značiti homogenizaciju. Morate znati da postoji razlika između “evropskog” i “evroatlantskog”. Budući da će ova Evropa naročito uz podršku Rusije, biti sve jača, London će se naći pred izborom: ili atlantska politika ili Evropa.
      
       Kada će SCG ući u EU i zašto se na srpsko-mađarskoj granici gradi prelaz širok 15 traka?
       - Po mom mišljenju, SCG će u Evropsku uniju ući za nekih desetak godina. Ali, treba znati da ne postoji nikakva kontradikcija između održavanja izvesnih etnokulturoloških i konfesionalnih specifičnosti SCG i njenog ulaska u Evropsku uniju. Modaliteti ulaska u Uniju su, u suštini, tehničke prirode. Vama je, recimo, potrebno da sačuvate svoju poljoprivredu. Interes stvarne Evrope jeste da se svi Evropljani nađu u jednoj geopolitičkoj zajedničkoj sudbini. Međutim, SAD, svojom instalacijom na Balkanu i u Istočnoj Evropi, od baltičkih zemalja do Makedonije, pokušavaju da Evropu prepolove i organizuju njeno cepanje. Vašington takođe pokušava da spreči kopneno povezivanje Zapadne Evrope sa Rusijom, a zatim, nadalje, da spreči veliki “kopneni evroazijski most”, od Atlantika do Pacifika. Izvesno je da je granična zona između Mađarske i Srbije, u Vojvodini, veoma važna neuralgična tačka. Koridor: Beč-Budimpešta-Solun jeste putna i železnička arterija, od vitalnog značaja za Evropu. Iz ove zone, takođe, Dunav bi trebalo da bude povezan sa mediteranskim morem, reaktiviranjem starih velikih istorijskih projekata. Međutim, stvaranje, od strane SAD, naftonosnog i telekomunikacijskog luka: Burgas-Vlora (koridor broj 8), javlja se kao vrsta barijere za projekat Beč-Budimpešta-Solun.
      
       Kako vidite odnose EU sa Rusijom, i posebno sa Turskom?
       - Odnosi Rusije i Evropske unije su se poboljšali u poslednje dve godine. Tematika islamskog terorizma vahabitskog korena i nedela čečenskih terorista, dozvolili su Vladimiru Putinu da neutrališe antirusku retoriku, čak i unutar evropskih institucija, te da spektakularno obnovi interes za Rusiju. Prosto, u jednom trenutku, postalo je protivrečno deklarisati se protiv Bin Ladena i družine, a istovremeno braniti Basajeva i Kataba. Angloamerička nelegitimna i nelegalna agresija na Irak, takođe je, na svoj način, približila Rusiju “staroj Evropi”. S pravom se govori o novom luku: Pariz-Berlin-Moskva, jer su tri prestonice pred Ujedinjenim nacijama imale potpuno iste diplomatske pozicije. Sve ovo podržala je i Kina, koja je sa svoje strane, sa Rusijom razvila “šangajsku organizaciju kooperacije” , gde se nalaze još četiri zemlje centralne Azije.
       Francuska i Rusija su počele obećavajuće programe kooperacije u industriji naoružanja i u domenu kosmosa, što će se u datim poljima isprečiti ofanzivi SAD. Da bi se suočile sa američkom svemoći, zemlje Evropske unije postale su svesne da moraju da ujedine svoja istraživanja i znanja u oblasti preciznih tehnika, kao i da u sve ovo uključe Rusiju. Najzad, proslava tristotog rođendana Sankt Peterburga, podsetila je Zapad evropskog kontinenta na davne evropske veze sa Rusijom, koje su ključevi razumevanja Evroazije u njenom srcu. Rusija ne bi trebalo da se udalji od Zapadne Evrope, a ova druga je bez Rusije samo jedan geografski industrijalizovani privezak. Za pravu, veliku Evropu, potreban je široki ruski prostor. S druge strane, za budući razvoj ovog velikog prostora, potreban je industrijalizovani evropski zapad.
       Kada je u pitanju Turska, možda ćete se iznenaditi: ali Tursku nikako ne treba brkati sa Osmanlijama od kojih ste vi u istoriji stradali. Geopolitički, Turska pripada toj budućoj najvećoj Evropi, u njenom južnom ogranku. Ne bi je trebalo ostaviti kandžama američkog orla, već je učiniti podnošljivom za Grčku i privezati je za Evropu. Usidriti Tursku u velikoj Evropi, značilo bi, možda, jednoga dana, ponovo pronaći Vizantiju i simbolično “osloboditi” Carigrad.
      
       Da li je bipolarni svet zaista nestao i hoće li jednog dana postati multipolarni?
       - Svojim akcijama u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku, SAD su izgubile privilegovani status žrtve koji su uspele da konstruišu u očima javnosti posle 11. septembra. Danas je američki koncept “preventivnog rata” odbačen od većine svetskih lidera. Svi znaju da je motiv napada na Irak, u kome i dalje ništa nisu našli, bila velika laž, danas to čak i delovi britanske javnosti kažu. Motiv je bila nafta, kao i redefinisanje granica na Bliskom istoku, odnosno kontrolisanje svega nasuprot Evropi i Kini. SAD i Velika Britanija delovali su ILEGALNO, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao što su to učinili i 1999. u napadu na Srbiju. Tada su Francuska i Nemačka učestvovale u napadu. Danas se cela ta konfiguracija menja u suprotstavljanju tzv. Novog NATO-a, koji računa sa novim istočno-evropskim zemljama i “Stare Evrope”. Zato je ovo najgori mogući momenat za ulazak u atlantske strukture. Ukoliko SCG u njih uđe, neće dobiti ništa osim materijalnih obaveza, a srpski narod će time definitivno priznati opravdanost agresije čija je žrtva bio. Neslaganje većine vašeg naroda da do ovoga dođe, pokazuju razna istraživanja, a ako se to dogodi, vaši rukovodioci proneveriće poverenje sopstvenog naroda. Postoje trenuci za sve u istoriji. Danas je najgori trenutak za pristupanje NATO-u, a “Partnerstvo za mir” za sve zemlje, osim za Rusiju koja je sila, znači i obavezno pristajanje na skupe uslove NATO. Pledirati danas za ovu opciju, znači kasniti u informacijama i udaljavati se od stvarne Evrope.
       Što se tiče sveta koji se u svim ovim borbama stvara i profiliše, on je dobro definisan rečima jednog američkog eksperta CFR-a (Council on Foreign Relations), Šarla Kupšana, koji je u svojoj knjizi “Kraj američke ere” najavio, u vremenu koje dolazi, rađanje jedne nove evropske moći. One, koja će sutra, zajedno sa Kinom, ponovo uspostaviti MULTIPOLARNI SVET.
      
       MILENA MILETIĆ
      

Đinđićeva problematična smrt Kako vidite atentat na Zorana Đinđića?        - To je čovek koji je Slobodana Miloševića isporučio sudu u Hagu. Malo pre nego što će biti ubijen, vrlo diskretno je otputovao u Nemačku, želeći, po informacijama koje imam, da Srbiju integriše u “staru Evropu”, a ne u “novu Evropu”, kao što to njegove preživele kolege danas rade. Zatim, Zoran Đinđić je hteo brzo i jasno rešenje statusa Kosova, što Amerikanci ne žele. Oni Albancima obećavaju nezavisnost, a Srbima istovremeno “status ljuo”. Recimo, Soros, je prvo rekao Albancima da “nezavisnost Kosova nije na dnevnom redu”; a od Srba je odmah tražio “da zaborave Kosovo”. Sve ove izjave američke administracije i njenih portparola su dobro proračunate da bi se održavala napetost. Cilj je preovlađivanje klime neizvesnosti i nezadovoljstva za obe strane, kako bi bile što gipkije za manipulisanje. U krajnjoj liniji to bi bilo opravdanje PRISUSTVA NATO-a, zbog “održavanja mira”. Za Vašington je ipak najvažnija baza Bondstil, nedaleko od koridora broj 8. Ostavljajući Albancima nadu jedne “moguće, uslovne nezavisnosti” bez fiksiranja datuma, Amerikanci ih drže pod nogama. Istovremeno, oni posredno daju do znanja da će Kosovo ostati u srpskom okviru, preko neke vrste autonomije, čiji će oni biti “garant”. Evropa ima interes da problem Kosova reši i da izbegne umnožavanje nesposobnih državica. Čini se, u stvari, da eliminacija Zorana Đinđića nije mnogo pogodila SAD, uprkos brzoj Pauelovoj demonstrativnoj poseti njegovoj porodici. Dovoljno je pročitati izveštaj Međunarodne krizne grupe, sačinjen šest dana posle smrti premijera, da bi vam ovo postalo jasno. Taj izveštaj u drami vidi “dobru priliku” da se reforme ubrzaju, i da se napreduje ka “demokratiji”, onakvoj kakvu je shvata Montgomeri. A šta smo videli posle atentata? “Vanredno stanje” koje je u stvari bilo opsadno stanje, i opšta tema, odnosno kopija američke “borbe protiv terorizma i kriminala”, koje je u nusproduktu trebalo da eliminiše opoziciju i čak napadne bivšeg predsednika, Vojislava Koštunicu. Građani su se verovatno pitali, ko profitira od ovog zločina? Eliminacija premijera Đinđića je problematičan teren. Posebno, ako je tačno ono što se govori u nekim evropskim krugovima, da rane na telu žrtve ne odgovaraju tipu deklarisanog oružja. Od smrti premijera, u SCG “prava čoveka” su u “povlačenju”, a štampa u stezi. Kao što znate, EU JE TIM POVODOM PROTESTOVALA. Da završim zato jednom analogijom: kao što je objašnjenje 11. septembra u Americi sporno i mnogi ljudi ne veruju u zvaničnu verziju, isto ovo bih rekao i za ubistvo vašeg premijera.