Da li je priča o nezavisnoj Srbiji samo jeftino pridobijanje nezadovoljnih birača ili je to jedini mogući put u Evropu

      Sa izuzetkom Srbije, sve nacionalne evropske države koje su postojale početkom XX veka postoje i danas”, kaže se u nedavno usvojenom dokumentu pod nazivom “Državni program evropske Srbije”.
       Ne liči na ovu izrazito građanski orijentisanu organizaciju da raspiruje nacionalne sentimente; pre bi se reklo da je to manir koji pripada nekima drugim na političkoj sceni. Ipak, argumentacija nije lišena i racionalnih razloga. “U institucionalnom haosu, u kome postoji nekoliko odvojenih tržišta, dve države članice i jedan međunarodni protektorat, a samo jedan međunarodnopravni subjektivitet, nemoguće je efikasno zastupati interese građana”, kaže se u pomenutom programu G17 plus.
       Da li je G17 plus u koliziji sa stavom međunarodne zajednice o pitanju Srbija - Crna Gora? Nema sumnje da jeste, ma šta oni o tome govorili. EU i uopšte Zapad oglušili su se o traženja svoga saborca u borbi protiv Miloševića - Mila Đukanovića. Crna Gora je tražila da se odvoji, Srbija nije bila mnogo protiv, ali je EU ipak propisala zajednički međunarodni subjektivitet. Zašto? Ko zna, mada bi se moglo nagađati. Možda Evropa greši, ali sumnje nema, razdvajanje državne zajednice, šta god ko rekao, antievropski je put. A to čudi od ove stranke koja se pozicionira na političkoj sceni kao najprivrženija zapadnim vrednostima.
       Da li je razlog u političkom marketingu? To već mnogo više priliči japi-imidžu ove stranke ekspertske provenijencije. Naime, istraživanja kažu, većina građana Srbije opredeljuje se za nezavisnu Srbiju. Svetlana Logar iz agencije Stratedžik marketing kaže da se za građane ovo pitanje pokazuje kao važno, ali i pitanje o kome imaju veoma nejasno mišljenje. Većina se izjašnjava u prilog nezavisnosti Srbije, ali to čine emotivno pošto ih pogađa to da ih nikada niko nije pitao da se izjasne o tome.
       “S druge strane, mnogi tu zajednicu smatraju logičnom, izjašnjavajući se ipak za nezavisnost kroz tri godine”, kaže Svetlana Logar. G17 plus se pokazuje kao neko ko u ovu tematiku prvi put uvodi i racionalne (ekonomske) elemente, ali Logar kaže da je u ovom času teško proceniti da li će to značiti kvalitativni iskorak za srpsko javno mnjenje ili će još više zakomplikovati situaciju.
       Igra li G17 plus na populističku kartu? To bi bilo krajnje neobično za stranku sa, rekli smo, naglašeno intelektualnim pedigreom.
       Ako proučimo ponašanje G17 plus u poslednjih godinu dana, videćemo da su radili upravo ovakve eksperimente, slepo verujući u moć političkog marketinga, shvaćenog, međutim, vrlo pojednostavljeno.
       Uzećemo za primer slučaj Labusa. Miroljub Labus bio je predsednički kandidat ove grupe, na početku kampanje zaostajao je za rivalom Koštunicom. Marketinški zahtev je govorio: obrati se biračima van svog osnovnog biračkog tela.
       I šta je G17 plus tada uradio? Koncipirao je kampanju Miroljuba Labusa kao da je kampanja Velje Ilića. Fabrički krugovi, trgovi, pijace, sve sa ciljem da se pokaže da Miroljub Labus jeste ono što nije - političar liderske harizme. Efekat, naravno, suprotan. Umesto na vrlinama, kampanja je insistirala na slabostima. Labus je izgledao kao odeljenjski štreber rešen da bude kapiten fudbalskog tima.
       Kao autsajder, Labus ulazi u drugi krug. Za tu priliku, marketinško pravilo glasi: nastoj da poništiš razlike između sebe i onog ko vodi.
       Labus se, pred drugi krug, pridružuje Koštunici u njegovoj kritici srpske vlade, mada je prilično jasno da gro njegovih birača dolazi od strane pokojnog premijera Đinđića. Bilans: Labus u drugom krugu dobija manje glasova nego u prvom, što je raritet za političku istoriju.
       Odlikaši iz G17 plus mora da su bili zbunjeni: pa sve su radili kako treba!
       Kada se ovako posmatra stvar, ko može da kaže da priča o nezavisnoj Srbiji baš nimalo ne liči na G17 plus?
       Za stranku kakva je G17 plus nije dobro da okosnicu politike postavi ka negativnom, destruktivnom cilju. Oni će, naravno, kazati da biti ZA nezavisnu Srbiju nije negativan nego pozitivan cilj, a tog je mnjenja i Svetlana Logar, koja procenjuje da će javnost prepoznati ovu kao akciju ZA Srbiju.
       “I Dinkić i Labus su političari koji uživaju visok stepen poverenja kod birača”, kaže gđa Logar, što doprinosi verodostojnosti akcije. Sve u svemu, G17 plus bi po osnovu akcije “Srbija na 1. mestu” mogla da dobije dosta pristalica, barem kratkoročno, veruje analitičarka Stratexik marketinga. No, opet, ne zna se koliko će ti efekti biti dugog veka.
       Pogotovu što se iz EU skoro svakodnevno čuju protivljenja tome, a, podsetimo se, birači G17 plus pažljivo osluškuju taj glas.
       Postoji i rizik od zagađenja odnosa sa Crnom Gorom. Ako stvari krenu naopako, ako mnogi crnogorski funkcioneri nastave da se sa omalovažavanjem odnose prema Beogradu i dođe do potpune blokade (kao što G17 plus, inače, predviđa), postoji rizik od vrtloga mržnje u koji bi onda bila uvučena i ova stranka, koliko god se njima to ne dopadalo.
       Najzad, ako se ništa strašno i ne desi, pitanje je koliko bi trud G17 plus bio nagrađen od strane birača jer pitanje “ZA” i “PROTIV” samostalne Srbije” sasvim je mogućno, neće opredeljivati birače. Glasaće za G17 plus ili neće zbog nečeg drugog, a ne zbog nezavisne Srbije. Barem sada je takva situacija, koja daje razlog mnogim sa suprotstavljenih političkih pozicija da se slože kako u Srbiji nema mesta referendumu o ovom pitanju, jer to pitanje ne okupira građane Srbije.
       Strogi sud o G17 plus ne bi trebalo da skrene pažnju sa, sasvim je moguće, nekih bitnih argumenata koje ta stranka prilaže uz svoju inicijativu. Prva, verovatno najzanimljivija i najkontroverznija, glasi da se Srbija i Crna Gora nikada neće složiti oko puta u Evropu jer, u stvari, Crna Gora nema interesa da uđe u EU. Naročito ako dođe do ekonomskog suprotstavljanja između EU i SAD. Usvajanje carinskih i drugih standarda EU sprečilo bi Crnu Goru da postane of-šor raj ovog dela sveta, kažu u G17 plus.
       Zatim, nastavljaju, naši predstavnici obmanjuju predstavnike EU i pričaju im ono što oni žele da čuju. Havijer Solana, kažu informacije iznutra, veoma se iznenadio kada je shvatio da između Srbije i Crne Gore postoji nešto za šta se koristi izraz “granica”. “Je li to moguće?”, pitao je, kažu.
       Solana je rekao da Srbija i Crna Gora treba da idu zajedno u Evropu i da bi ih razdvajanje vratilo na početak. U G17 plus kažu: “Solana ne zna ili neće da kaže da mi jesmo na početku, i, prihvatimo li ovu politiku, bićemo na početku za dve godine, kada Crnogorci završe svoj referendum.”
       Pored strategijskih razilaženja ima i sasvim praktičnih razloga protiv državne zajednice. U toku je akcija usaglašavanja carinskih stopa, što je, bar tako kažu u G17 plus, mastodontski posao koji podrazumeva stotine hiljada ispisanih stranica. Suviše veliki posao da bi se bacio posle dve godine.
       Nakon razdruživanja, podrazumeva se da bi Srbija “s obzirom na veličinu i značaj u regionu, nastavila međunarodni subjektivitet postojeće države”, piše u Programu G17 plus. Ovakvih pojednostavljivanja ima podosta. Produženje međunarodnog subjektiviteta Srbiji ne daje ni Crna Gora ni mi sami sebi nego je to odluka međunarodne zajednice koja, opet kažemo, neće biti srećna što smo batalili njihove višegodišnje napore da nas održe na okupu.
       Treba, ipak, poštovati stav G17 plus pa reći da su u pravu kada kažu da su odnosi sa Crnom Gorom veliki problem, pa čak, možda, zaista i prepreka za pridruživanje Evropi. Opasnost je veća, međutim, ako ne vidimo da tom pridruživanju ima prepreka bližih od onih koje su u drugoj republici.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      

Kosovo De fakto, odnos G17 plus prema Kosovu definisan je time što je to teritorija koja je u praksi za Srbiju predstavljala isključivo trošak. Zato se predviđa “istorijski sporazum sa kosovskim Albancima”. Sastavljačima Programa mora se priznati lukavost pošto je rešenje kosovskog pitanja zamaskirano dvosmislenom rečenicom: “Trajno rešenje... mora podrazumevati garanciju pune autonomije i specijalnih veza sa Srbijom...” Nije jasno za koga je predviđena “puna autonomija” - za Kosovo ili za Srbe na Kosovu.