(“I ja bih Veljo”, NIN br. 2737)

      Naravno da niko ne može da opravda nasilje na javnoj sceni, pogotovu ljudi koji pretenduju da budu neko i nešto, na političkoj razglednici Srbije. Ali, ako postoje pravila ponašanja, uzusi, i norme, postoje i izuzeci, kada nešto što je neprihvatljivo može imati svoju olakšavajuću okolnost, i razumevanje. E, o tome bih rekao nešto kada je gospodin Velja Ilić u pitanju...
       Pisac ovih redova je živi svedok nepobitne istine da se 5. oktobar nikada tako ne bi završio da nije bilo V. Ilića, bageriste Džoa, Make, delija, i ostalih bezimenih hrabrih pojedinaca koji su zahvaljujući svojim ličnim inicijativama doprineli da se sve završi kako se završilo. Lično sam video tog 5. oktobra, da negde do pola jedanaest, nije bilo više od tridesetak hiljada demonstranata ispred Skupštine Jugoslavije, tek negde oko 11 časova, posle pristizanja ljudi i mehanizacije iz centralne Srbije na čelu sa V. Ilićem, broj okupljenih se počeo drastično povećavati jer se golim okom na njima videlo da oni nisu nikakvi politički manekeni, već ljudi koji su došli da završe stvar. Sve ovo gorenavedeno se može smatrati velikim kreditom V. Ilića, koji je istini za volju, isti počeo od prvih dana da troši nemilice i nedomaćinski.
      
       MILUTIN MLAĐENOVIĆ,
       Beograd