(“Šta će Srbima Kosovo?”, NIN br. 2736)

      Gospodin A. Tijanić se odvažio da pozove srbijansku vladu da, kako on piše, prizna faktičko stanje i prizna Albancima većinski paket akcija Kosova. Interesantna metafora, ali nažalost, ne samo to. Ona oslikava suštinu. U svom članku on je hrabro zabeležio: “Trgujmo sa svetom...!” Međutim, ko kaže da će Šiptari ponuditi najviše? Zar ne bi bilo bolje raspisati tender, pa onda na miru izvagati ponude. Gospodin Tijanić bi mogao da započne čuvenom: ko daje više?
       “Kosovo valja prodati”, kaže on. Deda mu ga ostavio u nasleđe? Nije sigurno. Da jeste, ne bi tako pisao. Moj deda, Nedeljko, poginuo je baš tamo, od ruke onih kojima bi ga danas, po gospodinu Tijaniću, trebalo prodati. Zašto je poginuo? Zato što je verovao u ideju opstanka, kao i svi pored njega. Zato što mu se nije išlo sa zemlje u kojoj su svi njegovi pokopani. Milan Rakić (rođeni Beograđanin) svoju je mladost zamenio za Kosovo. Njegov tast, Ljubomir Kovačević je nad otvorenim grobom svog jedinog sina, Vladete, rekao: “Sine, pet stotina godina srpski narod čekao je trenutak da se oslobodi Kosova, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo. Sine moj, idi i reci caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno, odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo srpstvo.”
      
       NEMANJA CAREVIĆ,
       Kruševac