Političari su dobili protivnike u medijima a mediji zbog toga neće imati neki poseban dobitak. Ugled političara će opadati a uverljivost medija zbog bavljenja samih sobom neće porasti

      Mediji se sve više bave sobom. Pa i političari se sve više bave sobom. I poslovni ljudi se bave sobom. Svako ko u Srbiji pretenduje da bude javna ličnost, mora se javno baviti sobom. Izgleda da je bavljenje sobom najbolji odgovor od napada i kritika svih vrsta.
       Naravno, karte su tako izmešane da nikada ne možete reći: vidi kako se političari ili novinari međusobno “drže” i pomažu. Jedini slučaj koji je ujedinio sve strane bio je onaj temperamentni fizički nastup Velimira Ilića na novosadskoj Televiziji “Apolo”. To je, naravno, izuzetak koji ništa ne znači. Svađe i raskoli su takvi da teško da postoji nešto, ili neko, što može da pomiri zavađene strane.
       Šta je, u stvari, posredi? Otkuda ovoliko ogorčenje, isključivost, pa i neminovno prostaštvo? Da li je glavni razlog to što neki traže i najavljuju skore prevremene izbore? Da li je sve krenulo od Saveta za radio-difuziju i Zakona o informisanju? Ili je Zakon o lustraciji delovao kao kapisla? Možda je oživljeni Savet za borbu protiv korupcije probudio nekakve strepnje ali i očekivanja?
       Period pod vanrednim stanjem delovao je prilično ohrabrujuće na srpsko javno mnjenje. Sva istraživanja su pokazala veliku podršku (preko sedamdeset odsto) građana uvođenju i merama vanrednog stanja. Mediji su prilično jednodušno pratili, i podržavali, takvo raspoloženje. Broj afirmativno intoniranih tekstova veoma se povećao, a smanjio broj negativno intoniranih u svim dnevnim listovima. Samo je kod nedeljnika i dalje ostao veći broj negativnih od afirmativnih tekstova, mada je i tu došlo do poboljšanja ukupnog odnosa prema onome šta radi vlast. Ovakvo stanje nije moglo da traje beskrajno dugo. Kao i vanredno stanje, uostalom. Tako se onog časa kada je ukinuto vanredno stanje, desio preokret. Nestala je svaka vrsta suzdržanosti i opreznosti. Mnogi mediji su, jednostavno, osetili da moraju da nadoknade propušteno. A onda su pokrenuti i “Kurir” i “Balkan”. Na zabranu distribucije “Svedoka” reaguju ne samo opozicione stranke nego i organizacije za ljudska prava koje se, po definiciji, ne zalažu previše za publikacije ove vrste.
       Kraj vanrednog stanja i prelazak u novu fazu razvoja mediji su, međutim, obeležili posredno - prenoseći polemičke izjave pojedinih visokih političara. Način na koji su mediji to pratili, i način na koji su se u polemike uključivali, najbolja je ilustracija bliskosti ili udaljenosti od raznih političkih centara i grupa.
       Potom na red dolazi skandal oko izbora članova Saveta za radio-difuziju. Dugo se vodila rasprava o samoj proceduri izbora da bi tek ovih dana na svetlost dana izašla čarobna formula - “sukob interesa”.
       Teško je, posle svega, zamisliti da Savet počne normalno da radi. To ne znači da se ništa neće desiti. Odnosno, da će sve ostati kao što je i bilo. Očigledno, i to može nekome da odgovara. Na gubitku su svi - i političari koji su se upetljali u sve ovo i mediji koji su izabrali strane. Političari su dobili protivnike u medijima, a mediji zbog toga neće imati neki poseban dobitak. Ugled političara će opadati, a uverljivost medija zbog bavljenja samih sobom neće porasti. Gubiće se i novac i poslovi zbog nesigurnosti ukupne situacije. Građanima će sve više biti muka i od jednih i od drugih. To je nekako neminovno.
       Ovakva atmosfera ima još jednu lošu stranu. Kad krenu svađe, prestaju sve rasprave o profesionalizmu i odgovornosti. I jednih i drugih - i političara i medija. Ako postoji neki zajednički imenitelj političara i medija, jednog priličnog broja, onda je to neprofesionalizam i neodgovornost. Oni su, nema sumnje, posledica i određenog potcenjivanja samih građana. Pretpostavka da se nešto ne sme javno reći, ili da to građani ne bi mogli da razumeju, posledica je potpuno anahrone ideje o političarima i novinarima kao avangardi društva.
       Potcenjivanje zdravog razuma i pristojnosti najvećeg broja građana ide uporedo sa tolerisanjem vandalizma i prostaštva na ulici. Mediji to prostaštvo šire danonoćno.
       Ovo su, nesumnjivo, loša vremena i za novinare i za političare. Niko neće od toga profitirati. Čak ni oni koji su svoj profit odavno oročili. Njihova nervoza jedino uliva nadu. Ipak, sve nije tako sigurno bez obzira na to koliko ponavljali: “Mnogo smo jaki.”
       VELIMIR ĆURGUS KAZIMIR
       (Autor je izvršni direktor Medijske dokumentacije Ebart konsalting, Beograd)