Pisac romana “Goli i mrtvi” za nemački nedeljnik “Špigl” govori o raspoloženju u njegovoj zemlji i politici Džordža Buša

       Majler (80), jedan od najznačajnijih američkih književnika, postao je poznat po romanu “Goli i mrtvi” (1948, na nemačkom jeziku 1950). Izdavačka kuća “Rovolt” nedavno je izdala njegovu polemičku knjigu “Sveti rat: Američki krstaški pohod”, eseja-intervjua o američkoj borbi protiv terorizma posle 11. septembra 2001. Majler živi u Provinstaunu (Masačusets) i Njujorku.
      
       Iz vašeg stana mogli ste da preko puta na Menhetnu vidite kule Svetskog trgovinskog centra. Da li vam nedostaju?
       - Kada su podignute, mrzeo sam ih, zato što se u njima ogledala arogancija i čudovišna sujeta arhitekata. Nisam zapravo ni znao šta se gradi. Tamo su netalentovane arhitekte mogle da s ogromnim budžetima podižu zgrade sa 40, 50 spratova, koje su izgledale kao nužnici od cigle. One su ostale i posle rušenja “bliznakinja”. Bez obzira na to koliko su one izgledale drsko, činile su Menhetn interesantnim. Sada tamo vlada ružnoća bez silueta.
      
       Za razliku od većine Amerikanaca, vi niste napade terorista doživeli lično?
       - Zbog toga što to, naravno, nije bio udar na Ameriku, već zacelo na američku elitu.
      
       Oko 2 800 mrtvih u Njujorku nisu bili predstavnici establišmenta.
       - Ali su mu bili potčinjeni, zbog toga što su radili u finansijama, spoljnoj trgovini, oko berze. I nije slučajno da se elita u ovoj zemlji osetila direktno dotaknutom i ugroženom. Doživela je strašan šok. Ja poredim posledice 11. septembra sa šokom koji su doživeli Nemci posle Prvog svetskog rata kada je njihov novac izgubio svaku vrednost...
      
       ... Mislite na inflaciju iz 1923. godine?
       - Oni su tada izgubili osećaj sopstvene vrednosti. U istoj meri je Amerikancima 11. septembra nestao osećaj sigurnosti.
      
       Od tada je predsednik Buš, i dalje veoma popularan, vodio dva rata. Da li je, po vašem mišljenju, reč o osveti?
       - Rat protiv Iraka nema nikakve veze s osvetom. To je bio veoma vešt politički potez bez ikakvog moralnog značenja. Sva preventivna objašnjenja kako navodno Sadam poseduje ogroman arsenal oružja za masovno uništavanje, deluju danas prilično izduvano. Mi ćemo možda nešto i pronaći ali sigurno ne u očekivanom obimu.
      
       Ali zbog toga Bušova vlada teško da će izgubiti poverenje.
       - To Amerikance uopšte ne interesuje. Koga briga ako ništa ne bude pronađeno.
      
       Zašto je to tako?
       - Zato što smo želeli da ostvarimo pobedu. Trebala nam je za naš nacionalni ego. Novo opravdanje za rat glasi da smo Irak morali da oslobodimo od tiranina koji je užasno mučio i ubijao svoj narod. Novine su sada pune groznih priča o ljudima koji su stradali. Pri tom ne spominjemo da na ironičan i perverzan način snosimo deo krivice.
      
       Mislite na 1991. godinu kada je Buš Senior dopustio Sadamu da politički preživi i kada je američka vojska bila posmatrač krvavog gušenja kurdske i šiitske pobune?
       - Sada se ponašamo kao da smo te ljude oslobodili od terora. Nema razloga da budemo oslobođeni greha. Amerika nije plemenita zemlja.
      
       Za pojedince u Bušovoj vladi cilj je dominacija Amerike na Bliskom istoku - na kraju, čak uspostavljanje i novog imperijalnog poretka.
       - Pojedini protagonisti u vladi zaista rade na stvaranju američke imperije. Postoje i drugi koji kažu: biće prilično teško ali sačekajmo da vidimo koliko daleko možemo da idemo. Ima i onih koji smatraju da Amerika želi previše. U suštini, postoji tendencija da se imperija upotrebi za rešavanje problema u zemlji.
      
       Amerika se još od 1945. godine smatra za imperiju.
       - Ali mi sebe nismo tako doživljavali, nismo to sebi priznavali.
      
       Posle raspada komunističkog bloka teško je bilo prevideti monopol Amerike kao supersile.
       - Amerika poseduje ekonomsko carstvo i veliki broj vojnih baza u svetu. Došao je međutim, trenutak da se ljudima otvoreno kaže da mi nismo ćutljiva imperija već da zaista želimo da vladamo svetom. Građani moraju to da shvate zbog toga što su mnogi od njih interesantni za armiju. Danas imamo milion i po vojnika. Za upravljanje imperijom je potrebno mnogo više, možda deset puta više vojnika. To menja ekonomiju. To menja psihologiju građana. To menja sve.
      
       U kom vremenskom peridu?
       - Mislim, za 20, 30, 40 godina. Mislim da ne možemo da se pomirimo sa životom u koji će teroristički napadi s vremena na vreme da unose nesigurnost. Umesto toga, tražimo oslobađajuće rešenje koje su Amerikanci uvek tražili. Poznata je priča posle našeg spuštanja na Mesec koju je, ukoliko se dobro sećam, lansirao Džon Kenet Galbrajt. On je ironično upitao: zašto jednostavno ne betoniramo Mesec? To je američko rešenje za naše probleme: betonirati, prekriti.
      
       Verujete li da bi otvoreno zalaganje za imperiju dobilo solidnu većinu Amerikanaca?
       - Spremnost za to postoji. Procenjujem da bi polovina Amerikanaca sa oduševljenjem to prihvatila. Amerika je hrišćanska zemlja, trećina Amerikanaca su veliki vernici. Deo našeg hrišćanstva je i ljubav prema Americi. Amerika je religija u ovoj zemlji. Voleti Hrista i voleti zemlju idu ruku podruku.
      
       To se naziva tipični američki patriotizam. Da li je 11. septembar probudio militantne delove američkog hrišćanstva?
       - Prvo je probudio hrišćanskog borca u Džordžu Bušu. On je brzo shvatio da nije usamljen, da će na ovaj način osvojiti veoma snažnu podršku što će mu omogućiti da reši nerešive probleme.
      
       Koje?
       - Katolička crkva, kičma patriotizma, zapala je u ozbiljne probleme. Kada sveštenik - a ja s njima veoma saosećam - izađe na ulicu, svako ko ga sretne, upita se da li je napastvovao neko dete. Postoji i serija privrednih skandala. Ekonomija u kojoj je marketing važniji od proizvoda - koja se u Americi poslednjih decenija sve više i više razvija - primetno slabi. Jedanaesti septembar uradio je prilično mnogo za Buša. Dobio je ubrzanje za nekoliko godina. Dovoljno je promućuran da shvati da u borbi protiv zla polovina Amerike stoji iza njega.
      
       Da li vas interesuje Buš kao ličnost? Kopka li vas, kao književnika, čovek u predsedniku?
       - On je jedan od najfotogeničnijih ljudi u istoriji. Da li ste primetili s kojim umećem izbegava da bude previše osvetljen? Kada mazi psa ili silazi iz aviona, uvek ima izvrsne pokrete. On bi mogao da bude - ne kažem to da mu laskam - odličan muški model.
       Kao književnika morale bi da vas interesuju njegove pokretačke snage. Mi znamo njegovu porodičnu istoriju, za ranije probleme sa alkoholom, dugu neuspešnost u jednoj elitnoj porodici naviknutoj na uspeh. Koju sliku on odaje?
       - Imam prijatelje među anonimnim alkoholičarima. Oni sebe opisuju kao suve alkoholičare.
      
       To mislite i za predsednika. Šta to znači?
       - U takvim ljudima struje snage koje ne bi smele da budu oslobođene. Oni moraju da pronađu zamenu za te snage ili neće moći da funkcionišu. Aktivnost i vlast pružaju sasvim dovoljno zadovoljenje.
      
       Poznajete li, zapravo, Bušovu porodicu?
       - Površno poznajem njegovu majku, ‘80-ih smo dva puta sedeli jedno pored drugog na večerama. Ona je interesantna žena, bogata duhom, jaka. Zrači, deluje ubedljivo. Na neki prirodan način simpatično. Njegov otac ima mnogo više snage nego što mu se pripisuje. Napisao sam priču o njemu pod naslovom “Kako je slabić dobio rat”. Poenta je da on zapravo nije slabić.
      
       Kako se Džordž Buš snašao u takvoj porodici?
       - Kao književnik želeo bih, naravno, da znam šta roditelji misle o njemu. S jedne strane, nesumnjivo su ponosni na njega. Roditelji ne žele da njihova deca budu neuspešna. Ali, na drugoj strani, verujem da jednim delićem srca moraju da budu nezadovoljni zbog toga što ne poseduje njihov stil.
      
       Roditelji su starosedeoci na Istočnoj obali. Džordž Buš je Teksašanin iz ubeđenja.
       - Na tom čoveku je nešto sirovo. I to iznenađuje. Za takve mi kažemo: “džahoos” - galamdžije. On je vulgaran. S obzirom na njegove predivne interesantne roditelje, pune životne snage, njegovo opredeljenje za vulgarnost iznenađuje. On je ciničan, obožava da manipuliše ljudima. To omogućava, drugačije rečeno, suvom pijancu da gospodari situacijom jer njemu je potrebno udovoljenje da vodi izuzetno aktivan i dinamičan život. On zna da manipuliše s polovinom Amerike stalno mašući našom zastavom sa zvezdicama.
      
       U poređenju sa ocem koji je, doduše, proterao Sadama Huseina iz Kuvajta ali je sklonio prste s bliskoistočnog bureta baruta i nije držao do američkog samostalnog nastupa i imperijalnih pretenzija, sin je revolucionar.
       - Ne mogu da podnesem kada se predivna levičarska reč primeni na tvrdokornog konzervativca. Kako bi bilo ovako: on je militantni barjaktar konzervativizma. Danas su ovakvi konzervativci u većini dok konzervativci odani pravim vrednostima ne razumeju šta se događa.
      
       U čemu se razlikuju tvrdokorni konzervativci i tradicionalisti?
       - Tradicionalisti kao Pat Bjukenen veruju da bi za Ameriku bilo najbolje da se bavi sobom kako bi rešila svoje probleme. Drže se čvrsto porodice, otadžbine i vere. Opredeljeni su za težak rad, poštenje i uravnoteženi državni budžet. Buš je drugačiji. Tvrdokorni konzervativci kao što je on, predstavljaju se kao da veruju u stare vrednosti ali kada treba to da pokažu, uopšte se na njih ne obaziru. Beskrupulozno zloupotrebljavaju zastavu, biblijsku reč kao što je “zlo”. Žive u iluziji da je Amerika dobro i jedina nada za svet. Ovi konzervativci su ubeđeni da Amerika ne samo da može da upravlja svetom, već da to mora. Jer bez imperije država ekonomski i moralno stagnira - to je mislim, neizgovoren lažan podtekst za projekat - Irak.
      
       Buš se rado poredi sa Harijem Trumanom - obojica imaju sličnu narav, bez međunarodnog iskustva su ali spremni da donose i najteže odluke.
       - Ne, Truman je bio čovek koji je sam sebe stvorio, bio je uporan, imao je duboke korene koje Buš nema. Buš me u nekim detaljima podseća na Rolanda Regana. Imaju jednu zajedničku osobinu koju Amerikanci izuzetno cene.
      
       A to je?
       - Regan je kao glumac uvek bio “broj dva” u životnim pričama. Dolazio je do devojaka ali ih je često prepuštao drugim muškarcima - i to s osmehom na licu. Amerikanci su ga zbog toga voleli jer je u ljubavnim pričama većina muškaraca morala da se pomiri s istinom da kod žene iz njihovih snova nisu bili prvi izbor. Buš je tačno takav. Kao glumac on bi igrao ulogu dostojanstvenog gubitnika.
      
       Ali Regan je u filmu veličao “zlo”, dok je Buš u zbilji zbog zla krenuo u rat. On misli ono što kaže.
       - To je preterivanje. U tome je sličan Megi Tačer. On veruje u ono što misli da može biti od koristi.
      
       Gospodine Majler, upravo se u jednoj knjižici bavite savremenom politikom. Nedavno ste proslavili 80. rođendan. Na kojem romanu zapravo radite?
       - Radim na jednoj ambicioznoj knjizi, na romanu koji ide veoma široko. Možda on čak prevazilazi moje mogućnosti.
      
       Koliko često ste u životu imali posla s tako velikim projektom?
       - Možda je prvi put. Ali ne pričam o sadržaju iz jednog ubedljivog razloga: u mom životu ima mnogo knjiga o kojima sam previše pričao a nisam ih napisao. Ni supruzi nisam rekao šta radim iako ona sluti o čemu je reč.
      
       Pa na čemu zapravo radite?
       - To nije nastavak “Aveti”, moje knjige o CIA. Sve ću učiniti da knjigu privedem kraju ali pisanje može da potraje još deset godina a ne znam koliko dobro može da se piše u devedesetoj godini.      #
      
       (PREVELA VESNA RAKIĆ)