NASLOV: Matriks 2 (The Matrix Reloaded)
SCENARIO I REŽIJA: Lari Vahovski i Endi Vahovski
PRODUKCIJA: Vorner Bros, SAD

      Onaj ko nije gledao prvi deo “Matriksa”, iz 1999, drugi će deo gledati aktivno, otkrivajući u njemu onu mrežu značenja, parabola i metafora koja je uspostavljena u prvom delu. Drugi deo istoimenog filma u potpunosti računa na tu semantičku sferu, ne dodajući joj ništa novo. Dakle, za onoga ko nije gledao prvi deo, drugi deo “Matriksa” imaće moć prvobitne fascinacije.
       Onaj ko je, međutim, gledao prvi deo filma, s razlogom će se zapitati čemu uopšte ovaj i ovakav drugi deo. “Matriks 2” predstavlja epizodu već viđene fabule, koja ne proširuje smisao projekta, već samo demonstrira tehnološka poboljšanja kompjuterskih trikova. Isključivi razlog za ovaj film, nesumnjivo je profit. U tu svrhu uključeni su i novi kompjuterski patenti. U tom smislu “Matriks 2” već je ispunio svoju misiju: zaradio je ogromnu sumu novca.
       Cena jednog dela ne govori ništa o njegovoj vrednosti. Cena nije nikakav estetički parametar. Takođe, tehnološka usavršenost, sama po sebi, ne govori ništa estetski novo. Pretpostavljam, naime, da je malo ljubitelja naučne fantastike koji se neće saglasiti sa vrednosnim sudom da je, danas tehnološki zastareo, film “Blejd raner” neuporedivo umetničko delo u odnosu kako na prvi deo Matriksa - koji je, pre četiri godine, publiku plenio i svojim poljem značenja i vizuelnim efektima - tako i na drugi deo, koji, posle prvog, nije rekao ništa novo.
       “Matriks 2” jeste, isključivo, demonstracija kompjuterske tehnologije primenjene na film, a na koju film, kao umetnost, ostaje imun. Tu, dakle, možemo govoriti o tehnološkoj, ali ne i o umetničkoj novini. Ova vrsta novine, međutim, potpomognuta pratećom reklamnom industrijom, ima svojstvo mimikrije i teži da se predstavi kao estetička kategorija: to je svojevrstan matriks. Onaj privid stvarnosti, ono lažno predstavljanje (lažni identitet, surogat, patvorina, simulacija...) - što jeste i tema o kojoj ova filmska serija (trilogija u nastajanju) govori u okvirima judeo-hrišćanske simbolike. Na taj način ovaj je film postao primer vlastite teme.
       Od samog početka pa do kraja filma sve je podređeno iznalaženju uslova za što učestaliju demonstraciju kompjuterski simuliranih vizuelnih efekata. Gomilanje preuveličanih stilskih momenata, još je Aristotel nazvao varvarizmom. Gledalac, tokom više od dva sata trajanja filma, ponovo i ponovo gleda ono što je već video u prvih desetak minuta, i to kod njega stvara opšti utisak statičnosti i zatvorenosti forme. Ovaj je utisak pojačan karakterom glavnog junaka. Neo (“Nio”) nedodirljiv je i svemoguć. A kada je junak svemoguć, nepovrediv i bez ozbiljne dileme, šta mu onda preostaje da čini? Jedino to da bude maneken savršene maske. Maske koja se, po definiciji, ne menja. Upravo to i čini Kijanu Rivs.
       Estetika filma “Matriks Riloudid”, važno je razlučiti, jeste estetika filma kao šou biznisa, a ne estetika filma kao umetnosti.
      
       ZLATKO PAKOVIĆ