Čini se da je demokratija sistem institucija i procedura, u kome vlast na slobodnim izborima bira većina, uz poštovanje prava manjina

      Raspravljamo o onome što se dogodilo posle jedanaestog septembra 2001, posle napada na Trgovinski centar i Pentagon. Taj dan je kraj mita, kojim smo se hranili posle pada komunizma. Mita, tj. da je u svetu pobedio liberalni model društva i države, da ćemo živeti sve bolje i bolje, da ćemo iz godine u godinu bolje zarađivati. Međutim, jedanaestog septembra napadnuta je i naša vera. Jer, tada nije napadnuta samo Amerika već i demokratija i celokupna evroatlantska, judeohrišćanska civilizacija. Od toga dana više se niko i nigde ne može osećati bezbedan. Jer, svakoga dana na Luvr, Vestminster, Baziliku sv. Petra, madridski Prado, Jasnu Poljanu, krakovski Vavel, na Varšavski univerzitet može pasti bomba terorista. Tako da bi posle jedanaestog septembra valjalo ponoviti pitanje: Šta branimo, šta je taj demokratski poredak, koji branimo, posebno mi, ovde u Poljskoj, koji smo dugo bili lišeni tog poretka? Prema tome, čini se da je demokratija sistem institucija i procedura, u kome vlast na slobodnim izborima bira većina, uz poštovanje prava manjina. To je politička kultura koja se zasniva na pluralizmu i dijalogu, na raznorodnosti i toleranciji, to je slaganje sa prirodnim nesavršenstvom političkog poretka, sa samoograničavanjem sloboda na osnovu načela prava i ustava. I na kraju, to je uverenost u potrebu za institucijama građanskih društava, koje građanima dopuštaju da se organizuju i učestvuju u javnom životu. Evo, tako ja shvatam uzor demokratske države i otvorenog društva.
       Taj uvek nesavršen sistem, jer je tolerantan prema svim neprijateljima, muče razne boljke, koje svakodnevno opažamo u našoj zemlji i u celoj Evropi. Pomenimo samo neke od njih. Korupcija koja je postala sastavni deo političkog sistema u demokratskim zemljama. Fenomen isključenih, siromašnih, beskućnika, nezaposlenih, marginalizovanih koji ne nalaze za sebe mesta u institucijama države i društva. Tako da ti ljudi dolaze u iskušenje da pobegnu od slobode. Ti ljudi daju dozvolu za uvođenje autoritarnih rešenja koja obećavaju svet zaštitničke zavisnosti, u kome će u zamenu za poslušnost pravedno biti deljena beda.
       Mnogo puta sam razmišljao o ovom fenomenu i palo mi je na pamet da postoji sindrom oslobođenog sužnja. Oni koji se osećaju sužnjima, lako će shvatiti šta želim da kažem. Reč je o sledećem: kada je čovek u zatvoru, iza rešetaka, sanja samo jedno - izaći na slobodu. I, jednoga dana izlazi, svet mu se čini prelep - trava zelena, oranžada ima pravu boju, ptice pevaju, devojke sede po kafanama i parkovima. A on hoda, hoda, hoda i odjednom shvata, da je slobodan, ali da ne zna gde će spavati, šta će jesti, gde će se umiti. I počinje da čezne za svetom gde se znalo gde će spavati, šta će jesti, kada će ga odvesti u kupatilo. I to je čežnja za zatvorom koji je pružao sigurnost, oslobađao od nelagodnosti pravljenja izbora, od ukletosti slobode, od toga da treba živeti na svoj račun. U toj atmosferi nostalgije za sigurnošću pojavljuju se populistički programi i pokreti. U Evropi ima dosta takvih pokreta. U Francuskoj postoji Le Pen, u Austriji Hajder, u Italiji Severna liga, ali toga ima i u našem delu Evrope. Na jugu postoji Mečijar, na istoku Lukašenko, a čini mi se da nakon poslednjih parlamentarnih izbora i u našoj zemlji niko ne može da ospori postojanje takvih pokreta.
       U demokratskom poretku, posle diktature, posle likvidacije cenzure, nastalo je vreme kakofonije. Nekad je slobodu govora sputavala knedla, danas je zaglušuje buka disko polo muzike.
       Bacimo pogled na Balkan. Nekada smo verovali da će kraj komunizma narodima Jugoslavije doneti demokratiju, a doneo im je eksploziju etničkih separatizama i krvav rat. Šire rečeno, proces ujedinjenja Evrope prati rast separatističkih, neuralgičnih tendencija. Globalizaciju, čiji smo svedoci, prati eksplozija etničkih i religijskih fundamentalizama, koji su rezultat straha od modernizacije, od promena, od slobode, od susreta sa novim, nepoznatim, različitim. U tom smislu ksenofobija je drugo lice sveta otvorenih granica. Pre nekoliko godina paljene su kuće azilanata u Nemačkoj, doživljuju uspeh partije koje proklamuju proterivanje emigranata iz Francuske, Belgije, a to su samo neki primeri tog fenomena. U našem delu sveta opasnost od populističkih pokreta je veća utoliko pre što je demokratija krhkija, slabija i neukorenjenija. Eto, sve to je kontekst jedanaestog septembra.
       Terorizam koji se hrani specifičnom interpretacijom islama, fanatičnim antiamerikanizmom, koji se jedino može uporediti sa antiameričkom retorikom Hitlera i Staljina, lansira slogane svetog rata sa judeohrišćanskim svetom u ime sveta velike islamske republike, kojom će upravljati ajatolasi i mule. Iza svega toga nalaze se strah, kompleks inferiornosti, fanatizam i mržnja puna okrutnosti. A uz sve to i lukavstvo, koje se može uporediti sa lukavim delovanjem terorističkih mreža iz staljinističke epohe...
       Danas smo svedoci posebnog spora, koji se vodi u okviru demokratije. To je spor u vezi uzroka onoga što se dogodilo i krivaca. Učestvovao sam na Forumu 2000 u Pragu, koji je organizovao predsednik Vaclav Havel. Tamo su bili pozvani mudri ljudi iz celog sveta, iz raznih zemalja, filozofi, pisci, političari, sveštenstvo. I tamo sam čuo odgovore na pitanja o krivici, koji se mogu svrstati manje-više u tri grupe. Prva - to su odgovori raznih istaknutih ajatolaha i islamskih mislilaca, koji su govorili da su za sve krive Sjedinjene Američke Države, njihova imperijalna i agresivna politika, jer je ta politika dovela do eksplozije protesta poput puča na Njujork i Vašington. Kratko rečeno, Amerika zaslužuje ono što ju je snašlo. Šteta je za ljude, a ne za Ameriku. Amerika je samo na kraju nagrajisala.
       Drugu grupu odgovora koje sam tamo čuo, čine odgovori koje su formulisali američki i evropski levo orijentisani intelektualci, koji su postavljali pitanje: Zbog čega je baš Amerika žrtva te agresije? Zbog čega Amerikanci pre toga nisu umeli da sami sebi postavljaju pitanja: Zbog čega nas toliko mrze? Zbog čega Amerikanci ne razumeju da svojim ponašanjem sami izazivaju takve reakcije?
       Treća grupa odgovora koje smo čuli svodila se na plemenite izjave humanista, naučnika, američkih i jevrejskih filozofa koji su govorili: Svi imamo jednoga Boga, prema tome ne ubij, ne ubij, ne ubij! Moram da kažem da je zbog praškog Hrada i predsednika Češke Republike trebalo da se ponašam pristojno, međutim nisam izdržao.
       Uzeo sam reč i otprilike rekao sledeće: Taj jezik, da je Amerika kriva, mi u Poljskoj, mi ljudi određene generacije, dobro znamo. Pamtimo da su posle 17. septembra 1939. sve ruske novine govorile da je kriva Poljska, jer je nepravedna zemlja, koja eksploatiše radničku klasu i seljaštvo, nacionalne manjine, odnosno da je Poljska zaslužila ono što ju je snašlo. Kruna te retorike bio je Molotovljev govor iz koga su Poljaci saznali da je Poljska kopile Versajskog ugovora i da je u redu što je nestala sa mape. I kada danas slušam te antiameričke filipike, znam da je to retorika kojom su se služili da bi porobili i uništili moju zemlju.
       Kada danas čujem od američkog i poljskog predsednika da to nije rat s islamom, u potpunosti se slažem s tim izjavama i razumem njihov smisao. Istovremeno kao čovek, kome su drage demokratske vrednosti i ideje, kažem da je to početak a ne kraj razgovora. Jer, smem da pitam: Zbog čega i u ime kojih vrednosti jedni ljudi ubijaju druge ljude?
       Mi, Poljaci imamo prava da pitamo u kojim školama i iz kojih je knjiga poljski patriotizam učio ubica prvog predsednika preporođene Poljske, Gabrijela Narutoviča (poljski predsednik, izabran 1922, ubijen posle nekoliko dana od strane desničarske endecije - prim. prev.). Imam prava da pitam gde je i u kojim školama slušao građansko vaspitanje ubica Lava Trockog u Meksiku. Imam prava da pitam u kojim je školama i sinagogama učio judaističke istine ubica premijera Izraela Kochaka Rabina. To jest, imamo prava da pitamo u kojim su školama i džamijama učila devetnaestorica ubica, odgovornih za Trgovinskiki centar i Pentagon.
       Takođe smemo da pitamo, zbog čega u muslimanskom svetu nema danas velike debate koja traži odgovore na pitanje kako je islamski svet mogao proizvesti monstruma koji je izveo takav zločin. Smemo pitati, zbog čega su u tom svetu toliki religijski autoriteti bacili fatvu na Salmana Ruždija zbog napisane knjige, koja je možda bogohulna i bezbožna, međutim, smrtna kazna izrečena je piscu zbog napisane knjige. Zbog čega niko od tih autoriteta danas nije bacio fatvu, kletvu, anatemu na one koji su pripremili onaj zločin i još su ga hvalili, nagoveštavajući i druge slične zločine? Smemo pitati i one koji optužuju Zapad zbog antimuslimanskog zastranjivanja, zbog čega lako zaboravljaju da su dve poslednje vojne intervencije Zapada, u Bosni i na Kosovu, bile intervencije u odbranu muslimanskog stanovništva?
       Pripadam formaciji za koju je slobodna Poljska, demokratska Poljska bila nedostižan san i imam osećanje da je moja generacija bila prva generacija od vremena legionara Juzefa Pilsudskog (Legionari Pilsudskog - dobrovoljačka vojska koja se borila sa Rusijom u I svetskom ratu - prim.prev.), koja je dočekala ostvarenje svojih snova, snova za koje se borila, odnosno dočekala slobodnu Poljsku. I kada danas posmatram predmet svojih snova, slobodnu Poljsku, posmatramam ga s krajnjom uznemirenošću. Bojim se za budućnost, mada se ne ljutim na demokratiju. Demokratija ima svoju cenu. Iako su izgubile formacije koje su najbliže tradiciji Solidarnosti, pobedila je najveća vrednost te tradicije, to jest demokratsko načelo. Danas predsednik naše države govori jezikom poljske demokratije. Premijer naše vlade govori jezikom poljske demokratije. I to je najveća pobeda demokratske opozicije, ljudi KOR-a, ljudi Solidarnosti, ljudi koji su u dvorištu Varšavskog univerziteta 1968. branili Zadušnice Adama Mickjeviča (Zabrana Mickjevičeve drame Zadušnice u Narodnom pozorištu dovela je do studentskih i širih nemira 1968. - prim. prev.). I pored toga, kada danas posmatram Poljsku, osećam se malčice kao ratar posle grada, kome je usud uništio žetvu i osiromašio ga. Ali, šta u tom slučaju čini ratar? Veliki pesnik Adam Mickjevič je rekao da ratar u takvim trenucima ponovo seje.
       Smatram da ono što danas vidimo u Poljskoj i drugim postkomunističkim zemljama nije spor desnice i levice, niti je spor postsolidarnosti sa post-komunizmom, jer su te kategorije najobičniji maskenbal: svi preoblače ruho, jedni oponašaju socijaldemokrate, drugi demohrišćane, treći Vitosa (Vincenti Vitos, lider tzv. narodnog pokreta, političar - prim.prev.), četvrti ubeđuju sebe da su potomci Pilsudskog (Juzef Pilsudski, oslobodilac i ujedinitelj Poljske u Prvom svetskom ratu, posle maršal - prim.prev.) ili Dmovskog (Roman Dmovski, ideolog poljskog nacionalizma, protivnik Pilsudskog - prim.pev.). Smatram da je suština tog spora u nečem drugom. Suština tog spora svodi se na pitanje: kakva država, kakvo društvo? Da li država izgrađena na načelima građanskog društva ili neka druga - na etničkim ili religijskim? Da li otvoreno, multikulturno, tolerantno društvo ili zatvoreno, kojim se vlada na osnovu nekog ideološkog, religijskog ili etničkog ključa? Kakva budućnost? Da li Evropska unija, od koje nas plaše kao sa novim Vavilonom ili status nezavisne, suverene Belorusije, koji nam preti, ako odbacimo evropsko rešenje? Oni koji nas plaše Evropskom unijom ne kažu do kraja da je alternativno rešenje Savez Nezavisnih Država. Eto, to je realan izbor pred kojim se kao narod, kao društvo, kao država nalazimo...
       Nikada nisam nasedao glasinama o tome da će ovde doći strani kapital i da će nas kupiti. Uvek sam mislio da je u Poljskoj premalo, a ne premnogo kapitala. Međutim, danas, posle dvanaest godina, izvesna pitanja se moraju postaviti. Naime, postavljam pitanje da li je dobro da u svim medijima centralne i istočne Evrope dominira nemački kapital. Jednom sam o ovome javno diskutovao s Ginterom Grasom. Ja iz pozicije poljskog Mardoka, šefa “Gazete viboršče” objašnjavao sam Grasu da se ne bojim nikakvog stranog kapitala, da me ne plaši Nemcima, jer me je njima plašio Vladislav Gomulka. Na to je Ginter Gras odgovorio: “Ja te ne plašim Nemcima. Ja te plašim konkretnim nemačkim firmama. Pokušaj ti, poljski Mardok, da u bilo kojoj zemlji centralne Evrope kupiš bilo koju nemačku firmu. Niko ti je neće prodati.” I šta se desilo? Pokušao sam. I zaista, niko nije hteo da mi je proda. Nemci prodaju samo svojima. Da li je tako u Mađarskoj, Slovačkoj ili Češkoj? Međutim, to ne mora da vodi ksenofobičnim reakcijama, jer bi tako nešto predstavljalo idiotizam. Pa ipak, trebalo bi hladno razmisliti da li je stvarno zdravo i normalno da mediji, koji su mesto međusobnog komuniciranja, gde nastaje jezik javne debate i gde postoji spor oko vrednosti, da svi ti mediji budu svojina nemačkog kapitala.
       Zbog čega o svemu tome govorim? Ne zbog toga što smatram da je to najvažnije već zato što svaka od naših zemalja, ulazeći u Evropsku uniju unosi vlastitu različitost, posebno mišljenje o istoriji, vrednostima, današnjici. Nekada, u vreme komunizma, rado sam citirao reči Aleksandra Švjentohovskog (teoretičar pozitivizma, pisac i publicista - prim.prev.): “U ovom zagušljivom podrumu, svom u paučini i prašnjavom, probiti rupu u prozorskom staklu, da kroz nju uđe makar malo svežeg vazduha.” Ali, kako stvar stoji danas? U ovoj našoj kući svi prozori su porazbijani i tuđi vetrovi duvaju kroz njih. Danas je trenutak, u kome osećamo potrebu da čuvamo nešto specifično svoje, u čemu nalazimo sebe. Prirodno je da to nikako ne bi trebalo da blokira pristup stranim kulturama, stranim književnostima i kinematografijama. Jer, ako je američka demokratija izmislila pojam afirmativne akcije za afroameričke studente ili, recimo, za hendikepirane, zbog čega onda mi u Poljskoj ne bismo mogli imati afirmativnu akciju za poljsku kulturu, poljski biznis, koji bi podržavao kulturu...
      
       ADAM MIHNJIK
       (S Poljskog prevela Biserka Rajčić, iz: Zeszdžtdž Literackie)