Od svog osnivanja SANU je svake godine dobijala bar jednu zadužbinu, fond ili legat, a u poslednjih sedam godina niko joj nije zaveštao čak ni simboličnu svotu

      Na adresu Vlade Republike Srbije svojevremeno je stiglo pismo od tadašnjeg predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti Dejana Medakovića u kome se između ostalog kaže: “U vezi sa politikom privatizacije koju sprovodi Vlada, molimo Vas da se upoznate sa podacima koje Vam dostavljamo sa molbom da, upotrebivši Vaš neophodan uticaj, doprinesete rešenju pitanja povraćaja nepokretnosti koje je posedovala Srpska akademija nauka i umetnosti.” U nastavku sledi spisak u kome je navedena nepokretna imovina deset zadužbina i dva fonda, na koje SANU računa u nadi “da će ideja zadužbinarstva dostići plemenite ciljeve koje su osmislili osnivači i Akademija”.
       Spisak je više nego skroman iako se na njemu nalaze hotel “Balkan”, poklon Bosiljke Janić iz 1936. godine, zgrada u Ulici Jelene Ćetković 5 (danas Spomen-muzej Jovana Cvijića) koju je akademik Cvijić zaveštao 1927. godine s nadom da će “doprineti svestranom proučavanju Balkanskog poluostrva” i plac u Čika Ljubinoj ulici na kojem je danas tržni centar iz čije zarade se ne odvaja ni delić za “unapređenje matematičkih i prirodnih nauka”, kao što je darodavac Svetozar Vidaković zaveštao u svom testamentu.
       Skroman, jer je tih nekoliko pomenutih zgrada samo delić imovine koju SANU ima na papiru. Recimo, ni rečju nije pomenuta Zadužbina Milana Kujunxića Aberdara koji je danas poznat samo po Aberdarevoj ulici, a nekad kao filozof, poslanik u Rimu i ministar prosvete koji je za svog mandata podigao Srpsku kraljevsku akademiju. Iza sebe je ostavio testament u kome piše da ima samo jednu malu želju “da u čovečanstvu napreduje moj srpski narod koji sam jako voleo” i zbog toga Akademiji ostavlja svoju vilu na Topčideru, vinograde, 2 900 obveznica i 779 000 dinara u srebru. Nepokretnosti su nacionalizovane, novac je obezvređen, 1948. godine na računu je ostalo samo 1 963 dinara i od tada se zadužbini gubi trag. Umesto da Akademija koristi tu imovinu za izdavanje knjiga, kao što je planirano, danas je po rečima generalnog sekretara SANU Nikole Tasića “dodatni teret” kao i niz drugih zadužbina jer je “Aberdar ostavio Fond za održavanje porodične grobnice, a u tom fondu glavnica je nula”.
       Dakle, SANU se susreće sa uobičajenim problemom: da bi obnovili rad svojih zadužbina potrebna su im sredstva iz kojih bi bar mogli da pokrivaju rashode, a to je nemoguće bez povratka nacionalizovane imovine i fondova koje je pojela inflacija. “To je realna ali tužna priča”, kaže akademik Ivan Spužić, predsednik Komisije za zadužbine, i dodaje:
       “Nekada je bilo pitanje prestiža kada čovek uspe u životu da ostavi nešto iza sebe. Pod tim ne podrazumevam da nosi svoje devize na Kipar, već da ostavi svom otečestvu. Tako je nastao Kolarčev univerzitet, Zadužbina Luke Đelovića, Kapetan Mišino zdanje.... Svi su dobili zgrade od tih ljudi koji su došli kao seljačići, radili, postajali trgovci i smatrali da njihov uspeh treba da ostane budućim generacijama.
       Tako je bilo nekada. Nama je sve nacionalizovano zajedno sa deviznom štednjom. Mi na papiru imamo 33 zadužbine i 75 fondova, a za većinu se ne zna šta se sa njima dogodilo. Prvo je nacionalizovano, onda prodato, pa jedan proda drugom, drugi trećem, dok se ne izgubi trag... Neke zadužbine su srušene i tu su napravljeni parkovi, sve je rastureno. Većina zadužbinara nije imala bogatstvo, davali su koliko su imali, jedan deo u devizama, ali većina u dinarima. Onda je došlo ovo naše lepo vreme, devalvacija za devalvacijom i sada u našim finansijskim izveštajima stoji naziv zadužbine, a pored rubrika ‘glavnica’ u kojoj piše ‘nula’. Dve godine se borim da tu ne može da piše “nula” već da stoji koliko je neko ostavio, kada, u kojoj valuti i pored toga naznaka da je sve pojela inflacija. Potpuno je besmisleno svake godine štampati izveštaj sa imenima zadužbina i fondova i nulama pored njih. A sve se svelo na nulu.”
       Treba li pomenuti da apel bivšeg predsednika Medakovića nije urodio plodom? Jer, za razliku od Univerziteta u Beogradu kome je vraćeno nekoliko zgrada i time omogućeno da veći broj zadužbina oživi, Akademija i dalje ne poseduje ništa osim spomen-ploče u holu sa imenima svih dobrotvora od osnivanja do današnjih dana i šest deviznih fondova zahvaljujući kojima deli godišnje nagrade, stipendira mlade talente i finansira štampanje knjiga.
       Recimo, iz sredstava Fondacije Dragoslava Srejovića u iznosu od 30 hiljada dinara tokom 2001. godine izdvojena su sredstva za štampanje publikacije Spomenici monumentalne srpske arhitekture 14. veka, akademika Vojislava Koraća. Iz ovog podatka bi se moglo naslutiti da su noviji fondovi izbegli sudbinu predratnih i da Fond jednog od naših najvećih arheologa neće nestati kao, na primer, Fond Katarine Ivanović, jedne od naših najvećih slikarki koja je Narodnom muzeju zaveštala 23 slike, a Akademiji 1000 forinti za održavenje slika i još 1000 forinti za rad Učenog društva koje se pripojilo Akademiji 1892. godine. Ili, kao što je nestao Fond u koji je Mihajlo Pupin uložio čitavo svoje bogatstvo u spomen na majku Pijadu Pupin, sa namerom da se između ostalog stipendiraju siromašna deca i nadarena deca, poput njega, jer je uveren da u Srbiji postoji mnogo srpskih majki koje kao Pijada otkidaju od usta da bi školovale decu.
       Nažalost, tužna vremena u kojima se neko poigravao sa ostavštinom i poslednjim željama naših najvećih akademika, ali i običnih seljaka koji su kao Mihajlo Milovanović iz sela Korićice ostavljali po dve njive, nije završeno 1948. i 1959. sa talasom eksproprijacija i nacionalizacije. Akademik Tasić podseća na sudbinu Fondacije Branka Ćopića.
       Zadužbinu je osnovala supruga i naslednica tragično preminulog pisca Bogdanka-Ilić Ćopić 1989. godine i poverila je na upravljanje Akademiji. Imovina zadužbine se sastojala od luksuznog stana u centru Beograda od 150 kvadrata, piščeve lične arhive, biblioteke, nameštaja i umetničkih predmeta, kao i od devizne štednje u visini od jednog i po miliona maraka. Novčana sredstva su bila dovoljna za izdržavanje stana koji je mogao da predstavlja memorijal Branku Đopiću, ali i za ispunjavanje svrhe zadužbine: dodeljivanje godišnje nagrade za poeziju i prozu. Novac je nestao u čuvenoj državnoj proneveri devizne štednje, a napori Akademije da im se oslobode sredstva nisu naišli na razumevanje. U međuvremenu, stan je propadao, pretvorio se u pravu ruinu, umetnički predmeti i arhiva bili su dovedeni u opasnost. Da bi se obezbedio njihov fizički opstanak, SANU je donela odluku da sve prenese u zgradu Akademije, gde je napravljena i jedna memorijal-soba posvećena Branku Ćopiću, a da stan ili proda ili renovira da bi se od tog novca ispunjavala poslednja želja darodavaca.
       Zgrada Akademije je, ipak, premala da bi u njoj svoje mesto našli svi legati koji zaslužuju pažnju javnosti, a akcija akademika Medakovića da se oslobodi deo zadužbinskih zgrada da bi se u njima držali legati takođe nije naišla na razumevanje vlasti. Čeka se zakon o povratku imovine, ali i zakon o zadužbinama koji bi mogao da se pojavi kao poseban zakon (predlog Centra za unapređenje pravnih studija i Narodne biblioteke) ili da se povratak zadužbinske imovine nađe samo u okviru zakona o denacionalizaciji. Interesantno je da povodom izrade zakona niko iz SANU nije kontaktiran, niti je ikada upućen predlog da akademici čija je to specijalnost ili bar članovi Komisije za zadužbine učestvuju u izradi zakona.
       Stručna javnost daje prednost posebnom zakonu, naročito kada se ima u vidu da je prvi zakon o zadužbinama u Srbiji donet 1897. godine, 19 godina posle međunarodnog priznanja srpske države, a da su novi uredno pisani i u doba komunizma, mada je prilikom nacionalizacije zadužbinske imovine iznet stav da “više ne postoji potreba za zadužbinama i fondovima, jer se sada država stara o kulturi”.
       Nažalost, takav način razmišljanja prisutan je još uvek, a Udruženje građana “Jednakost” na svom sajtu iznosi tvrdnju da je je bilo lepo što je u Srbiji cvetalo zadužbinarstvo u 19. i prvoj polovini 20. veka, ali da je posle Drugog svetskog rata “u svetu pa i kod nas došlo novo državno uređenje” koje je izbrisalo potrebu za zadužbinama.
       Izbrisalo potrebu Branka Ćopića da sve što ima pokloni Akademiji? Ili izbrisalo potrebu da se Akademiji vrati imovina koju su joj dali ljudi poput Ćopića, a u kojoj sadašnji stanari preludiraju na temu “demodiranosti i prevaziđenosti zadužbinarstva”, što nije ni u kakvoj vezi sa njihovim ličnim materijalnim ciljevima. Ili ciljevima opština, pa i države, koje rabe poslovni prostor u zadužbinskim zgradama.
       U svakom slučaju, ideja zadužbinarstva nije prevaziđena u svetu, o čemu govore brojke. Švedska, koja ima približno isti broj stanovnika kao Srbija poseduje oko 50 000 zadužbina i fondacija i većinu svojih kulturnih potreba dotira iz tih sredstava, dok u Srbiji ima registrovano oko 100 zadužbina, 49 fondacija i 429 fondova, od kojih su većina samo na papiru.
       Za zadužbine Srpske akademije nauka i umetnosti ne bi se moglo reći da su bile velike i materijalno jake, kao što su to bile univerzitetske zadužbine, ali su bile veoma brojne, a na listi darodavaca se nalaze velika imena srpskih naučnika i umetnika. Prva zadužbina J. Marinkovića osnovana je još 1889. godine, samo tri godine po osnivanju Akademije, posvećena je lepoj književnosti i iz nje su nagrade dobili Laza Lazarević i Simo Matavulj. Do Prvog svetskog rata gotovo da nije bilo godine u kojoj nije dobijena nova zadužbina, zahvaljujući jednoj od njih M. Ć. Milićevića, “ostarelim i osiromašenim srpskim piscima” omogućena je novčana potpora, a na listi njih našli su se Petar Kočić i Vladislav Petrović. Do 1938. Akademija je imala 65 zadužbina.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ