NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ako neće Isus Muhamedu...

Da li avangarda današnje civilizacije i pored napretka znanja i nauke i velikog istorijskog iskustva ima sposobnost za toleranciju i suživot

      U prošli petak, dok su se na ulicama Pariza spaljivali neki čudni iranski levičari, a Kolin Pauel davao javnu podršku studentskim teheranskim demonstracijama, u Beogradu je, u hotelu “Interkontinental”, održan Preliminarni skup “Sličnosti između pravoslavlja i islama”. Organizator skupa bio je Iranski kulturni centar u Beogradu. Provokativno, zar ne? Ali, potreba pravoslavno-islamskog dijaloga je, očigledno, potreba bez odlaganja. Važno je da se krenulo.
       U pozdravnoj reči Gholam Vafai, direktor Centra je rekao: “Ukoliko ne grešim, ovo je prvi susret ovakve vrste na kojem se sastaju muslimanski i pravoslavni mislioci u Srbiji kako bi u jednoj iskrenoj atmosferi razmotrili ono što je zajedničko njihovim verama. Kada mi se pre nekoliko meseci pružila prilika da se sretnem sa Njegovom svetošću, patrijarhom srpskim gospodinom Pavlom, povodom pripreme ovog seminara, pozdravljajući ideju da se ovaj skup održi on je tada rekao: Pravoslavni hrišćani i muslimani imaju slična gledišta o tri pitanja: “Božjem jedinstvu, poslanstvu verovesnika i proživljenju i budućem svetu”.
       Gospodin Vafai veruje da se “prozori prijateljstva mogu odškrinuti prema drugima u svetlu poštovanja, očuvanja verskih vrednosti i nacionalne kulture”. On kaže: “Po mišljenju hrišćanskih i islamskih mislilaca, međureligijski dijalog bi trebalo da na viši nivo podigne shvatanje i eliminiše neznanje i međusobno nerazumevanje. Božanski učenjaci i gnostici veruju da su sve vere zapravo različiti putevi kojima se stiže do jednog odredišta i opisuju jedinstvenu istinu. To nije slučaj samo za islamski i hrišćanski misticizam, već i za hinduistička gnostička učenja.” Onda Gholam Vafai navodi misao Rama Krišne:
       “Bog je samo jedan, a nikako mnoštvo. Različiti ga narodi samo drugačije oslovljavaju. Svaka religija predstavlja put koji vodi Bogu. Isto kao što se mnoštvo reka, krećući se svojim tokovima na kraju ulivaju u jedno more.”
       Tako je govorio Krišna.
       Da li beogradski “preliminarni pravoslavno-islamski skup” dolazi u poslednji čas? Ili ovaj skup napadno - kasni? Moskovska patrijaršija je ovakav teološki dijalog odavno institucionalizovala. Od 1996. godine postoje redovni susreti teologa, u Moskvi i Teheranu, koji razmatraju razne teme. Ali, publicista Živica Tucić kaže: “Nažalost, ovi susreti i njihovi rezultati nisu dovoljno poznati kako u pravoslavnom, tako i u islamskom svetu. Svako upoznavanje traži vreme. U teološkom dijalogu vreme nema odlučujući značaj, dijalog se može voditi decenijama, važno je da donosi plodove i da je temeljno pripreman. Iz rusko-iranskih susreta vidimo da su oni vrlo predano pripremani i da su među verujućim ljudima u obema zemljama imali odjek. Pokazalo se da je to bilo od koristi i za nas ovde na Balkanu pošto ovde teološkog dijaloga nema...”
       Ruski patrijarh Aleksije je, u jednoj poruci učesnicima pravoslavno-islamskog dijaloga, poručio da je ova saradnja “izraz protivljenju stvaranja antagonizma između sledbenika dveju vera.” Pri tom, “treba davati zajednički odgovor na pojave kao što su sekularizam, moralna kriza društva, pokušaj stvaranja jednopolarnog sveta, korišćenje globalizacije za ekonomski, kulturni, religiozni i informacioni diktat.”
       Iran stvara svoj život na osnovama čvrste odanosti tradicionalnim duhovnim vrednostima i postiže nemale rezultate u svim sferama života, kaže Tucić. To samo potvrđuje netačnost teze da države zasnovane na religioznim osnovama padaju u regresiju, odnosno nazaduju.
       Nego, vratimo se beogradskom skupu u “Interkontinentalu” kome je, u jednom trenutku, pretila opasnost da skrene u ispolitizovane domaće pravoslavno-islamske zađevice. No, ipak, počelo se od glave, ne od repa.
       Od “Hristologije Kurana”, recimo.
       Srđan Simić, asistent sa beogradskog Bogoslovskog fakulteta je, govoreći o “hristologiji Kurana”, na veoma jasan način pokazao koliko su pravoslavlje i islam bliske vere. U prilog daljem proučavanju bliskosti ovih vera idu “ne samo geopolitičke, geopoetske i kulturološke, u većoj ili manjoj meri, srodne karakteristike regiona iz koga potiču semitske religije”. Posebno je važno, smatra Simić, da se rasvetle međusobni uticaji hrišćanskih i islamskih studija o Svetoj trojici, Gospodu Isusu Hristu i o Bogorodici.
       Može se reći, istakao je Simić, da je “Alah saopštio poslednje otkrovenje” i “to je, u neku ruku najnoviji zavet koji ne osporava u potpunosti Bibliju već je u izvesnoj meri, za hrišćane na neprihvatljiv način potkrepljuje.” I u Kuranu istorija počinje Adamom koji je “prvi ispovedio čist monoteizam koji je kasnije objavljen kao jezgro svih nebeskih učenja od Mojsija do Isusa Hrista”.
       Ali, i Simić ističe da su se “najčešći Muhamedovi prigovori protiv hrišćana sastojali u odbacivanju vere u Sina Božijeg, kao drugog lica Svete trojice”. Jer, po Muhamedu, to bi podrazumevalo Alahu pridodati “drugu suštinu”. Za Muhameda je neshvatljivo da Bog ima Sina. U Kuranu piše: “Bog nije rodio i rođen nije i niko mu ravan nije.”
       Da li je onda moguć hrišćansko-islamski dijalog oko ove teme?
       Srđan Simić hrabro tvrdi da je moguć. Kako?
       U Kuranu, u suri 19,88 stoji: “Oni (hrišćani) govore: Milostivi ima dete!” Pri tom je važno napomenuti, objašnjava Simić, da arapska reč “valad” ne znači isključivo Sin, nego je opšta za dete, pri čemu se može razumeti i muško i žensko. Ima i mišljenja da se u kuranskom tekstu ne upotrebljava reč “ibnun” što znači Sin i ne koristi se za ime drugog lica Svete trojice onako kako se shvata u Svetom Jevanđelju.
       “Ovim se, možda, i otvara mogućnost novog dijaloga između hrišćana i pravoslavlja”, dodaje Simić.
       Ali, zato bi se, pre svega, moralo pobliže objasniti: šta je Muhamed mislio pod ličnošću sina Božijeg?
       Po Muhamedovom učenju Isus je stvoren, ali nije rođen. Kuran delatnost Isusa Hrista veže za njegovu bezgrešnu proročku službu. Po Kuranu, Isus je Jevanđelje od Boga primio, kao što je Muhamed Kuran, a Mojsije Toru. Da bi Bog sebe otkrio On i stvara Isusa Hrista u jednom znaku (auua) kroz zapovednu reč Božiju, što po njima znači da je Hristos rođen snagom Tvorčeve reči. Gospod Isus Hristos je po Muhamedu samo poslanik i nije Bog.
       Muhamedovo osporavanje bogočovečanske ličnosti Isusa Hrista su “lokus klasikus” islamsko-hrišćanskog osporavanja.
       Druga tačka islamsko-hrišćanskog sporenja je Isusova smrt.
       Po Simiću, Muhamed govori o Isusovoj ranoj smrti kao o jednom prividnom događaju koji se u stvarnosti nije desio. Protiv Isusove “krsne smrti” Muhamed je polemisao sa Judejima, a o “prirodnoj smrti” sa hrišćanima. Po islamskom predanju, objašnjava Simić, Hristos nije razapet, jer ga je Bog istog dana ili momenta k sebi uzdigao i to “kada je njegova sličnost (šubiha) nekom drugom bila vidljiva”.
       Smrt Hristova, izložena je u Kuranovoj suri 19,33: “I neka je mir nada mnom na dan kada sam se rodio i na dan kada budem umro, i na dan kada iz mrtvih budem ustao.” Ali, po Simiću, za muslimane ove reči nemaju eshatološki značaj već se odnose na Isusovu prirodnu smrt.
       Ideja o čudesnom i devstvenom začeću Bogorodice, nastavlja Simić, i ovde se pripisuje stvaralačkom duhu Božijem, jer Bog jednostavno “udahnjuje” od svog duha. To znači da se anđeo Gavrilo javlja samo u ulozi posrednika, a ne u ulozi “oca”. Apsolutno transcendentni Bog objavljuje Mariji “Reč od Njega” koja je samo projavljena u pozdravu anđela, što znači da se “Marijino začeće ne može dovesti u vezu sa prirodnim začećem”.
       Mladi Simić je, dakle, jasno i hrabro podsetio na stara, drevna hrišćansko-islamska sporenja. Da li je, danas, na početku 21. veka, stiglo ono vreme kada će Muhamed prići Isusu pa će onda i Isus Muhamedu? To prilaženje, ma sa koje strane prvo krenulo, mora biti čista srca.
       Jer, vaseljenski patrijarh carigradski Vartolomej upozorava: “Problem ne leži u različitom verovanju, nego u različitom načinu traženja. Ako mi Boga iskreno, nesebično tražimo, on će nam se otkriti u meri naše ljubavi prema Njemu. Ali, ako mi Boga tražimo kroz naše sopstvene interese, onda će Bog biti produkt naše uobrazilje.”
       A do Isusa i Muhameda se može stići i stihovima pesnika.
       Mahmud Fotuhi, iranski književni kritičar govorio je o ličnosti Isusa Hrista u književnosti Irana. A Isus je u književnosti Irana i posle prihvatanja islama veoma prisutan. Vrlo malo je pesnika ili pisaca u persijskom jeziku koji nisu pominjali Hristovu ličnost i njegova dela.
       Fotuhi je pripremio čitavu statistiku pominjanja Isusovog imena u književnosti Irana: “Ne uzimajući u obzir brojne metafore i alegorije na Hristovo ime, život i ličnost, koje postoje u persijskim pesmama, u delima 35 čuvenih iranskih pesnika, 937 puta se pominje ime Isus ili Hrist, a u delima 48 pesnika druge kategorije pominje se 633 puta. Znači u 83 čuvene knjige iranske poezije od 900. do 1900. godine, pominje se ukupno 1570 puta, sa slavom i poštovanjem ime Hristovo. I svuda iranski pesnici njegovu ličnost, moralnu savršenost i njegovo nebesko učenje slave i uzdižu. Ova brojka je dobar pokazatelj Isusove omiljenosti kod iranskih muslimana. Posle 1400 godina islama, mogu reći da ne postoji nijedan iranski pesnik ili pisac koji ga ne pominje po dobroti i plemenitosti i svi oni ga smatraju jednim od velikih proroka, donosiocem zakona božijeg, a njegovo poštovanje svrstavaju u obaveze.”
       Tako, brojne alegorije na tradiciju i život monaha u pesmama Rudakija Samarkanda (umro 940. godine) i Kasaija Samarkandija (umro 1001. godine) posledica su njihovog zajedničkog življenja sa hrišćanima u gradovima Horasana, a u to vreme islamsko predanje još uvek nije bilo rašireno među Irancima. Islam su, naime, Iranci primali, otprilike, kao i Srbi pravoslavlje.
       Hakam Šervani (1199. g.) više je od svih iranskih pesnika bio upoznat sa hrišćanstvom. Njegova majka je bila hrišćanka, nestorijanka iz Gruzije. Pesme su mu pune brojnih alegorija na hrišćansku tradiciju, običaje i praksu i verovanja.
       Masnavi Xalaludin Rumi ( 1273. g.) godinama je živeo u Konji u Maloj Aziji. Živeo je sa hrišćanima, ponekad išao i u crkvu, a Isusa je smatrao simbolom apsolutnog duha i savršenog čoveka. Većinu priča je preuzeo iz Jevanđelja. Sa hrišćanima je imao vrlo prijateljske, srdačne odnose i puno poštovanja.
       “U jednoj od Rumijevoj priča možemo pročitati da su razlike između hrišćana stvorili Jevreji”, kaže Mahmud Fotuhi. “Jedan jevrejski vođa se na prevaru preobratio u hrišćanstvo i vremenom je među hrišćanima stvorio autoritet i postao njihov vođa. Jednom svom saradniku je tajno dao dokument u kojem ga postavlja za svog naslednika, ali mu je rekao da ga do momenta njegove smrti ne pokazuje nikome i da će posle toga on postati vođa hrišćanske zajednice. U momentu smrti ovog Jevrejina, prevaranta, pojavilo se dvanaest različitih ljudi i svaki od njih je imao po jedan testament u kojem je pisalo da je baš on njegov naslednik. Tako je nastao rat među hrišćanima, a jevrejski vođa je postigao cilj.”
       Zašto ovde, odmah, pomišljamo na apostola Pavla?
       Nego, Isus Hrist i njegov život su za iranske pesnike, i posle prihvatanja islama, zanimljivi zbog dva razloga: jedna grupa pesnika, poput Hakanija i Anvarija, događaje iz Isusovog života, priče i čudesa u vezi sa njim koristila je za stvaranje umetničkih i pesničkih slika. Druga grupa pesnika, pre svih Senaji, Atari i Rumi, Hristovu je ličnost, mudrost i njegovo učenje koristila za izražavanje etičkih i religioznih stavova.
       “U persijskim pesmama, Isus je veoma poznata i česta metafora za sunce, blagi južni vetar zefir, vino i grožđe, za isceliteljsku moć, duh i dušu, znanje i mudrost, asketski način života, čistotu i nevinost, bogobojažljivost i čestitost i savršenog čoveka”, ističe Mahmud Fotuhi.
       Isusovom skromnom i usamljenom načinu života iranski pesnici i mistici pridavali su veliku važnost. Isus je “predvodnik skromnih”. Poznate su alegorije i na Isusovu skromnu odeću. Ali i na Isusovog magarca koji je otelovljenje materijalnog sveta. A tu je i metafora sa Isusovom iglom. Po verovanju islamskih pesnika, Isus se nije popeo više od četvrtog neba, jer je na svojoj odeći imao jednu iglu, a i zato što je posedovao jednu polomljenu činiju.
       Da li je to ona igla koju u hrišćanskim jevanđeljima pominje i Isus preteći da će “pre kamila kroz iglene uši nego što će bogati u raj”?
       Jer, i u persijskoj mističnoj poeziji, Isusova igla je simbol povezanosti za materijalni svet koga mistik mora da se oslobodi. Mudrac Senai govori:
       “Isusu je jedna igla put zatvorila,
       Ljubav prema svetu te sputava,
       Čak i ako od igle nije veća.”
       U iranskoj astronomiji četvrto nebo je Kuća sunca. Boravak Isusa u sunčevoj svetlosti stvorilo je brojne pesničke teme. Na četvrtom nebu Isus živi zajedno sa sunčevom svetlošću i tamo se moli Bogu, hvali ga i uzdiže. Zbog toga se Isusov dah nalazi u jutarnjoj svetlosti sunca...
       Ali, u drugim komentarima, Isus je ostao na trećem nebu i tu živi u istoj kući sa Venerom. Hafez piše da nije čudno ako Venera peva Hafezove pesme uz melodiju i Isus na ples navodi. U velikom broju islamskih priča, Isus je na drugom nebu. Ali, važno je da ga ima na nebima iranskih pesnika kroz vekove.
       Zatim, Isusovo hodanje po vodi zabeleženo je i u Kuranu:
       “Proroku rekoše: Isus je po vodi išao. Prorok im odgovori: Da je bio čvršći u svojoj veri po vazduhu bi išao.” Pesnici Rumi i Senai ovo čudo Isusovo smatraju primerom moći i dejstva apsolutnog duha.
       A tu je i Isusov osmeh kojim se, kod hrišćana pozabavio ozbiljnije, tek Umberto Eko u “Imenu ruže”.
       U iranskim islamskim legendama Isus je uvek nasmejan bio dok je nasuprot njemu sveti Jovan Krstitelj najčešće tužan. Iranski mistici Isusa i njegov smeh koriste kao simbol za stanje velike sreće duha. Rumi, Atari, Šemse Tabrizi u svojim stihovima spominju Isusov osmeh kao sreću nad srećama.
       A kod nas, u našim jevanđeljima, pa i u pesničkim stihovima gde ga jedva ima, teško da se Isus ikad nasmejao...
       Pokazaće se, naime, da ćemo o Isusu doznati mnogo više iz Kurana i iranske književnosti nego li iz naših svetih i pesničkih knjiga.
       Najzad, Naser Hosro, iranski pesnik i putnik, još pre hiljadu godina napisao je nešto što važi sve do ovih naših dana:
       “Ej, muslimane! Po čemu si ti savršeniji od hrišćanina? Izbaci iz svoje glave te ružne i loše misli. Sebe smatraš vernikom, jer si izabrao Muhameda, a hrišćanina nevernikom jer je izabrao Hrista. A njih dvojica su božiji proroci i prijatelji, a vi, njihovi sledbenici se zbog ta dva božija prijatelja između sebe mrzite. Ej, muslimane! Ako ne veruješ hrišćaninu, ni on tebi neće.”
       Da li avangarda današnje civilizacije, pita se Mahmud Fotuhi, i pored napretka znanja i nauke i velikog istorijskog iskustva ima sposobnost da shvati i primeni reči ovog pesnika od pre hiljadu godina? Da li možemo da pijemo čisto vino istine iz Isusove, Muhamedove, Mojsijeve, Zaratustrine i Budine velike posude jedinstva i da se pijani od čistog vina religije oslobodimo okova istorije i naših predrasuda i verovanja?
       Ali, važno je da je ovo sudbonosno pitanje postavljeno u prošli petak, u beogradskom “Interkontinentalu” dok su se oni čudni iranski levičari i dalje spaljivali u Parizu, a Kolin Pauel davao podršku studentskim demonstracijama u Teheranu. Važno da je pravoslavno-islamski dijalog počeo.
       Danas u Beogradu, sutra u Teheranu, i uprkos transatlantskim integracijama koje su u toku.
       Ako neće Isus Muhamedu, onda će Muhamed Isusu.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu