U centralnoj i istočnoj Evropi, ljudi su trošili između 300 i 400 litara vode dnevno po osobi. Onda su uvedeni brojači i potrošnja je danas prepolovljena, ali se niko ne žali

      U Parizu je, ovog leta, pakleno kao i u Beogradu. Kao i naša prestonica, nekoliko puta veći “grad svetlosti” leži na reci. Za razliku od Beograđana, međutim, Parižani ne znaju za nestašice vode. Tajna je u visokoj tehnologiji i tradiciji dužoj od jednog veka, koju je uspešno objedinila kompanija “Veolia”, vodeća u svetu kada je reč o vodosnabdevanju. Francuzi su kandidati na tenderu za izgradnju fabrike pijaće vode u Makišu, od čijeg će ishoda umnogome zavisiti kakvu će vodu piti buduće generacije Beograđana.
       Pokušavali smo da saznamo koliko ima fontana u Parizu koji, ako se računaju brojna predgrađa, ima više od osam miliona stanovnika. Tačan broj nismo uspeli da dobijemo, ali smo prostom računicom zaključili da ih je sigurno više stotina, uključujući i česme na javnim mestima. Napolju je vruće, 33 stepena i sunce prži sve do kasno posle podne. Nema skakanja u fontane, ali svaki čas neki od brojnih stranih turista, koji u gradu svetlosti godišnje ostavljaju milijarde evra, osveži glavu ispod mlaza vode. Ulice se redovno polivaju, baš kao i parkovi. Nismo, doduše, videli da neko crevom pere automobil - za to je potrebno otići malo dalje od centra. Takve stvari su u Beogradu ovog leta zabranjene, iako ima jednu reku više od Pariza.
       Iako je na Seni zabranjeno kupanje zbog zagađenosti, Parižani tu istu vodu, iz česme naravno, mogu da piju bez ikakvih bojazni. Voda je, naime, najkontrolisaniji prehrambeni proizvod u Francuskoj. “Ministarstvo zdravlja strogo kontroliše kvalitet vode, a moramo se držati i ekoloških standarda Evropske unije”, kaže Ale Dano, direktor fabrike u gradiću Anet sir Marn, 25 kilometara od Pariza. “Zahteva kvaliteta ima šezdeset i tri, i mi ih moramo ispuniti sve, do jednog. Kada bi se desilo da neki parametar nedostaje, morali bismo da prekinemo proizvodnju.”
       To se, međutim, nikada ne događa. U Fabrici postoji interni sistem analize vode, koji služi da na vreme upozori ako nešto pođe kako ne valja. Problemi se javljaju, ali bivaju rešavani veštom preraspodelom vode iz brojnih rezervoara, tako da korisnici ne ostanu žedni. “Slavine, u stvari, nikada ne presušuju. Ako se utvrdi da je voda neispravna, građani se upozoravaju preko sredstava informisanja, a naša firma dužna je da obezbedi cisterne pitke vode za vreme trajanja prekida, koje nikada nije duže od nekoliko časova”, kaže Dano.
       Dok razgovaramo, primećujemo da oko nas nema nikoga. Radno vreme nije završeno, a kolege iz televizije pokušavaju da pronađu nekog radnika i snime ga pored postrojenja. Objašnjavaju nam da u fabrici ima samo trinaest zaposlenih, uključujući i direktora i laboratorijske tehničare i u šali nam govore da zbog toga izgleda kao da je napuštena. Tih trinaest ljudi vodi računa da milion i dvesta hiljada korisnika dobije kvalitetnu pijaću vodu. Poređenja radi, u beogradskom vodovodu radi 150 zaposlenih.
       Radnici u fabrici u Anet sir Marn poštuju zakonsko ograničenje od sedam radnih sati dnevno. Posle radnog vremena, oni ostaju na stendbaju i mogu kontrolisati kvalitet vode preko kućnih kompjuterskih sistema. “Ako zazvoni alarm, za deset minuta stižem u fabriku”, kaže direktor Dano. “Zbog toga, radnici moraju da stanuju u blizini.”
       U čemu je tajna malog broja zaposlenih? U tehnologiji, svakako, ali i u činjenici da je najveći broj radnika kompanije “Veolia Njaters” zaposleno u održavanju sistema distribucije. “Ako cevi ne valjaju, ne vredi vam puno što pravite kvalitetnu vodu. Najvažnije je da voda koju mi proizvedemo do krajnjeg korisnika dođe u istom obliku. Zbog toga je održavanje infrastrukture ključno”, kaže Klod Seneka, jedan od rukovodilaca kompanije “Veolia”. Prema njegovim rečima, ta kompanija sklapa ugovore sa javnim sektorom, dakle opštinama, o uslugama vodosnabdevanja. Te usluge mogu biti dvojake: “Veolia” može da izgradi fabriku, ili sistem cevi, ili i jedno i drugo. Opština može da izabere da sama upravlja tim sistemom i ubira profit, ili može “iznajmiti” taj posao kompaniji “Veolia”. Radi se o velikim investicijama, pa se ugovori obično potpisuju na najmanje 25 godina.
       Francuska ima veliku tradiciju vodosnabdevanja. Firmu “Veolia”, donedavno Vivendi, prvu globalnu kompaniju na tom polju, osnovao je pre 150 godina kralj Napoleon Treći, radi snabdevanja vodom grada Liona. Francuzi su, dakle, već vek i po navikli da plaćaju vodu. Plaćanje podrazumeva i štednju, jer je merenje potrošnje uglavnom individualizovano. Potrošači u svojim stanovima imaju brojače, sem onde gde se, kao, uostalom, i u Srbiji, potrošnja vode meri na nivou zgrade. Tačno se zna koliko se vode troši i nema razbacivanja. “Pre nego što smo počeli tamo da radimo, u centralnoj i istočnoj Evropi, ljudi su trošili između 300 i 400 litara vode dnevno po osobi. Onda smo uveli brojače i odjednom je nastala svest o tome da se i voda plaća. Potrošnja je danas prepolovljena, ali se niko ne žali”, kaže Seneka.
       Kubni metar vode u Francuskoj košta otprilike dva evra. Račun četvoročlane porodice iznosi pedesetak evra mesečno. Za naš standard, papreno. Kao i mnoge druge stvari, međutim, koje ne plate na mostu, naši građani plate na ćupriji. “Voda će u budućnosti biti sve skuplja i skuplja i ljudi moraju da se na to naviknu. Kod vas i ne samo kod vas, voda je nešto što se uzima zdravo za gotovo, a to jednostavno nije realno.”
       Zašto ćemo vodu morati da plaćamo skuplje? “U cenu ne ulazi samo voda, već i njena prerada, kada se upotrebi”, kaže Seneka. Dakle, i voda se reciklira i u ekološki ispravnom stanju vraća u njene izvore. U Srbiji to ne postoji. Konzumirana voda se u obliku otpadnih voda direktno ispušta u reke ili jezera.
       “Veolia” snadbeva osam hiljada opština u Francuskoj, ukupno 24 miliona ljudi. Četrdeset odsto tržišta u toj zemlji drže tri privatne kompanije, od kojih najveći deo kolača pripada kompaniji “Veolia”. Javni i privatni sektor vode koegzistiraju. Poslednjih nekoliko godina, tendencija je da privatne firme grade fabrike vode, koje postaju svojina opštine, na čijem su zemljištu izgrađene. Privatnici zatim ubiraju profit i održavaju mrežu. “Ovde se ne radi o klasičnoj privatizaciji. Kada bismo, na primer, u Beogradu sagradili fabriku vode i prateću infrastrukturu, grad bi verovatno ostao vlasnik mreže, a mi bismo pružali usluge održavanja i servisiranja”, kaže An Forže, pi-ar.
       Kakva je razlika između državne i privatne česmovače? Voda koju pravi “Veolia” za desetak procenata je skuplja, ali je zato, kako nas uveravaju, kvalitetnija, zahvaljujući savremenijim tehnologijama prečišćavanja. U razgovoru sa Parižanima saznali smo da ne piju, ipak, svi vodu iz slavine. Jednostavno, nekima se ne sviđa ukus. Biološki i hemijski, međutim, ta voda potpuno je ispravna.
       Od vode može lepo i da se zaradi. “Veolia Njaters” ima godišnji prihod od preko 13 milijardi evra. Šezdeset posto te zarade ostvaruje se izvan granica Francuske. Ta kompanija posluje u Sjedinjenim Državama (Indijanapolis), Kini (Cengdu, Šangaj), Velikoj Britaniji, Nemačkoj (glavni vodosnabdevač grada Berlina), skandinavskim zemljama, Španiji, Portugalu, Italiji i zemljama centralne i istočne Evrope. U tom delu starog kontinenta, zbog imperativa da se ispune standardi za ulazak u Evropsku uniju, sve više zemalja i gradova obraća se privatnim kompanijama, poput “Veolia”, radi poboljšanja vodosnabdevanja i kvaliteta vode. Tu, opet, ekologija igra veliku ulogu, pa su među klijentima sve brojnije razne fabrike, rudnici i cementare, koje ne žele da ekološki problemi ugroze njihovo poslovanje.
       Pored izgradnje postrojenja za preradu vode i vodosnabdevanja, “Veolia” se bavi i preradom čvrstog otpada. Na tridesetak kilometara od Pariza, u mestu Kle-Suji, postrojenje te kompanije zakopava, ili kako se to kod nas eufemistički kaže, “odlaže” đubre koje dolazi iz glavnog grada. Kao i ostali objekti kompanije “Veolia” koje smo imali priliku da posetimo, ta fabrika nimalo ne odaje mesto na kome se radi ono što se radi. Svuda zelenilo, zgrade od betona, čelika i stakla, tek pokoji radnik. Đubreta, na prvi pogled, nigde. Tokom obilaska fabrike pokazuju nam kako se, u ogromnim iskopinama površine desetak hektara, zakopava đubre, milion tona godišnje. Toliko potroši dva miliona Parižana koji žive u njegovom užem jezgru. Jednom kada se đubre, na dvadesetak metara dubine, zakopa, sa svih strana se oblaže pvc folijom, posipa peskom, glinom i živim krečom, a preko toga se, na debelom sloju zemlje, sadi šuma ili pšenica. Iz njega se kasnije crpi prirodni gas, koji se prodaje. Projekat sličnog postrojenja kod nas, u blizini Dugog Sela, urađen je još sedamdesetih godina, ali nikada nije sproveden u delo zbog nestašice para. Za tako nešto je danas potrebno 150 miliona evra. “Veolia” je jedan od potencijalnih investitora, a tender za koncesije Gradske čistoće očekuje se na jesen.
      
       MILAN PETROVIĆ
      

Vode Srbije Paskal l’ Mijer, regionalni direktor grupe “Veolia” za centralnu i jugoistočnu Evropu, za NIN kaže:        “Srbija je za nas posebno zanimljiva, jer smatramo da je prisustvo međunarodnih finansijskih institucija, koje finansiraju projekte infrastruktura, snažna garancija za sigurnost eventualnih ulaganja. U vašu zemlju dolazim redovno od demokratskih promena 2000. godine. Tada smo dobili uveravanja od vaše vlade da će tržište vodosnabdevanja za nekoliko godina biti otvoreno. To se danas ostvaruje - tender za izgradnju fabrike pijaće vode u Makišu u završnoj je fazi i nadamo se da ćemo biti izabrani, jer smo najveća kompanija na svetu. U Srbiji je, kao uostalom i susednim zemljama, voda gorući problem. Ono što je prioritet kod vas, jeste modernizacija infrastrukture distribucije vode, koja je u poslednjih 12 godina prilično propala. Tu ima puno posla, naročito u velikim gradovima, poput Beograda, Novog Sada i Niša. Posebna priča su i Gradska čistoća, kao i Gradski saobraćaj. Naša firma je, i u tim domenima, među najuspešnijim u svetu.”