Što se tiče Francuske, ali isto tako i Nemačke, nadam se da će naša vlada učiniti napor da se to otuđenje premosti. Mi sigurno nećemo uvek deliti isto mišljenje, ali razlike leže pretežno u različitim perspektivama

      Senator SAD Hilari Rodam Klinton u intervjuu Špiglu govori o svom razmimoilaženju sa Džordžom V. Bušom, o svojim sumnjama u postojanje iračkog oružja za masovno uništavanje, i o svom zalaganju za kooperativniju Ameriku i ponovno uspostavljanje transatlantskog prijateljstva.
      
       Gospođo senatorka, predstava o Americi koju ispisujete u svojoj knjizi upravo je suprotnost one zemlje iza koje stoji Džordž V. Buš. Da li to znači da ne treba da gubimo nadu u jednu prijateljskiju, obzirniju i kooperativniju Ameriku?
       - Stvari sada stoje ovako: Amerika mora da prihvati isturenu poziciju koju u ovom trenutku zauzima. To znači da moramo biti spremni i na to da se koristimo svojim premoćima, čak i vojnim, kad to ustreba. Zbog toga sam ja i podržavala predsednikovu politiku prema Avganistanu, pa čak i prema Iraku. Međutim, postaje sve jasnije da je ova vlada otpisala mnoge prilike ne ikoristivši ih, kad je reč o tome da se izgrađuju takva međunarodna partnerstva koja bi na dugi rok učinila Sjedinjene Države jačim i produbila naše odnose prema Evropi. Od jačanja te saradnje zavisi, ni manje ni više, naša zajednička budućnost. Nju mi moramo postaviti na sigurniju i čvršću osnovu, umesto da se oslanjamo samo na upotrebu naših vojnih snaga.
      
       Mnogi Evropljani imaju utisak da u Vašingtonu više nema nikakve opozicije. Gde su se dele demokrate?
       - Posle osmogodišnjeg iskustva u Beloj kući, ja znam da u našem sistemu vladavine predsednik ima najjači glas. S tim hendikepom mi demokrate moramo izaći na kraj. Naš zadatak otežava i to što je ova zemlja doživela tešku traumu. Upravo kao senatorka iz Njujorka znam iz prve ruke kako su za Amerikance bili dramatični i bolni događaji od 11. septembra.
      
       Ali to ipak ne može biti razlog da se predsedniku prepusti celo polje.
       - Upravo zbog toga moramo razmisliti kako da svoje glasove ponovo upotrebimo delotvorno. Nisam, na kraju, ni pisala svoju knjigu da bih Amerikance i naše prijatelje po svetu podsećala na to da smo mi već bili osam godina na pravom kursu u jednom globalizovanom i integrisanom svetu, do kojeg će ovako ili onako doći. Tačno je da nama demokratama nije uspelo da tu perspektivu ponovo učinimo jasnom...
      
       ... što ne obećava ništa dobro za izbore u idućoj godini.
       - Nije tako. Sadašnji kandidati demokrata za predsedničko mesto jasno stavljaju do znanja šta sve govori protiv predsednika Buša. Sigurna sam da će tokom godine to postati još jasnije i da će izborni rezultat biti tešnji nego što mnogi misle.
      
       Kad ste vi i vaš muž napuštali Belu kuću, ekonomska politika bila je vrlo uspešna. Sada Senat, uz aktivnu pomoć nekolicine vaših demokratskih partijskih prijatelja, ponovo okreće tu politiku u korist poreskih smanjenja, koja prevashodno idu u korist onima koji bolje zarađuju, a nagomilavaju dužničke kamare.
       - To je tragična pogreška. Mislim da je ekonomska politika prethodne vlade obezbedila dobar balans. Štedljiva budžetska politika doprinela je pospešivanju privatnih investicija. Tim je stvoreno više od 22 miliona novih radnih mesta, koja su mnoge oslobodila bede. Razume se da su pri tome mnogi drugi postali milioneri. Na nesreću, sadašnja vlada vratila se davno prevaziđenoj politici koja se orijentiše prema potražnji i koju je još otac sadašnjeg predsednika označio kao vudu-ekonomsku politiku. Ipak je odavno dokazano da smanjenje poreskih stopa za sve, pre svega pomaže imućnima da dođu do većih prihoda. To je već i po matematici tako.
      
       Ali jedva da će i biti kakvog protesta protiv poreskih smanjenja.
       - U stvarnosti, tu uopšte i nije reč o poreskim smanjenjima. Ova vlada ipak pokušava da postigne ono u čemu prethodna republikanska vlada nije uspela osamdesetih godina: hoće da postigne to da vlada u Vašingtonu zbog prezaduženosti ne bude u stanju da ispunjava bilo koje zadatke osim odbrane zemlje. Onaj ko potone u moru budžetskih deficita, taj i ne može brinuti o onim socijalnim problemima koji našu zemlju čine manje poštenom, manje jednakom i manje dobrostojećom, barem kad se to odnosi na narod. Za one bogate među nama, dabome, to izgleda sasvim drukčije.
      
       Koliko se još dugo može voditi takva politika?
       - Uprkos svim nastojanjima Bele kuće da se stvari retorički prikriju, negativne posledice takve politike postepeno postaju vidljive. U dve protekle godine, više od dva miliona radnih mesta izgubljeno je u privatnom sektoru. Na dugi rok, stvarnost će nadjačati sve retoričke pokušaje zabašurivanja.
      
       U svojim memoarima opisali ste britanskog predsednika vlade Tonija Blera kao političkog saveznika i ličnog bliskog prijatelja. U međuvremenu je on postao i najbolji prijatelj Džordža V. Buša. Da li vas je to razočaralo?
       - Bler uvek nastoji da radi ono u što je ubeđen. Mi smo proveli mnogo vremena s njim i njegovom ženom Čeri, i u pogledu unutrašnje politike i dalje ostaju mnoge saglasnosti. Njegova podrška ratu protiv Iraka svakako će biti cenjena po tome kakve će činjenice sada izaći na svetlost dana - tačno onako kako se to sada događa kod nas. On ipak ostaje blizak prijatelj i politički saveznik.
      
       U svojoj knjizi okrivljujete republikance da navodno nisu podržali Bila Klintona u njegovoj borbi protiv terorizma. Da li time insinuirate da su napadi od 11. septembra mogli biti sprečeni?
       - Na to pitanje niko nema odgovor. Ipak, pošteno je podsetiti na to šta su sve preduzimali moj muž i njegova vlada da bi se doneli delotvorniji zakoni i da bi se stavilo više novca na raspolaganje za borbu protiv terorizma. Republikanci su u ono vreme to blokirali, a ja se još i danas stalno svađam sa vladom oko toga kako bismo mi ovde mogli da se pripremimo za moguće napade. Mi, prosto, ne dajemo dovoljno novca za odbrambene mere u sopstvenoj zemlji; ne dajemo ni za policiju, ni za vatrogasnu službu, ni za službe hitne pomoći, ne dajemo nikome od onih koji u slučaju da se nešto desi moraju da se bore na najisturenijem frontu. Vi u Evropi imate mnogo veća iskustva s terorom i zbog toga mnogo bolje i reagujete na njega.
      
       Za većinu Amerikanaca, pohod na Irak bio je deo rata protiv terorizma. Suprotno tome, mnogi Evropljani nisu mogli pronaći nikakvu vezu između Sadama Huseina i Osame bin Ladena. Ko je onda u pravu?
       - Do sada nije pronađen nikakav dokaz o takvoj vezi, i moj stav nikada nije od toga ni zavisio. Pre početka rata nije postojao nijedan verodostojan dokaz o takvoj vezi. Tek posle raspada talibana i proterivanja Al kaide iz Avganistana pokazalo se da su aktivisti Al kaide otišli u Irak.
      
       Još nije pronađeno oružje za masovno uništavanje čije je postojanje navođeno kao presudan razlog za rat.
       - Tu se moramo konačno razjasniti. Zbog toga sam tražila da Kongres obrazuje istražnu komisiju, i nadam se da će obe partije sada prihvatiti to pitanje, ne samo da bi se objasnilo ono što je prošlo, već i zarad naše sopstvene budućnosti - upravo pod ovom vladom. Kad ona planira upotrebu vojne sile protiv terorista, moramo biti apsolutno sigurni da se njene odluke zasnivaju i na korektnim informacijama.
      
       Ima li ova vlada problem poverenja?
       - Nema ga nužno predsednik. Mnogo je više reč o poverenju u naše tajne službe. Ma šta da je bilo, činjenice se sada moraju izneti na sto. Ova vlada je preduzela neke veoma iznenadne promene u političkoj doktrini. Ona se izjasnila za politiku preventivnih udara, s kojom se ja ne slažem. U najvećem broju slučajeva ti udari su načisto suvišni. Oni bi se, možda, pod nekim precizno definisanim uslovima, mogli primeniti, ali tada bismo morali biti u prilici da se možemo osloniti na kvalitet i tačnost onih saznanja koja poseduju naše tajne službe.
      
       Da li to treba da znači da je rat u Iraku vođen s pogrešnim pretpostavkama?
       - Još nisam spremna da na to pitanje odgovorim sa da. Poznato mi je da su mom mužu bila podneta ta ista saznanja tajne službe. Pravo pitanje glasi: Da li smo mi dobili odgovarajuću informaciju, ili su saznanja bila frizirana iz vojnih ili političkih razloga. Na to pitanje još nemam nikakav odgovor.
      
       U svojoj knjizi ističete da ste se sa Francuskom, a i sa predsednikom Širakom, zaista dobro razumeli. To ne mogu da tvrde oni koji su došli posle vas. Koliko je opasno otuđivanje između SAD i Francuske, između SAD i Evrope?
       - Što se tiče Francuske, ali isto tako i Nemačke, nadam se da će naša vlada učiniti napor da se to otuđenje premosti. Mi sigurno nećemo uvek deliti isto mišljenje, ali razlike leže pretežno u različitim perspektivama. Mi još imamo zajedničke vrednosti: imamo naš demokratski regulisan zajednički život, uživamo slobodu i podržavamo sabratstvenike koji su imali manje sreće u životu. Sve to čini bitno jezgro te izuzetno uspešne transatlantske zajednice. Nadam se da ćemo pronaći put do takve vrste partnerstva.
      
       Da preda dežurstvo, to svakako ne spada u jače strane Džordža V. Buša. Koliko su važni lični odnosi među vodećim političarima?
       - Pre nego što sam se uselila u Belu kuću, nisam ni pomišljala koliko su važni. Ljudi reaguju jedni na druge time što se gledaju u oči i ne paze samo na reč, već hvataju sve signale koje neko emituje. Kad čovek mora da kaže, hej Žak, ili Gerharde, ili Toni, ovo je nešto u šta verujem i za šta mi je potrebna tvoja podrška, onda bez ličnih odnosa neće nikud stići. Kad bi čovek imao samo telefon, a ne i stalan kontakt na kojem se zasnivaju lični odnosi, mnogo šta bi bilo teže postići.
      
       Opisujete takođe koliko je dobro vaš muž umeo da sarađuje s Helmutom Kolom, očigledno čak i bolje nego s Gerhardom Šrederom. Postoje li razlozi za to?
       - S obojicom kancelara dobro smo se razumeli. Razlog zbog kojeg sam sebi dala više vremena u opisivanju kancelara Kola jeste u tome što ga smatram jednom od najvažnijih političkih ličnosti posleratnog razdoblja. Ovde imamo nekog ko je ulogu Amerike shvatio iz doživljaja sopstvenog detinjstva. On se probio uprkos jakim političkim otporima, da bi postigao ponovno ujedinjenje Nemačke. Shvatio je važnu ulogu koju je Nemačka morala igrati u Evropskoj uniji. Više puta sam razgovarala s njim o važnosti evra. U zajedničkoj moneti on je video mogućnost da evropski kontinent zaista zavari po svim šavovima.
      
       U nemačkom stavu prema ratu u Iraku, mnogi Amerikanci vide pre svega nezahvalnost. Vi takođe?
       - Što se tiče međunarodnog učešća Bundesvera, Nemačka se u relativno kratkom vremenu neverovatno promenila. Mnogi Amerikanci nemaju ni pojma šta sve Nemačka radi. Upravo su vojnici Bundesvera doživeli u Avganistanu strašan gubitak. Nemci u Kabulu obezbeđuju obuku za policiju i vojsku. Nemačka nam je pomogla u naporima oko Bosne i na Kosovu. Veoma bih pozdravila kad bi naši mediji opširnije izveštavali o tim činjenicama. Istina, može se razumeti i to što su Amerikanci želeli snažniju nemačku podršku za rat u Iraku.
      
       Da li i vi pravite razliku između neke stare i neke nove Evrope?
       - Evropa je Evropi Evropa. Pravi izazov sastoji se u tome kako ćemo u budućnosti moći da živimo uz jednu moćnu i ekonomski uspešnu Evropu.
      
       U memoarima opisujete svoju karijeru, i karijeru svog muža, kao ostvarenje američkog sna. Možete li objasniti zašto ste, uprkos tome, oboje bili predmet tolikog poricanja, zašto vas toliko mnogo Amerikanaca baš mrzi?
       - Protekla decenija obeležena je kod nas velikim političkim razmimoilaženjima u pogledu budućnosti Amerike. Reč je bila o tome koliko je bilo ispravno da se poboljšavaju šanse manjina, da se u zdravstvo ugrađuje zaštitna mreža i da se ostvaruje veća jednakost, nezavisno od toga da li neko ima uticajne ili bogate roditelje. Kad je moj muž postao predsednik, Republikanska partija uopšte nije računala s tim da će i posle njega još neko iz redova demokrata biti predsednik. Izuzimajući jedan mandat Džimija Kartera, oni su tokom 24 godine stekli osećanje da su Belu kuću osvojili zauvek. Kad je potom Bil postao predsednik, to je izazvalo žestoke reakcije.
      
       Konzervativci su u vama videli novajlije.
       - Da, i to je još pojačavano načinom na koji su mediji izvrtali svoje izveštaje - i kad je bila reč o privatnom životu. No, republikanci su svoju politiku razaranja ličnosti u prvom redu koristili iz političkih razloga: oni ni 1992, ni 1996, nisu mogli pobediti Bila Klintona na izborima. Nisu mogli sprečiti ni moj izbor za senatora 2000. godine. Zbog toga su pokušavali da nas demonizuju kao ličnosti, i da tako odbiju ljude od naše politike i naših stavova. Takvo stanje održava se još i danas i moji memoari neizbežno će ga nanovo potpaliti. U stvarnosti, razlog za ova razmimoilaženja nalaze se u dve vrlo različite predstave o tome kako Amerika treba da vodi politiku ovde, i u okviru međunarodne zajednice država.
      
       Prva rečenica u vašoj knjizi glasi: “Nisam rođena ni kao prva dama ni kao senatorka.” Da niste možda rođeni da budete predsednik?
       - Ne, ne, ne kandidujem se za predsedničko mesto. Veoma sam srećna kao senator. Sa tog mesta mogu dalje da se zalažem za ono što mislim da jeste većinsko mišljenje Amerikanaca.       
      
       S nemačkog:
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Der Spiegel)