“Skotolomnici će izaći na ulicu sa svojim kokoškama i mačkama i tražiti prava za sebe? Gde je onda kraj?”, pita Nenad Jovanović iz “Obraza”

      Parade homoseksualaca, lezbijki, transvestita i ostalih “frikova” defilovale su i ove godine brojnim svetskim prestonicama. Gradonačelnici Pariza i Berlina, obojica homoseksualci, uz prisustvo javnih ličnosti, predvodili su milionsku povorku razigranih neheteroseksualaca. Slavio se 27. jun, Međunarodni dan ponosa gej žena i muškaraca.
       Tog dana, 1969. godine, njujorški homoseksualci i lezbijke masovno su se suprotstavili policijskoj i društvenoj represiji.
       Juna 2001. godine homoseksualci Beograda bolno su opomenuti da žive u Srbiji i na Balkanu. Zato je i ove godine Pride Day obeležen interno.
       Kako su NIN-u rekli aktivisti grupa za lezbijska i prava homoseksualaca, za javnu proslavu još uvek nema bezbednosnih uslova.
       “I dalje nemamo poverenja u političku strukturu i institucije. Savezno ministarstvo za ljudska prava jednom prilikom je iznelo svoj stav i tada su štitili ‘prava iritiranih’, dakle, prava većine. Ovo ministarstvo još uvek ne shvata, kao svoju nadležnost, gej i lezbijska prava”, kaže za NIN Lepa Mlađenović, psiholog i aktivistkinja gej-lezbijskog pokreta, osvrćući se na događaje od pre dve godine. U tom ministarstvu niko nije mogao da govori za NIN na ovu temu.
       Procene gej i lezbijskih grupa su da je pet do sedam odsto građana Srbije neheteroseksualno orijentisano. Naglašavaju da “preciznih podataka nema, jer se većina još uvek ne izjašnjava otvoreno o tome”. Razlozi su, kako tvrde, strah i, uopšte, netolerantnost društva prema marginalnim grupama.
       “Jedno od važnih merila demokratičnosti jednog sistema su prava manjina, bez obzira kojih manjina i kojih prava. Većina ne bi smela da tiraniše manjinu. U nedemokratskim društvima sva agresija se pomera upravo na marginalne grupe. Ako je društvo više autoritarno preovlađuje autoritarni mentalitet. Dobar indikator tog mentaliteta je izuzetna netrpeljivost prema homoseksualcima. Postoji latentna homoseksualna sklonost koju oni ne priznaju”, objašnjava profesor Žarko Trebješanin.
       Lepa Mlađenović tvrdi: “Ni društvo, ni država ne priznaju lezbijsku i gej egzistenciju, kao jednakopravan izbor. Jasno je zašto je roditeljima teško da prihvate različitost svoje dece. Ni oni, ni njihova deca, nemaju podršku. Posledice su izolacija i strah. Neofašisti se obračunavaju, a društvo stvara negativnu sliku. Postoji strah od odbačenosti. To je strah koji utiče na svaki vaš životni izbor.”
       Otačestveni pokret “Obraz” poznat je u javnosti kao radikalan, nacionalistički pokret. Pre dve godine, pored ostalih, i pripadnici “Obraza” batinali su okupljene seksualno različite. Za “Obraz” i njemu slične pokrete, priča o neheteroseksualcima, nije priča o ljudskim pravima.
       Nenad Jovanović, potpredsednik Glavnog odbora “Obraza”, naglašavajući da se “svaki čestit Srbin i Srpkinja pripremao za Dan Srpskog ponosa - Vidovdan”, kaže za NIN: “Pravoslavni hrišćanin ne može da mrzi grešnika, već greh. Zato ne lomimo glave. Lomimo greh. Ali, to ne znači da bilo ko može da širi greh. Šta radite u svojoj postelji vaša je intimna stvar.
       Pre dve godine većina čestitih, bogoljubivih Srba i Srpkinja pokazala je da je protiv njihovih parada. Šta je sledeće? Skotolomnici koji će izaći na ulicu sa svojim kokoškama i mačkama i tražiti prava za sebe? Gde je onda kraj?”
       “Javne manifestacije su prvi korak. One treba da podstaknu toleranciju prema drugačijem. Ako ima nečeg dobrog u gej-prajdu koji se desio u Beogradu pre dve godine, onda je to jasna poruka - U Srbiji pederi postoje”, kaže za NIN Dušan Maljković, teoretičar pop - kulture.
       To je i svojevrsna strategija gej i lezbijskog pokreta, učiniti problem javnim. Zato Mlađenović i kaže: “Važno je prihvatiti da gej muškarci i lezbijke postoje, da su građani ovog društva i da traže svoja prava i društvenu vidljivost. Ćutanjem to ne možemo da postignemo. Rad na ukidanju diskriminacije je politički rad. Zato to i jeste političko pitanje. Zato i izlazimo na ulicu.”
       Međutim, ovo pitanje je vruć, politički krompir. Setimo se da je stranka, koja je, kako se verovalo, podržavala prava gej populacije, prozvana “pederskom”.
       Vlada Milošević, koordinator “Gejtena”, grupe za prava homoseksualaca, kaže za NIN: “Zalagati se za gej i lezbijska prava ovde je političko samoubistvo. Nijedna strana se nije otvoreno obratila gej populaciji”
       Profesor Trebješanin kaže: “Ne mislim da je dobro doneti zakone zato što to moramo, nego zato što bi to trebalo. Zakoni, po sebi, ne mogu da obezbede ono što treba, ako ne proizlaze iz unutrašnje potrebe. Zato je važnije dostići nivo demokratske kulture, demokratske svesti i tolerancije.”
       Do tada, homoseksualci, lezbijke, transvestiti i ostali “frikovi” interno će slaviti svoj dan.
      
       DIJANA LAKIĆ
      

Ponos zbog čega?! Profesor Žarko Trebješanin ukazuje na “problematičnost značenja” naziva Dan ponosa. “Šta to znači? Mi smo jednaki, ali smo malo iznad, jer ste vi konzervativni. Postoji, naime, opasnost da nešto što je bilo žigosano, sada bude vrednovano ,previše’ pozitivno. To je sad druga krajnost. Moraju da imaju ista prava, ali ne veća od ostalih. Demonstriranje sopstvene seksualne orijentacije je sfera privatnih ljudskih prava. Moja privatna stvar. Mogu da razumem demonstracije protiv ugrožavanja ljudskih prava. Dan ponosa, čini mi se, ima kontraefekat. Suština je u toleranciji.”