Ako je polna podela u književnosti posledica pogrešnog tumačenja ženskog pisma, tog “fenomena koji se ne tiče samo žena”, da li su ideološki hormoni samo muški

      Nije lako pisati ni o ljudima koji pišu... a kamoli o ženama... Tako je pisao Jovan Skerlić 1913, nekoliko redova pre no što će Isidori Sekulić reći da joj je knjiga egotična, život knjiški, a reči bedno prazne na sedamnaest strana fraza o jednoj glavobolji, dok Srbija krvari. I zamerio je svim ondašnjim spisateljicama što govore isključivo o sebi i ne mogu da izađu iz sebe.
       Neke srpske spisateljice danas prodaju svoje romane u tiražima većim od tiraža dnevnih novina, a neki od tih romana imaju više od dvadeset, trideset izdanja. Popularne autorke tvrde da izdavačke kuće često umeju da “nameste” tiraže, sve zbog puste reklame. Ipak, Ljiljana Habjanović-Đurović, kažu najtiražnija, danas ima svoju izdavačku kuću. Autorka je šest romana koji su do juna 2002. prodati u ukupnom tiražu od 300 000 primeraka, a Ženski rodoslov ima trideset i četiri izdanja. Sedmi po redu roman Igra anđela objavljen je 15. juna, a drugo izdanje je već u štampi.
       “Sve što je masovno to je sumnjivo. Muškarci su božanska bića, a žene božja. Žene ne mogu da budu genijalne zbog menstruacije, imaju biološki defekt”, kaže urednik jednih beogradskih novina usput se raspitujući “šta to NIN piše o ženama”.
       Kako je došlo do podele na žensku i mušku (ljudsku, kaže Skerlić) književnost? Kako nastaje ženski roman? Zašto je ideja ženskog pisma polna diskriminacija književnosti? Da li je “Bazarova” nagrada Žensko pero, ženski odgovor na “muškog” NIN-a? Šta diže tiraže romanima?
       Ovogodišnja dobitnica “Bazarove nagrade” Žensko pero Jelica Zupanc, koja je posle velikog broja pozorišnih, radio i TV drama, napisala prvi i odmah nagrađeni roman Kafkine adrese, kaže da drama nastaje među izdavačima “jer postoje oni koji zarađuju praveći marketing od nekih pisaca, najčešće žena”. “I to jeste zloupotreba. Međutim, žensko pisanje ne vidim kao nekakav slučaj. Posebno se ono danas tretira u negativnom smislu, kao navala nekih žena koje su se tako otele, nešto hoće i kao nešto pišu. A žensko pismo je kod nas upravo definisano kao lako, zabavno pisanje. Te podele na žensku i mušku literaturu unose zabunu. Postoji jedino podela na dobre i loše knjige, na ozbiljne i neozbiljne. Ima dosta muških pisaca, važećih ‘velikana’ koje smatram upravo tim ‘lakšim’ piscima.”
       Gospođa Habjanović-Đurović “nema recept za bestseler”. Kada piše, kaže ona za NIN, to čini najiskrenije što može a njene knjige su već, po slobodnom izboru đaka i nastavnika, u školskoj lektiri. “U gimnaziji u Senti, Maja Lončar je branila maturski rad na temu Ženski likovi u delima Ljiljane Habjanović. I jedna studentkinja iz Beča će pisati seminarski rad o Ženskom rodoslovu... Na Univerzitetu u Hajdelbergu pre dve godine, na grupi za slavistiku studenti su nedelju dana diskutovali o mojim romanima, koje čitaju akademici, ali i neobrazovane žene. A to je zato što svaka moja knjiga ima više slojeva. A žensko pismo je smišljeno da bi se ženi oduzelo pravo da bude nosilac onog najvišeg, da bude nosilac pisma.” Može da se živi od pisanja romana, kaže Habjanović-Đurović, ali dodaje da se nikad ne bi usudila da napusti državnu službu, da nije udata. “Imam dete.”
       Polna podela je posledica pogrešnog tumačenja ženskog pisma, jer žensko pismo nije fenomen koji se tiče samo žena, niti ima bilo kakvih direktnih veza sa fiziološkim sistemom žene, nekom njenom polnom određenošću, objašnjava za NIN književni kritičar Petar V. Arbutina. “Žensko pismo se tumači u teoriji književnosti kao vrsta specifičnog senzibila, osobene sintakse, jednog lepog, lepršavog i mekanog stila, koji nije banalan. Ne govorimo o šmiri, žutim romanima.” Tako je najeklatantniji primer ženskog pisma u teoriji - pisanje Marsela Prusta, a na drugoj strani kao dobar primer muškog pisma uzima se pisanje Margaret Jursenar. Ta podela je možda malo banalna jer polazi od društvenog stereotipa da su žene nežnije, suptilnije, a muškarci po definiciji grublji. Žensko pismo u okviru te polne podele ne postoji. Žene su se savršeno dobro izborile za mesto u srpskoj književnosti, veruje Arbutina. “Mislim prvo na Ljubicu Arsić, Marinu Kostić, Dušicu Milanović, Mariju Šimoković... Isidora Bjelica je pismena žena i njoj se ne može osporiti da ona zna da piše. Njen spektar motiva i tema koji su netipični i nerviraju konzervativnu društvenu svest, problem su društva, a ne književnosti. I veliki tiraži su problem društva a ne književnosti.” Potreba za žutim romanima, kaže Arbutina, još postoji. To su netipični, koeljovski romani. “Pravljenje jela od trideset sastojaka. Staviti malo ženskih prava, malo istorije, malo ezoterije, malo misterije, malo rata, malo lične priče, naravno velike ljubavi... Radi se o jednom alhemijskom supstratu koji nije napravljen da učini svet boljim nego da ga laže, onako kako to čitaoci vole.”
       Eva Ras, glumica i pisac, prošlogodišnja dobitnica Ženskog pera, kaže da je NIN-ova nagrada u stvari muška. Za pedeset godina koliko postoji, samo su je dobile dve žene: Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar Janković. “Davne 1976. godine moja je knjiga bila u užem izboru žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Bila sam tada mlada i verovala sam da me NIN neće zaobići. Meni predstoji da prestanem da budem žensko, što i nije neko čudo jer sam napunila 62 godine. Moguće je da sad kao amorfno biće imam više šanse za NIN-ovu nagradu...” U Srbiji mužjaci dobijaju nagrade, kaže Eva Ras, srećna što je dobila nagradu Žensko pero, pa makar i zbog toga što je “samo žensko”.
       A dobitnik NIN-ove nagrade za 2001. godinu Zoran Ćirić kaže da književnost jeste “biološko pitanje, koliko i estetsko”. “Čini mi se više biološko nego estetsko. Književnost jeste i hormonalno pitanje. No, današnji ženski srpski pisci imaju mnogo više energije, veći su fajteri, daleko su otvorenije, bore se za svog čitaoca, za svoju knjigu... Za razliku od ovih muških džukelaca koji su udrvljeni i pišu za kritiku, pišu za žirije, koordinatore u fondacijama, finansijere, lobiste... Bilo da je to Vesna Radusinović, Isidora Bjelica, Gordana Kujić, ili Habjanović-Đurović ili Bobić-Mojsilović... Sve one imaju svoju medijsku javnu priču koju hrabro šetaju sa sobom, imaju viši nivo medijske svesti... Zamka je kad pisac sam sebe preozbiljno shvati. Taj ga je najeb’o i tu onda ne pomaže ni muški ni ženski hormon, ni medijski dobra strategija niti velika državna, akademska, politička podrška..”
       Ćirić bi vrlo rado “capio Žensko pero za Smrt u El Pasu jer to je vrlo žensko pismo”: “Tu je ženski lik vrhovni pobednik, onaj vrhovni zamajac radnji, odgonetka svih misterija, koja jedina preživi i kao kult i kao dobar komad mesa i kao smrt koja radi svoj posao. Na kraju krajeva i smrt je ženskog roda. Ženska epika pobeđuje u mom romanu. Problem je što su te žene takođe tvrdokorne u svojoj separaciji.” Magični Ćira još u tom zabranu ženskog pisma pored lakih pisaca izdvaja intelektualnu elitu koja apsolutno pobija samu ideju ženskog pisma “jer u pisanju i strategiji svojih nastupa komunikacije sa javnošću babe-pisci su tako institucionalizovani igrači željni akademskog respekta, da se nimalo ne razlikuju od svojih muških dosadnih kolega i imaju manjak ženskih a višak muških ideoloških hormona”.
      
       A kako nastaje ženski roman? Evo mogućeg recepta.
       Snežana Videnović, diplomirani pravnik iz Beograda, počela je da piše tako što je u porodičnom fotoalbumu pored svake slike zapisivala svoja sećanja: “Svi moji komentari uz fotografiju nisu mogli da stanu na tih nekoliko odštampanih redova u albumu. Uzela sam beli papir i rukom ispisivala utiske koji su pratili određene fotografije. Pošto ružno pišem, odlučila sam da otkucam te komentare. Koliko mi je trebalo vremena da otkucam te beleške na kompjuteru, toliko je trajao proces nastanka knjige. Tako je nastao roman Slagalica, koji sam posvetila svojoj deci. To su kratke priče nastale iz sećanja na svaku fotografiju iz albuma.” Već je u njenoj fioci drugi roman, a treći je počela da piše...
       Mirjanu Bobić-Mojsilović, autorku bestselera Dnevnik jedne srpske domaćice i Hepi end “strašno nervira ideja ženskog pisma”: “Ko pristaje na polnu diskriminaciju literature taj je i podržava. A sve je u jeziku. Ja sam vitgenštajnovac. Pisac je muškog roda, literatura je ženskog roda, ali je pisanje srednjeg roda. Imamo toliko nagrađenih knjiga koje su odavno već zaboravljene i toliko fenomenalnih kojih se niko nikad nije setio a koje se i danas pamte i to je istina o našoj literaturi. Muški pisci su dela određenog kritičara. Svaki ima svog kritičara koji ga prati od prvog teksta. Za Dnevnik jedne srpske domaćice dobila sam jednu recenziju u listu “Vreme” a knjiga je imala 25 izdanja i prošle godine prevedena na francuski i italijanski, o čemu nijedne novine nisu izvestile u Srbiji, a Hepi end nije dobio nijednu recenziju. Ne treba piscima bilo kakav kritičar kojem će morati da budu zahvalni celog života i koji će da im piše za 50 evra kritiku u novinama. A ta kritika ništa ne znači. Ja sam vam dokaz za to.”
       Na kraju, šta je to u ženskom biću, pita onaj novinar s početka teksta, što ga tera da čita i piše?
       Žensko pisanje je izraz jednog stepena oslobađanja i osamostaljenja žena, njihovog izlaženja u javnost. Ta potreba za vlastitim dokazivanjem u svetu i kod nas takođe je nešto što je doprinelo da se pojavi tako puno žena, kaže za NIN sociolog profesor dr Anđelka Milić. “Mogućnost komercijalnog uspeha je primamljiva. Slava, ime i naravno novac mogu se pisanjem steći.” Ljudi, da ne kažemo muškarci, inače, ne vole ni slavu, ni ime, ni novac, jer su ih na vreme stekli. Pre izvesnih vekova. S druge strane, tu je dominantna ženska publika. Ima danas mnogo obrazovanih žena koje nisu imale sebi blisku literaturu koja se na ženski način bavi ženskim problemima. Književnost uvek podstiče razne vrste identifikacija, njihovo osnaživanje, čak formiranje. “Plodan je taj susret ženske čitalačke publike i ženskih pisaca”, kaže profesorka Milić. Međutim, ocenjivanje kvaliteta literature je i dalje u muškim rukama. “Retke su žene književni kritičari i tu nastaje spor. Muškarci najčešće u toj literaturi vide komercijalne vrednosti i unapred nastupaju sa predrasudama. A žene same osećaju potrebu za vrednovanjem kvaliteta te književnosti koju one pišu i čitaju. Otud ženske nagrade za najbolju spisateljicu godine. Onda će te nagrade uticati i na stav muške književne kritike. Prosto, kritičari će morati da pogledaju ta nagrađena dela, ako osporavaju većinu ostalih.”
       Što bi rekla Duška Jovanić, autorka Ženskog viteškog romana, “pisaljka se ne drži između nogu”.
      
       ZORA LATINOVIĆ