Mogući su i anarhosindikalni pokreti, moguće su i ludističke manifestacije gde će lupati mašine jer će ljudi misliti da su im one uzrok nevolja

      Sa Milenkom Smiljanićem, predsednikom Saveza samostalnih sindikata Srbije, razgovaramo uoči njegovog puta za Albaniju. Zašto baš tamo? “Hoću da vidim da li negde u Evropi postoje gori sindikati od naših”, kaže on.
      
       Negde ste rekli kako ste zaradili prve pare od porno filmova?
       - Bio sam direktor “Subotice filma”, nakon karijere profesora na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Volim izazove. Bilo je tamo pet-šest sala rasturenih totalno. I ja uzmem jedan porno-film, onako za noćne predstave. Zvao se “Strasti”. Dam ga u “Jadran film”, od ujutru do uveče predstave. Dolazile su ekskurzije iz Bugarske, iz Moskve, iz Budimpešte, iz svih istočnih zemalja, najave se, jer kod njih se to nije smelo. Film se prikazivao mesec dana, to su bili redovi. Bilo je negde 1985/86. godina. Dok su se oni setili da to vređa javni moral, ja sam uzeo pare.
      
       To je bio mek pornić.
       - Ne, čvrst, najčvršći mogući, ali je imao neku priču i glumci nisu bili ofucani nego onako baš fini, jedri.
      
       I kako je vaša sindikalna karijera počela?
       - Pa šta ja znam. Nekako su me ubacili. Došlo je ono vreme previranja, diferencijacija, autonomaši, neautonomaši. I u tom talasu kažu: e, ti ćeš da budeš sekretar sindikata. Reče to Radoman Božović koji je bio predsednik Komiteta Subotice. Mi smo bili prijatelji s fakulteta.
       I tako, eto, počne karijera nekog subotičkog sindikalca koja je trajala jedno dva mandata i kada se ovo desilo - u Beograd. Očito nisu imali baš mnogo kadrova koji bi mogli potpuno vedrog čela da stanu na čelo jedne sindikalne centrale koja je imala vrlo lošu reputaciju, da se suoče sa tom lošom reputacijom i da naprave neke reformske iskorake. Onda su izabrali mene i ja sam došao 10. oktobra bez neke velike...
      
       To je pet dana posle 5. oktobra.
       - Da, to je pet dana posle 5. oktobra. Onda sam došao i izabran sam na Veću sindikata. Izabrali su me oni isti koji su sedeli 5. oktobra sve do uveče kad se Srbija pomolila, i većali da li da se priključe protestima ili ne. Znači, oni imaju probleme sa sobom pa su me isturili kao svog lidera.
       Bilo je u projektu da li Čanak iz UGS da uleti u sve to. Tih pet dana u međuprostoru nisu iskoristili i kasnije je to bilo vrlo teško uraditi.
      
       Oni u stvari nisu držali do sindikata kao demokratska vlast.
       - Čanak se uvek hvali kako je on oborio Miloševića. Nemam pretenziju da denunciram mog kolegu sindikalca, ali postoji jedan marketinški mit. Ja sam stajao uz tribinu 5. oktobra. Jedan Čankov aktivista, videvši me tu kaže: baš si morao tu da budeš, idi sa tvojima tamo. A neki njegovi stoje sa zastavama UGS-a i onda on priđe i kaže: vrtite zastave. Oni kažu: nisi platio.
       Međutim, Čanak mora da se sa mnom suoči. Ako bismo merili šta je sve bilo u funkciji režima Slobodana Miloševića, morali bismo da vidimo šta je sa ostalim institucijama. To znači da one nisu bile u funkciji. Hajde da vidimo koja institucija nije bila duboko zaronjena, ako hoćete i vaša profesija u velikoj meri.
      
       Pa i crkva.
       - Pa i crkva. Pa da pokupimo šta je Irinej Bulović pričao, pa i Pavle. Kad se sve složi, da vidimo šta je sa Čovićem. Kako je neko mogao da bude gradonačelnik Beograda i predsednik SPS-a Beograda a da nije bio čovek od velikog poverenja? Ne mogu nikad da ga zaboravim kako je izvirivao ispod šinjela Miloševića i Mire Marković na onom kontramitingu. Kako ćemo da shvatimo, recimo, ovog Mihajlovića u vlasti.
       A ova aglomeracija od šesnaest stranaka, kad se to sve sakupi, kakvi su njihovi politički prosedei, to je katastrofa.
       Prema tome, zašto onda samo jedan sindikat vezivati za miloševićevsko vreme.
      
       Šta su, posle dve godine, osnovni sindikalni interesi u Srbiji?
       - Nemam pretenzije da ulazim u neke velike teorijske rasprave, ali vlada po definiciji mora da stvara društveni i ekonomski ambijent u kome se stvarno može živeti. Ako to ne radi, to nije dobra vlada. Oni to ne rade i tu je kraj priče.
      
       Jesu li oni vlada malog kapitalističkog sloja ili su oni vlada naroda?
       - Ma nemaju oni veze s narodom. Oni su se isključili. Pazite, niko od njih, a to je strašno loše za jednu demokratsku vladu, niko od njih ne sme da ide bilo gde bez telohranitelja.
      
       Ali, telohranitelji su im neophodni kao, na primer, u Kragujevcu.
       - Tamo su dobili malo batina i polupane automobile. Ja sam dao podršku, a oni su se ljutili. Rekao sam: a šta ste očekivali od radnika? Otišli ste da im saopštite kako će njih petnaest hiljada da ostane bez posla. I šta je sad trebalo - sa cvećem da vas dočekaju. Dobili ste malo batina, a trebalo je i više.
      
       Znači li to da oni nisu samo vlada jednog tankog sloja problematičnih novokomponovanih bogataša, već da su i vlada ogrezla u organizovani kriminal?
       - Pa vidite, nemam dokaze. Ako kažem vlada ogrezla u organizovani kriminal, to bih morao da dokažem. Ne bežim ni od toga, ali ja kažem sledeće i ono što kažem za to hoću da odgovaram - u šećernoj aferi ukradeno je oko četrdeset miliona evra.
      
       Mislite da nikad neće biti izneti podaci o šećeru?
       - Ovog trenutka sigurno ne. Molim vas, ja neću da govorim iz obazrivosti. A vi znate o kome se radi, ko je bio vrlo blizak i nosio Đinđićev kovčeg. Hajde da pomenemo gospodina Bekvalca, to je moj student, inače 6,2 ocena. Bata Kole me zove telefonom kada sam bio bitku da ne dozvolim da cuker-majstori iz Grčke maznu šećeranu. I maznuli su je. Prošli su parama kroz radnike, razjedinili su ih i to više nisam mogao da branim.
      
       Kako je to moguće?
       - Molim vas, ovde je strategija da stotinak imena po Srbiji promiče na aukcijama i da kupuje dobar deo srpske privrede. Kako može “Agroseme” iz Sremske Mitrovice da kupi konzorcijum od tri čoveka. Prvi se zove Sabo, čini mi se da je u zatvoru, ovaj drugi neki Đoinčević, za njim je poternica jer je u bekstvu, a treći kupac je poslanik DOS reforme Srbije u Saveznoj skupštini neki Kajić, inače poslanik Lige socijaldemokrata.
       Evo imena i prezimena. Pa šta čeka taj Mihajlović? Ako ovo nije tačno, neka uhapsi mene. Ja na to ukazujem Vlahoviću. Ne kažem da je on saučesnik, ali on mora da sedne sa mnom i čuje podatke.
      
       Ima li jedna uspešna privatizacija?
       - Nema.
      
       Ni Beočin?
       - Ni Beočin. Pazite, molim vas, da vam interpretiram njihovo lukavstvo.
       Tamo je ostala visoka zarada, ista kao kad je bilo 2 200 radnika. Sabiješ zarade, fiksiraš ih i imaš ekstraprofit. Sad zamislite kada je ta fabrika imala prosek zarade pre njihovog dolaska dvadeset hiljada, u vreme njihovog dolaska i ovog broja radnika takođe dvadeset hiljada i sada sa oko šest stotina, sedam stotina radnika koliko ih je ostalo, isto toliko.
      
       Šta kažete o “Sartidu”? Da li je to nova afera?
       - “Sartid” je jedan mehanizam putem kojeg su oni pokušali da izigraju poverioce. To izigravanje poverilaca se dešava uvek preko stečaja. Znači, oteraš firmu u stečaj i u stečaju onda favorizuješ kupca ili poslovnog aranžera. U ovom slučaju prvo je bio poslovni aranžman, pa onda kao kupac, a ostali poverioci od strane stečajnog veća stoje na “stend baju” pa će biti obeštećeni možda nikad.
       I sada se ti veliki poverioci javljaju i kažu: čekaj, bre, i ovi su bili poverioci pa su konvertovali svoje poverilaštvo za potraživanja u vlasnički udeo u stečaju i sad vladaju “Sartidom”. U redu je, neka vladaju. Dajte i nama ono što nam “Sartid” duguje. Ako bi dali, onda nema “Sartida”, nema ni Amerikanaca. I sad je na pomolu nova afera.
      
       Da li vi znate da je u toj mahinaciji sa Amerikancima učestvovao lično Đinđićev šef kabineta?
       - Znam.
      
       Kako reagujete kad vam poruče da se sindikat bavi politikom?
       - Pa ništa. Ja se ne trzam. Teško je napraviti demarkacionu liniju između socijale i politike. Teško je napraviti demarkacionu liniju - gde počinje politika, a gde se završava politika. Sve je politika, u krajnjem slučaju. Ako se mi ne bavimo politikom, onda ona počne da se bavi nama i tako dalje. Uostalom, Aristotel kaže da je čovek politička životinja.
       Ali, ja razumem političare i njihov strah. Milionska armija nezaposlenih je u Srbiji.
      
       Gde ćete te glasove usmeriti?
       - E sad, to je pitanje. Jer, ako kažeš, usmeri ga u G17, onda će onaj koji optira za radikale da kaže: pa šta ti meni G17!
      
       Može li da se desi ovde ono što se desilo sa Valensom i “Solidarnošću” u Poljskoj, da se praktično sindikat mimo svih političkih organizacija nametne i da ovde izvrši radikalnu promenu kao što je “Solidarnost” u Poljskoj?
       - Ima takvih ideja i nagovaraju me na tako nešto, mada sam ja više pristalica takozvane teorije društvenog ugovora.
      
       Kako ocenjujete Đelićevu ulogu?
       - Jedno vreme činilo se da je došao sa nekim pozitivnim iskustvom iz belog sveta, ali mislim da ubistvom Đinđića deluje potpuno van konteksta. Jer, on kao čuvar državnog budžeta samo viče: nema. Znači, gleda da obezbedi da se taj budžet puni.
      
       Da li je subotički “Pionir” dobar primer za privatizaciju?
       - Iza njega jedino stojim i to stalno govorim. “Pionir” je privatizovan u stečaju, znači pre ovih zakona. To je jedina fabrika koja se nalazi u Evropi po svim elementima - po poslovnosti, izgledu, unutrašnjosti i što je za mene važno, po kolektivnom ugovoru. Zamislite vi odredbu kolektivnog ugovora u kojoj stoji da radnik mora da ide na more sa porodicom 20 dana o trošku poslodavca. Nema hoće-neće. Ako ne podnosi more, mora da napiše molbu za banju ili planinu. Jer, Miroslav Aleksić, koji je u međuvremenu postao i moj prijatelj, učio je u Americi, pratio, i s nekim kapitalom došao, a tu je i mešoviti kapital nekih drugih iz Amerike. Sve što je on privatizovao, to funkcioniše na visokom nivou.
      
       Šta možete da kažete o Dinkiću i monetarnoj politici.
       - Meni se Dinkić jako dopada. Drčan, smeo, možda preterano, možda deluje pretenciozno, možda deluje prepotentno. Možda bih mu zamerio sada ovo političko angažovanje, jer guverneru Narodne banke nije primereno. Otvara trbuh prema protivnicima koji ga sad tu mogu tući. Ali, nepokolebljiv je u zaštiti dinara i to je sigurno ekonomski opravdano. Jer, za dve godine ove nove vlasti, jedino imam to da kad imam 100 dinara ne strepim da prekosutra to neće značiti ništa. I ta sigurnost koju mi je obezbedio kao guverner, to je nešto.
      
       Kako vidite ovo oko EPS-a?
       - Nigde ne vidim da se sindikat EPS-a izjasnio oko toga da li su za poskupljenje koje hoće Kori Udovički, ili nisu. Oni imaju dobra primanja, nigde ne vidim da traže plate, posao. Prekjuče (u sredu, 25. jun) na protestu, bilo je predloga da im damo žešću podršku, ali smo odustali od toga. Oni su mogli da dođu na naš protest, pa da im damo šansu da se obrate itd. Soliraju.
      
       Tu je problem privatizacije. Kori Udovički je u tekstu u poslednjem broju NIN-a priznala da je to američki model privatizacije EPS-a.
       - Nisam upućen u sve.
       Ali, znam da Kolin Pauel nije došao usred njihovog rata ovde da bi samo izrazio saučešće Ružici Đinđić. Znamo da je došao iz nekih drugih razloga.
      
       Da stavi šapu na čelik i na struju?
       - Na čelik su stavili. Na struju će verovatno taj Vestinghaus ili kompanije koje haraju.
      
       Da li sindikat, ovakav kakav je, može da prati brzinu kojom će da raste nezadovoljstvo radništva?
       - Mislim da može. Sve ću uraditi sa rizikom da mi to ne uspe, ali ću načiniti da to nezadovoljstvo artikulišem i da to bude kontrapunkt ovoj vlasti. Jer, svaka vlast ima samo dve kočnice. Jedna je u parlamentu, a druga je u sindikatu. U parlamentu ta kočnica se razgradila još u vreme Đinđića. Tu se ne zna ni ko je poslanik, ni ko nije. A u sindikatima ne postoji konsenzus o nekom zajedništvu, makar u dva najveća sindikata, kako će neku akciju da odrade.
       Moja vizija društvenih događanja ide ka tome da - ako danas ne budemo seli da razgovaramo o tome šta nam valja činiti u procesu privatizacije, tranzicije itd. - onda će nam se pojaviti ovaj pokret koji je sada u začetku, taj anarhosindikalni pokret koji već deli letke, ima parole. On se oslanja na Bakunjina, on traži razgradnju države, generalnim štrajkom do revolucije, od revolucije do anarhije.
      
       Očekujete li vruću jesen u kojoj su sve opcije otvorene, od modela poljske “Solidarnosti” do anarholiberalizma?
       - Ja ću ova dva meseca sve aktiviste da zaposlim na prikupljanju potpisa za smenu vlade koja je izglasana na protestu. Hoću da skupim potreban broj potpisa, a to je oko dva miliona, što je trećina biračkog tela.
       Međutim, do tada će se desiti mnoge stvari, pre svega na planu nemaštine, jer letnji period je lakši. Paradajz, paprika, krastavci, nekako se lakše prođe.
       Ministar Milovanović ako bude ostao, on će samo da ljuti narod, i narod će sve više biti uz mene. Tako da ću ja pokušati još jedanput. Ako ne, otići ću.
       Mogući su i anarhosindikalni pokreti, moguće su i ludističke manifestacije gde će lupati mašine jer će ljudi shvatiti da su im one uzrok nevolja.
      
       Na jesen se dakle rešava i vaša karijera?
       - Pa na neki način, da. Pokušaćemo u septembru da izdejstvujemo neki boljitak, koji će se ogledati makar u nekoj perspektivi.
       Dakle, da, za septembar nudim i karijeru, ako je to neka karijera.
      
       Hoćete li opet u porniće ili u neki drugi biznis?
       - Nemam još uslova za penziju, a išao bih. Čudim se tim ljudima, Mićunoviću, recimo. Ali dobro, on čovek ne voli da igra domine.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ