Zašto su naše serije nerealne

      Stigao je!” viknuo je Vasa S. Tajčić. Nikolajevićka je dohvatila zembilje i njih dvoje su istrčali da budu prvi u redu za zejtin. Ovoj sceni smejali su svi narodi i narodnosti nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Smejali su se onome što su gledali u “Pozorištu u kući” ali i onome što su sami doživljavali pokušavajući da se, baš kao i junaci ove televizijske serije, izbore sa nestašicom zejtina.
       Danas imamo dovoljno zejtina, ali u domaćim televizijskim serijama vlada nestašica realnosti.
       Sa izuzetkom “Mješovitog braka” nijedna od serija koje su prikazane na našim televizijama ove sezone ne može se nazvati realističkom. Pogotovo se to ne može reći za najveće hitove ove sezone “Lisice” i tinejdžerski hit “Neki novi klinci”.
       Iako na prvi pogled podsećaju na španske “Kompanjerose” domaći “Klinci” za razliku od njih nisu uronjeni u tinejdžerske probleme. U blistavo čistoj školi “Vračarska komuna” profesori nikada ne štrajkuju već imitiraju Elvisa Prislija, a đaci pomažu profesorima da reše svoje ljubavne probleme. Stariji gledaoci primetili su da ova serija ne samo da ne oslikava sadašnjost već i idealizuje prošlost, jer se u njoj tvrdi da su sedamdesetih i osamdesetih godina profesorke na predavanjima nosile cipele sa platformom i u zbornici pevušile “Let the sun shine on me” iako su tadašnji direktori žene u pantalonama proglašavali za nemoralne. Možda najčvršća veza ove serije sa realnim životom, jeste to što se kroz nju reklamira tinejdžerska grupa “Peti element”. Ovaj način reklamiranja podseća na ono što su nekada radile Brena i Dragana Mirković mada su one same producirale svoje filmove i oni su bili prikazivani u bioskopima a ne na državnoj televiziji.
       Scenaristkinja “Klinaca” Spomenka Kovač ističe da cilj serije nije bio da oslika probleme u našem školstvu već da ukaže na to kakvoj školi treba težiti.
       Prema mišljenju Branislave Džunov, televizijske kritičarke, “Neki novi klinci” su značajni zbog toga što predstavljaju pokušaj da se za televiziju veže mlađa publika.
       “To je svetski trend. Konačno je shvaćeno da televizija ne mora biti starački medij i RTS pokušava da se u njega uključi”, kaže Branislava Džunov.
       Apsolutni televizijski hit ove sezone je serija “Lisice”. Za srpsku verziju “Seksa i grada”, RTS je poverovao da će biti hit i njenoj premijeri je posvetio posebnu pažnju. Pre prikazivanja prve epizode režiser “Lisica” Gorčin Stojanović bio je gost “Dnevnika” i tada je rekao da se nada da će “Lisice” dostići status koji imaju “Grlom u jagode”. Na kraju svake epizode “Jagoda” Bane Bumbar obaveštavao je gledaoce šta se važno dogodilo te godine u svetu dodajući i jedan događaj iz njegovog života koga će se on sećati.
       “Lisice” nisu imale taj segment, a izuzev po odeći nije se moglo zaključiti kada se serija odigrava. Prema onome što se moglo videti u “Lisicama” u Beogradu žive izazovne tridesetogodišnjakinje. Kada se konačno odluči da uradi “ono” Nada, jedna od junakinja ove serije za savet pita svoju drugaricu, vlasnicu kafića, koja istog trenutka legne na šank i sa nogama u vazduhu joj objasni koja je poza najpreporučljivija.
       Branislava Džunov smatra da “Lisice” nastavljaju tradiciju one vrste naših televizijskih serija koje nemaju za cilj da prikažu realno društvo. Kao primer takvih serija ona navodi “Kamiondžije” i “Vruć vetar” koje bi se mogle okarakterisati kao “socrealističke bajke”.
       U vreme najtvrđeg slobizma dve serije, “Gore-dole” i “Otvorenih vrata”, bavile su se tadašnjom stvarnošću. Serija “Gore-dole” trenutno se reprizira a publika je sa interesovanjem odgledala reprizu “Otvorenih vrata”. Jedna od scenaristkinja “Otvorenih vrata”, Biljana Srbljanović, kaže da je prilikom premijere serija bila dočekana na nož.
       “Osim Branke Otašević koja je za seriju našla lepe reči svi ostali kritičari bili su jednoglasni u tome da je ona promašaj i nisu se zaustavljali na toj konstataciji već su nas i lično vređali. Negativne kritike nisu bile politički motivisane, sasekli su nas kritičari svih političkih opredeljenja. Mislim da je to što svi znaju kako smo se mi svojevremeno proveli, jedan od razloga što se scenaristi ustežu da pišu scenarija u kojima se obrađuju teme iz realnog života”, smatra Biljana Srbljanović.
       Televizija Novi Sad pokušala je da gledaocima prikaže svet koji ih okružuje preko serije “Ajmo svi u novo”. Iako je najavljena kao serija koja će se baviti doživljajima jedne porodice u tranziciji, serija nije uspela da se probije na rejtinge gledanosti verovatno zato što je svet koji je prikazivala više ličio na naše društvo na početku devedesetih godina, a ne na ovo u kojem živimo danas. Jedna od replika koje su se mogle čuti u ovoj seriji glasila je: “Vidite dokle ste doveli zemlju, jebalo vas samoupravljanje!”
       Prema mišljenju Branislave Džunov naši scenaristi rade na prevaziđen način, samostalno, dok u svetu televizijske scenarije pišu scenaristički timovi koji mogu da podele posao i tako lakše prate šta se dešava u svetu koji ih okružuje.
       Potvrda ove tvrdnje Branislave Džunov može se dobiti upoređivanjem knjige “Seks i grad” i istoimene serije. Zbirka od 37 kolumni koje je Kendas Bušnel objavila u “Njujork obzerveru” bila je samo polazna tačka, a za nastanak serije koju smo videli bio je potreban veliki scenaristički rad koji nije mogao obaviti samo jedan scenarista.
       Pored onih koji se “na terenu” bave televizijom teoretičari imaju svoje obrazloženje odsustva stvarnosti u našim serijama.
       Prema mišljenju Divne Vuksanović, teoretičarke medija, televizijske serije po definiciji ne mogu odslikavati realnost.
       “Kao igrani program televizijske serije mogu samo da simuliraju realnost. Neke serije to čine bolje, neke lošije. Televizijske serije mogu pogađati duh vremena ali u svakom slučaju utiču na duh vremena i u velikoj meri ga kreiraju. Suština svake serije je u poruci koju šalje gledaocu, jer ona na taj način utiče na njega ali i na sredinu u kojoj taj gledalac živi.”
       Kao konkretan primer iz prakse Divna Vuksanović navodi seriju “Bolji život”:
       “Ova serija je na prvi pogled oslikavala tadašnju realnost i bila je kritički nastrojena prema njoj. Ali, ona je izvlačila samo neke od problema koji su karakterisali naše tadašnje društvo i ukazivanjem na njih ona je promovisala određeni sistem vrednosti i tako uticala i na gledaoce i na društvo u celini. Uticaj koji je na taj način vršen nije nikakva specifičnost ove serije, to je priroda samog medija.”
       Filozof Miloš Đurković analizirao je fenomen “Lisica” u časopisu “Prizma”. Po njegovom mišljenju nedostatak realnosti na našoj televiziji treba posmatrati sa aspekta pop-politike, discipline koja izučava kako politika i ideologija funkcionišu i rasprostiru se kroz masovnu i popularnu kulturu.
       Po Đurkovićevom mišljenju “Lisice” i njima slične serije predstavljaju nastavak nekadašnje priče o svetloj budućnosti koja nas čeka u komunizmu samo je sada naš cilj ulazak u Evropsku uniju. Đurković smatra da je osnovni problem “Lisica” u tome što prikazujući uglancanu sliku Srbije kod gledaoca stvaraju utisak da se proces modernizacije kroz koji prolazi naše društvo svodi “na preuzimanje evropske šminke” iako je nama neophodno “stvarno obučavanje ljudi za to šta nam je potrebno da se krećemo ka Evropskoj uniji”.
      
       VLADAN STOŠIĆ