Nekoliko meseci po završetku mog mandata predsednika Republike, situacija je postala seriozna. Pobunjenici su se pojavili u jednom selu, na našoj severnoj granici. Tada je trebalo predsednik države, g. Trajkovski, kao vrhovni komandant ili u dogovoru s predsednikom vlade da pozove Generalštab, izađe sa vojskom tamo i da sredi situaciju. I onda bi verovatno malo drugačije ta situacija izgledala.
       Ali kad su pobunjenici videli da mi nismo za takvu akciju, kao i da nam ovi posmatrači ili posrednici kažu da upotrebimo onoliko oružja koliko oni upotrebljavaju, oni su krenuli u rat protiv Makedonije. U početku im nisu davali podršku starosedeoci Albanci. To su domaćini, koji imaju kuću, njive, imaju decu, imaju svoje u inostranstvu koji su otišli da rade i neće oni da ulaze u takve avanture. Ali kad su ovi počeli sa ideologijom - sad je momenat da se ujedine svi Albanci na Balkanu, nas je sedam miliona. Tu je Kosovo, tu je zapadna Makedonija, a bogami tu je i Grčka, već je sve otišlo predaleko.
      
       NISAM ZADOVOLjAN Ohridskim sporazumom, što sam u više navrata i javno rekao. Prvi nacrt tog sporazuma je doneo američki ambasador našem predsedniku i rekao mu: mi u Americi kažemo za ovakve dokumente - uzmi ili ostavi. Ovo mora da se sprovede ili ćete imati građanski rat. Boris Trajkovski je sutradan proglasio taj dokument kao svoj plan. Tamo je stajalo nešto što ne verujem da bi parlament odobrio, da se izbriše iz Ustava Makedonije da je ovo zemlja makedonskog naroda i svih drugih koji žive u Republici Makedoniji. To su Albanci tražili da se briše.
       Ja sam bio protiv toga i zbog nekih drugih odredaba, a naročito još jedne - tamo se predviđalo da se nijedan zakon u Skupštini Makedonije ne može doneti ako nema konsenzusa. Na taj način nema demokratije, nema države. Neka se dva partijska šefa dogovore i neka objave u “Službenom listu” i gotovo. Na šta to liči? I to sam javno rekao.
       To je pročitao američki izaslanik koji je zbog toga bio tu i sutradan mi se javio da želi susret sa mnom. On mi kaže: zašto ste vi protiv ovoga? Ja kažem: tamo ima stvari koje mogu da prođu, ali ima stvari koje ne mogu i kažem mu i za obe moje primedbe. Kako vi mislite, hoćete da proglasite ovaj narod da je isto što je i manjina Vlaha, Roma i ne znam koga drugog. To je nemoguće. To ne može da prođe u Skupštini.
       A drugo, kažem, koja je to demokratija koju vi propovedate da se mogu dva partijska šefa dogovoriti za zakon. Ne treba parlament, ne treba vlada, ne treba ništa. Kao u vreme Cezara.
       On me sluša. Ništa. Posle mi kaže: ja čujem da ste vi u nekom forumu, a postoji jedan forum, zove se “2001”, u kome su intelektualci, biznismeni. Mi se sastajemo povremeno, diskutujemo i objavimo ono što zaključimo. On kaže: ja bih voleo da dođem na taj forum da čujem šta oni misle. I uglavimo taj sastanak u hotelu “Aleksandar Palas”. Kad su počeli članovi Akademije nauka da grme: šta vi mislite, kako to mislite da brišete makedonski narod, u kojoj ste zemlji, šta vam pada na pamet itd. Ovaj je sve vreme ćutao. To je trajalo preko dva sata. I na kraju kaže: pa dobro, o ove dve primedbe treba malo razmisliti. Kasnije je na osnovu tog plana pripremljen Ohridski sporazum.
       - Stalno ističem kako se politika vodi pre svega na bazi interesa, tako se i Amerikanci zalažu za demokratiju i prava ljudi samo u zemljama gde imaju interesa. Gde nemaju interesa, kao Saudijska Arabija, oni tamo drže vojsku. Ali Saudi-Arabija nije na strani Al kaide, ona jeste u vezi s tim ali neće da ide u neki sukob sa Izraelom i tako dalje. I to je nešto što odgovara američkoj politici na Bliskom istoku. Zato pomažu Izrael. Izrael može da ubija, može da bombardira, može sela da pali. Ništa, kriv je Arafat. I sad su ga izolovali i žele da više nema uticaja. Tako raste neka vrsta nepoverenja prema tim zemljama kojima mi težimo, dakle prema velikim svetskim silama.
      
       MAKEDONIJA JE OKRUŽENA državama koje ne priznaju neke delove njenog identiteta - Grčka ne priznaje ime, Bugari ne priznaju jezik, SPC ne priznaje Crkvu. Ti nesporazumi se ne menjaju jednim aktom, preko noći, ali je meni i ljudima koji su vodili makedonsku politiku to predstavljalo veliku obavezu i teret. U Bugarskoj je vladajuće mišljenje da smo mi Bugari. Nije u pitanju samo jezik. Oni misle da je ovo zapadna Bugarska, smatraju da je i Makedonija u Grčkoj njihovo. Za vreme Drugog svetskog rata su bili okupatori kao i ovde. Smatraju da je njihovo do Niša u Srbiji. To je Sanstefanski ugovor. Taj ugovor je važio samo šest meseci, pa je došao Berlinski ugovor koji ih je vratio u njihove granice, ali to u njima živi. Ima o tome napisano bezbroj knjiga. Postoji usred Sofije Makedonski institut, koji se samo bavi tim pitanjima. To nije godinu, dve ili pedeset, nego od pre dvesta godina. Tu samo može nešto da učini dobra volja i napuštanje nacionalizma.
       Kad je Željo Želev bio predsednik Bugarske, onda smo mi dali jednu inicijativu da napravimo ugovor o prijateljstvu i da se pređe preko tih nasleđa prošlosti. Sve je bilo gotovo i ja sam krenuo u zvaničnu posetu Bugarskoj. Kad sam tamo stigao, iako nije bio predviđen za to veče nikakav susret, pojavio se predsednik Želev da mi kaže kako imamo jedan važan, ali neprijatan razgovor. Sedimo u jednoj sobi i on kaže: ja ovaj ugovor o prijateljstvu ne mogu da potpišem. Ja kažem: mesecima se radilo, sve je usaglašeno. On kaže: pa jeste, ali tamo ima jedan član gde piše da je ovaj ugovor zaključen na bugarskom i makedonskom jeziku. E, to makedonski jezik, to ne može da prođe u Bugarskoj. A ja sam predsednik. Nemoj da me pitaš šta ja mislim, ali to je tako. Ovde je kroz više generacija iseljavano prinudno ili dobrovoljno i tu ima dva miliona Makedonaca. Oni su veći Bugari od nas. Ja sam mu ispričao o slučaju Jugoslavije. Sad svi misle, a to vidim i u jednoj seriji Bi-Bi-Sija da je do tog sukoba došlo krajem osamdesetih godina. Ja kažem: to nije istina, taj sukob je nastao početkom šezdesetih godina kad se pojavila famozna Deklaracija o jeziku u Zagrebu. Hrvatski intelektualci i akademici su rekli: mi ne govorimo nikakav hrvatsko-srpski ili srpsko-hrvatski jezik. To je naš hrvatski jezik. A neki sada zagovaraju da se zove jugoslovenski. Taj ne postoji. I nije prošlo par nedelja, sastali se akademici u Beogradu. Bio je i Ćosić i drugi. Oni su dali odgovor na tu deklaraciju i oni su rekli, između ostalog, i to: ovo je najbolji znak da Hrvatska hoće da se otcepi od Jugoslavije. Eto, kažem koji je značaj jezika.
       Šta vam smeta taj jezik? Pa Ćirilo i Metodije su prosvećivali južnoslovenske narode, a sad vama to smeta. I sutradan se održava konferencija za štampu i prvi novinar koji se javio pita: zašto nije potpisan sporazum? I ja onda rešim, ja ću da kažem sve kako je bilo. I ispričam o čemu je problem.
       Onda uzme reče Želev i kaže: dobro, nemojte da pitate za moje mišljenje, ja sam to govorio kao predsednik ove države da tako u Bugarskoj ne može i gotovo.
       E sad su našli neku formulu da je Bugarska priznala Republiku Makedoniju, priznaje da u njenom Ustavu piše da je makedonski jezik oficijelni jezik u Republici Makedoniji. Takav ugovor je zaključila prošla vlada Makedonije sa Bugarskom, ali već sutradan su novine pisale i televizija objavila - tačno je to, to je oficijelni jezik, ali narod govori i dalje bugarski.
      
       SRPSKA CRKVA. Da vam iskreno kažem, ja ništa ne razumem oko crkvenog spora. Srpska država, Srbija i Crna Gora ima jasan zvanični stav i tako nas je i priznala da smo mi Republika Makedonija. O tom sporu sam razgovarao sa Miloševićem kada sam jedini put bio u poseti njemu u tih deset godina. Nisam znao šta će biti na dnevnom redu sastanka, sećam se da me je sačekao tadašnji ministar unutrašnjih poslova i rekao da idemo u Dobanovce. Stigli smo u Dobanovce, sedi Milošević sam i počinje sa pitanjem: mi nismo ratovali a nemamo ni normalne odnose. Šta smeta tome? Ja kažem: ne smeta ništa, ja sam za to uvek, samo recite vi kako mislite da priznate našu državu. Kaže: nisam ja Grk. Takav je Milošević. Priznaćemo vas kao Republiku Makedoniju. - Dobro - kažem - to je u redu, a od kad mislite da nas priznate? - Pa sad, imali ste referendum. Ja kažem: od tada ne postoji Republika Makedonija nego od 1944. godine. - Pa dobro - kaže - hajde i to da priznamo. Dobro, to smo rešili.
       A imate li vi da postavite neka pitanja - on meni kaže - pa da se nas dvojica dogovorimo? Ja kažem: sad ste me iznenadili, ali evo, reći ću vam. Prvo, ovde sam ja živeo dugo i svake godine su dolazili iz jednog sela blizu Pančeva, zove se Jabuka, to je selo naseljeno Makedoncima. Imali su osnovnu školu na makedonskom jeziku, imali su predsednika opštine, igrale su se makedonske igre i pevale makedonske pesme. Sad od toga nema ništa.
       A on me gleda pa kaže: oni to neće. Ja kažem: kako su pre toga hteli, a sad neće? - E tako, oni misle o svojoj deci. Biće bolje za njihovu decu da uče srpsku školu, lakše će proći u životu. Vidim ja da od toga nema ništa.
       Dobro, kažem, postoje neka društva za srpsko-makedonsko prijateljstvo i, kako čujem ovde u Beogradu, na čelu tih društava su izabrani ljudi iz Srbije. - E to su oni izabrali, šta mogu ja.
       I sve tako. I kažem: dobro, ja ću da dam jedan predlog pa da vidimo da li to može. Evo, ja znam da ste vi nezadovoljni položajem srpske manjine u Makedoniji. Je l’ tako? - Jeste, bogami, kažu ovi moji, vi ne održavate naša groblja, a tamo su ljudi ginuli za vaše oslobođenje od Turaka. Vi to ne poštujete. - Dobro, kažem ja, moje lično mišljenje, ako su ljudi poginuli, a poginuli su tamo bez obzira u ime čega, kako, šta, kad su mrtvi treba ih poštovati. Onda mu navedem primer francuskog i nemačkog groblja. Francusko groblje je na najlepšem mestu na vrhu tvrđave, koje je uređeno kao park. To plaća francuska država i oni se staraju o svemu. To mora da bude čisto, lepo, da ima cveća i tako dalje. I kažem, ja vam ovaj primer ili nemački primer navodim ne zato što mislim da vi plaćate a mi da ne plaćamo, nego hoću da kažem kako se ljudi brinu o tome, a vi hoćete mi to da radimo. Pa i protiv toga nemam ništa. Eto, dajte pa ćemo se dogovoriti i mi ćemo to da uradimo.
       Drugo, kažete da nemate gimnaziju, nemate ovo, nemate ono. To je lako, imali ste gimnaziju. I o tome možemo da se sporazumemo. - E, kaže, ali tamo kod Kumanova, ima tamo nešto kao Ćele-kula gde su opet srpski vojnici ginuli i to se ne održava. Ja kažem: dobro, predsedniče, i to može da se uradi. E sad ja da dam predlog - pošto ste vi nezadovoljni položajem srpske manjine, hajde ovako da uradimo - koliko prava imaju Srbi u Makedoniji, toliko pravo da imaju Makedonci u Srbiji. Da li može to da bude osnova za razgovor? On ćuti pa kaže: to je pravedno. Eto, ako se s tim slažete da to skinemo s dnevnog reda.
       Ja kažem: iskreno rečeno ja ne razumem vaš stav. Ja znam da država Srbija ne poriče Makedoncima posebnost, naš jezik i naciju, ali s druge strane, Srpska pravoslavna crkva ne priznaje svoje pravoslavne prijatelje u Makedoniji zato što smo mi prema SPC pod Srpskom pravoslavnom crkvom. U Makedoniji je postojala Ohridska arhiepiskopija, koja je bila nadležna za sve pravoslavne vernike i sad odjedanput mi ne možemo da budemo autokefalna crkva nego mora vladike da postavlja patrijarh Pavle.
       On kaže: znaš, crkva je odvojena od države, a drugo, Pavle neće da me vidi. Tu ti ja ništa ne mogu.
       Pa dobro, kažem, i mi smo sekularna država, kako se to kaže u pravu, ali valjda može neko da porazgovara. I od tog ništa nije bilo i evo dokle je sad došlo.
       A cela priča je zasnovana na tome da je Srpska pravoslavna crkva ‘22/’23. godine kupila našu crkvu od vaseljenskog patrijarha, jer je Ohridsku patrijaršiju, gde je započeo proces osamostaljivanja, ukinuo neki turski sultan, a on je imao to pravo. Isto, pošto je SPC kupila našu crkvu, ona mora da bude deo SPC. Kod nas svaki građanin pravoslavne vere doživljava takav odnos kao da se u stvari na indirektan način preko crkve negira naš narod i država.
       SRBIJA I POLITIKA. Znate, ja imam od oca nasledstvo. On nije odlazio u čaršiju, a bio je zanatlija, ako prvo ne vidi “Politiku”. I to je tradicija u našoj familiji. Čitam je čitavog života. I sad je primam. Koliko ja sudim po onome što pišu razni ljudi, u tom listu koji je nekada bio vrlo ugledan list, a ja se nadam da će to opet biti. “Politiku” su citirali šta piše kad je članke pisao Balugdžić, Crnjanski ponekad i još tako neka imena i to se smatralo da je stav ovog dela Evrope kao najizrazitijeg civilizovanog dela Balkana. Ja mislim da se oni sad trude polako da se približe tome i već jesu... I po tome što pratim preko “Politike”, a bio sam dva puta u Beogradu vrlo kratko (jednom dva dana, a sledećeg puta dan i po) i to što sam doživljavao tamo na konferencijama gde su istupali srpski predstavnici, bilo sa univerziteta ili iz političkog establišmenta, ja mislim da još jedan deo Srba nije uveren da je Milošević trebalo da završi u Hagu.
       Ako bi me Tribunal u Hagu pozvao da svedočim protiv Miloševića, rekao bih samo ono što znam. Ništa ne bih sakrio, a ne bih ga tovario bilo čime što se nije dogodilo i što ne znam.
       - Kraj -
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

Atentat Taj ispit naša policija nije položila. Ja do sada nisam dobio ništa na ruke ni kad sam bio predsednik, a prvi put su me ispitivali tad kad je bio ministar unutrašnjih poslova Boškovski. Došao je on ovde sa javnim tužiocem da me pita šta ja znam o atentatu. A ja ništa ne znam. Sedeo sam u kolima, išao na posao, čitao te nove novine jer sam dan pre toga bio u Beogradu u razgovoru sa Miloševićem i odjednput se dogodilo to što se dogodilo. Ja se ničega ne sećam. Jednostavno, pogodili su me šrapneli, izgubio sam oko, ruka mi je bila slomljena, noga na dva mesta, ovde na gležnju i tu ispod kolena. Sav sam bio u nekim posekotinama lica, sav krvav. I tek sam posle operacije kad su mi otvorili glavu, da vide da nemam unutra hematome, kako kažu lekari, koji mogu da ugroze neke funkcije, došao sebi.        Tako da ja lično ne mogu da kažem ništa o samom događaju. A ko je iza toga, to i mene interesuje, a interesuje i svakog građanina moje zemlje. To nije bila obična stvar. Sad se događaju ubistva na raznoraznim mestima, posebno u zapadnoj Makedoniji, ali ubiti šefa države u onoj situaciji, a da pri tom za osam godina ne može da se otkrije ni ko je naručilac ni ko je izvršilac i šta je motiv toga, to zaista ne mogu da razumem. Tu ima raznih priča, ali ja se u to ne bih upuštao jer su to spekulacije. Tada je bio ministar unutrašnjih poslova gospodin Frčkovski, univerzitetski profesor za međunarodne odnose, koji nije našao za shodno da podnese ostavku, ako ništa drugo zbog neke moralne odgovornosti, jer se to dogodilo usred belog dana, usred Skoplja. Auto je stao pun eksploziva i čekao dva dana. I on je na televiziji izašao sa nekim globalnim razmišljanjem ko bi to mogao da bude, a nema ništa u rukama. On je procenio da bi to mogla da bude kompanija Multigrup iz Bugarske, jer je tamo ruski kapital, kapital KGB-a. Oni žele da se stvore veliku kompaniju koja će da kontroliše ovaj deo sveta i možda je njima nešto smetalo. A možda je nešto povezano i sa Srbima. Priča se da je tu bio Arkan više puta. Ali to je sve bez bilo kakvog odgovora. Tako da je direktor Multigrupe Pavlov našao za shodno da dođe u Ohrid jer sam ja tamo bio. Ulazi onaj što me obezbeđuje i kaže: tu je gospodin Pavlov iz Multigrupe iz Sofije, želi da vas vidi. Doveo je nekog hirurga, poznatog bugarskog hirurga koji operiše pri otvorenom srcu. Njega sam znao.        Ušli su unutra, seli i Pavlov je počeo da me uverava kako njegova firma nema nikakve veze sa atentatom na mene. Ubijen je ovog proleća ispred svoje poslovne zgrade.