Ugledni diplomata Jasuši Akaši, kod nas poznat po odmerenim i nepristrasnim stavovima iz vremena rata u Bosni, smatra da Japan treba da se pripremi za “robustniju” ulogu u mirovnim misijama i da pomoć iračkom narodu stavi iznad saradnje sa okupacionim snagama

      Japan se priprema da, na zahtev Vašingtona, pošalje hiljadu vojnika u Irak da bi pomogao američkim okupacionim snagama u obnovi i stabilizaciji te zemlje. Iako već čitavu deceniju učestvuje sa svojim trupama u međunarodnim mirovnim misijama, Japan će sada prvi put od kraja Drugog svetskog rata poslati ovako veliki broj vojnika u jednu stranu zemlju, i to bez mandata UN.
       Zakon o slanju “neborbenih” trupa, koje će u “zonama van oružanih sukoba” učestvovati u “humanitarnim aktivnostima i aktivnostima obnove, kao i u održavanju bezbednosti”, već je usvojen u Donjem domu Dijeta i do kraja jula, kako se očekuje, treba da bude usvojen i u Gornjem. Četiri japanska vojna aviona već snabdevaju Irak hranom i lekovima, istovarujući teret u Jordanu, u blizini iračke granice.
       Pre trideset godina slanje vojnih atašea u japanske ambasade u inostranstvu smatralo se povredom “Ustava mira” u Japanu. Sada se u javnosti može čuti da je taj pacifistički ustav - koji dopušta Japanu da drži samo male odbrambene snage, a zabranjuje “upotrebu sile u rešavanju međunarodnih sporova” - “prevaziđen”, jer su ga, kao i u Nemačkoj, pisale velike sile, pobednice posle Drugog svetskog rata, kad se zemlja nalazila pod okupacijom. Slanje vojnika u Irak trebalo bi, po zamisli vlade premijera Koizumija, da ojača prestiž zemlje, da marginalizuje “čekovnu diplomatiju”, to jest dosadašnju praksu da se američke oružane akcije u svetu podržavaju samo finansijski, a ne i vojno, i da pruži savezničku podršku novoj globalnoj strategiji SAD.
       Slanje japanskih trupa u Irak tražio je američki ambasador u Tokiju Hauard Bejker još krajem marta, a državni podsekretar Ričard Armitidž hvalio je prošlog meseca “spremnost Japana da zauzme svoje mesto među vodećim nacijama i da igra pozitivnu bezbednosnu ulogu”.
       U stvari, slanje japanskih trupa u Irak predstavlja eskalaciju strategije da se Japan pred međunarodnom javnošću predstavi kao legitimna regionalna vojna sila. Ta strategija je pripremana dugo, nakon američke kritike Japana što nije i oružjem, a ne samo novcem, podržao rat u Persijskom zalivu 1991, a zvanično je prihvaćena usvajanjem plana o modernizaciji japanske odbrane 2001.
       Prema tom planu, Japan će od 2001. do 2006. godine uložiti u modernizaciju svojih oružanih snaga 223 milijarde dolara. Suma je ogromna - viša nego bilo gde drugde u svetu, sem u SAD - posebno ako se ima u vidu činjenica da se japanske oružane snage i dalje zovu Snagama samoodbrane. Posle terorističkog napada na Njujork, 11. septembra 2001, naoružavanje i modernizacija armije imaju pretekst neophodnih priprema za rat protiv međunarodnog terorizma. Tako su počele i pripreme za “osposobljavanje za rat van teritorije Japana” i za “spremnost da se ide u rat” u okviru američko-japanskog bezbednosnog sistema.
       Prilikom upada Amerikanaca u Avganistan, japanski razarači su se prvi put posle Drugog svetskog rata našli u međunarodnim vodama: bili su u Indijskom okeanu logistika američkim ratnim brodovima. Istina, SAD su za vojnu intervenciju u Avganistanu imale odobrenje Saveta bezbednosti UN. Za invaziju na Irak saglasnosti Saveta bezbednosti nije bilo. Premijer Koizumi, međutim, uporno je tvrdio da je rat protiv Sadama Huseina bio “opravdan”.
       Javnost u Japanu je oko toga, kao i drugde, dosta podeljena. U anketi “Asahi šimbuna”, na pitanje da li je rat u Iraku bio opravdan, 57 odsto upitanih odgovorilo je negativno, dok je 29 odsto njih smatralo da je američka invazija bila “neophodna”. Predlog vlade da se japanski vojnici pošalju u Irak podržava 46 odsto, a protiv je 43 odsto anketiranih. Međutim, 70 odsto ispitanih smatra da Japan svakako treba da se uključi u obnovu Iraka.
      
       Ugledni diplomata Jasuši Akaši, kod nas poznat po odmerenim i nepristrasnnim stavovima iz vremena rata u Bosni, smatra da Japan treba da se pripremi za “robustniju” ulogu u mirovnim misijama i da pomoć iračkom narodu stavi iznad - razume se, neophodne - saradnje sa američkim i britanskim okupacionim snagama.
       Tokijska štampa već objavljuje preteće izjave predstavnika iračkih ilegalnih militantnih organizacija po kojima će japanski vojnici, “koji dođu u Irak da bi sarađivali sa Amerikancima, biti tretirani kao deo okupacionih snaga, pa će se naći na nišanu”.
       Komentatori primećuju da će vojnicima, kako sad stvari stoje, biti vrlo teško da u Iraku pronađu “zone van oružanih sukoba”. Neki analitičari, osobito oni koji su nastrojeni pacifistički, predviđaju da će okupirani Irak vrlo brzo “uzličiti na Vijetnam, po brutalnosti, dvojnom moralu i poraznom ishodu”.
       A Đicuro Terašima, predsednik Japanskog istraživačkog instituta, sluti da će pretnje iračkog stanovništva uljezima biti sve oštrije što se okupacione snage budu duže zadržavale u Iraku. On kaže: “Ubeđen sam da Snage samoodbrane ne šaljemo u Irak toliko za dobro iračkog naroda koliko za interese američke vlade. Ključna je stvar da japanski narod shvati opasnost od nemarnog podređivanja logici sile.”
       Debata će se, kako izgleda, zaoštravati do oktobra, kad vojnici treba da krenu za Irak.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ