Stranka pokojnog predsednika Franje Tuđmana danas je daleko popularnija od svih ostalih stranaka opozicije, a pogotovo od stranaka premijera Ivice Račana i predsednika Stjepana Mesića

      Istraživanja javnog mnjenja u Hrvatskoj pokazala su da se psihološki foto-robot prosečnog birača Hrvatske demokratske zajednice, koja je nekada vladala zemljom, nije promenio. Partiji pokojnog predsednika države dr Franje Tuđmana i dalje su najprivrženiji muškarci sa srednjom školom i samostalnim zanatom, prosečno 39 godina starosti, troje dece i suprugom domaćicom koja, osim Crkvi i Bogu, najviše veruje svome mužu i nacionalnom grbu. Sliku hrvatske političke pastorale odnedavno dopunjuju i zagrebački tabloidi koji na nosećim stranama donose fotografije osunčanog torza Ante Gotovine. Kancelarija aktuelnog predsednika države u međuvremenu strpljivo čeka da na vrata Stjepana Mesića pokuca odbegli general optužen za ratne zločine. Kako se to do sada još nije desilo, u opticaju su različite formulacije statusa i krivice haškog begunca.
       Prvi čovek Hrvatske, recimo, tvrdi da međunarodni tribunal traži generala Gotovinu baš zato što ovaj uporno beži od suda. Kad bi se predao, više ga ne bi tražili, a možda više ne bi bio ni kriv za masovne smrti srpskih civila posle operacije “Oluja”. Predsednik države čak poručuje da bi Gotovinu dočekao kao svakog drugog penzionisanog oficira Hrvatske vojske sa tako visokim činom. Policija smatra da to ne dolazi u obzir, jer se Ante Gotovina već dve godine nalazi na međunarodnoj poternici Haškog tribunala pa je dužnost svakog činovnika na zagrebačkom Pantovčaku, od vratara bivše Titove “Vile Zagorje” do predsednika Stjepana Mesića, da ga smesta preda policiji. Tragajući za Gotovinom, austrijska policija dotle pretražuje vilu generala Vladimira Zagorca u jednom elitnom skijalištu, a lider Hrvatske demokratske zajednice Ivo Sanader uporno ćuti o najnovijem zapletu slučaja odbeglog i napola rehabilitovanog generala.
       Javnost u Hrvatskoj očigledno je suočena sa novom zagonetkom. Čemu može da se nada biračko telo Hrvatske ako vlast štiti generala koji je pripremao puč protiv njenih čelnih ljudi, dok opozicija više ne mari za čoveka koga je proglasila nacionalnim junakom oslobodilačkog rata?
       Neke od odgovora nudi novo masovno okupljanje članstva Hrvatske demokratske zajednice u dvorani košarkaškog kluba “Cibona” u Zagrebu. Govor predsednika Ive Sanadera skoro šest hiljada delegata iz čitave Hrvatske dočekalo je gromoglasnim oduševljenjem. Svi koji se sećaju pečenih volova na istočnoj gradskoj periferiji Dubrava 1990. i 1991. godine i skandiranja “Franjo, Franjo”, odmah su uočili razliku. Pokojni lider HDZ-a i bivši predsednik Hrvatske, dr Franjo Tuđman svoje zadovoljstvo izražavao je visoko podignutim rukama i spojenim iznad glave. Ivo Sanader ne pokazuje da ga obožavanje birača toliko fascinira. Kada sluša mase ili drži političke govore, on podiže samo jednu ruku, a ta je najčešće stisnuta u pesnicu. Šta se krije u borbenom gestu probitačnog HDZ-ovog političara, teško je razaznati. Delom zato što se Sanader odrekao mnogih ljudi sa političke i vojne scene koji su među pobornicima HDZ-a bili doživljavani kao hodajuće legende hrvatsko-srpskog rata i borbe za nacionalnu nezavisnost.
       Nije u pitanju samo sin pokojnog predsednika, dr Miroslav Tuđman, koji je oko sebe okupio ostatke obaveštajnih službi svoga oca i generale koje je Stjepan Mesić smesta preventivno poslao u penziju. Ne radi se ni o nepopularnom Tuđmanovom savetniku za unutrašnju politiku i velikom majstoru brutalnih kadrovskih obračuna na Pantovčaku, dr Iviću Pašaliću. Ivo Sanader danas ne druguje ni sa violentnim osiječkim županom Branimirom Glavašem, ne spominje nijednog od prvih ratnih ministara odbrane Šimu Đodana, a svi su skoro već zaboravili jednog od bivših ministara policije iz toga vremena Ivana Vekića. Nema ni nekadašnjeg “čuvara državnog pečata” Ivana Milasa koji se proslavio izjavom da je mozak intelektualaca na hrvatskom političkom tržištu, vredan najviše dve marke. Ivo Sanader rešio se i političkih usluga nekadašnje ministarke za evropske integracije Ljerke Mintas-Hodak koja je blokirala svaki pokušaj saradnje sa Haškim tribunalom. Nema više ni solidarisanja sa ultradesničarskim izjavama pravaškog prvaka Ante Đapića, a još manje sa rasističkim i seksističkim ispadima demohrišćanskog saborskog zastupnika Ante Kovačevića. Ivo Sanader procenio je da politička vaga ne meri više na isti način zasluge hadezeovih “prvoboraca”, ali ni glasnih veterana hrvatsko-srpskog rata od kojih su oni najglasniji rat videli samo kao krvavu ulaznicu u svet visoke politike.
       Ukratko, današnja Hrvatska demokratska zajednica je nešto sasvim suprotno od stranke-pokreta koju je devedesetih godina vodio pokojni Franjo Tuđman. Novom lideru HDZ-a neće se dogoditi da tako otvoreno prizna da je srećan što mu žena nije “ni Srpkinja, ni Židovka” kao što se dogodilo njegovom prethodniku, bilo da govori na domaćem terenu ili među hrvatskom dijasporom. Ivo Sanader ne ogovara ostatak opozicije i ne vređa vlast. Upravo suprotno. Kaže da je otvoren za saradnju sa svima koji dele njegovo shvatanje moderne Hrvatske koja svakako mora u Evropu, ali Amerika ne sme da joj bude neprijatelj. Naravno, to je Hrvatska koja u tako delikatnoj situaciji još mora da sačuva i sopstvenu političku i ekonomsku samostalnost. Uz ovakve parole staće praktično svaka značajnija politička snaga u zemlji, od reformisanih komunista, do ekstremnih desničara. Svi oni smatraju da je Hrvatska oduvek bila deo Evrope, a nikada Balkana gde je smeštena tek po geopolitičkom diktatu velikih sila i Titove Jugoslavije.
       Svi dobro znaju i da bez Sjedinjenih Američkih Država ne mogu ni da pomisle na uključivanje male zemlje “zapadnog Dejtonlenda” u moderne finansijske tokove sveta. A ono što su svi najbolje naučili je da bez zalaganja za hrvatsku samostalnost nema ni govora o nekim značajnijim političkim bodovima kod domaćih birača. Preostaje još interesantno držanje vrha Hrvatske demokratske zajednice prema najnovijim zapletima povodom slučaja odbeglog generala Ante Gotovine. Potpredsednik stranke dr Andrija Hebrang smatra, recimo, da je sasvim u redu što predsednik Ivo Sanader na poslednjem masovnom okupljanju HDZ-a u Zagrebu nije pominjao Antu Gotovinu. Njihov humani i politički visokomoralni stav je da hrvatski generali ne smeju da se koriste u predizborne svrhe. Ovakvom kvalifikacijom loptica je automatski prebačena u kancelariju predsednika države i ličnost samog Stjepana Mesića. Naravno, niti su hadezeovci imuni na zakulisne političke igre, niti je to prvi čovek posttuđmanovske države.
       Otkako je sa vrha aktuelne vlasti počelo da se lobira za nevinost generala Gotovine, bivši legionar i Tuđmanov najmiliji general za HDZ je prećutno postao “persona non grata”. U najjačoj opozicionoj stranci na njega danas gledaju s velikim nepoverenjem, upravo zbog kontakata koje je, direktno ili preko posrednika, ostvario sa vrhom Mesićeve i Račanove vlasti. Šta sve iz toga može da se izrodi nije jasno ni samim kreatorima ove visoke državne spletke iz nekoliko obaveštajnih službi nove vlasti, a kamoli zatečenim hadezeovskim masama u Hrvatskoj. Ova partija svetu danas prodaje “nacionalizam s kosmopolitskim licem”, a njen predsednik Ivo Sanader je oličenje decentnog desničara i konzervativca. On nikada neće doći u iskušenje da podigne ruku na ustaški pozdrav, niti će da mu se omaknu rasističke kvalifikacije i političke diskvalifikacije konkurenata na stranačkoj sceni zemlje. On će pohvaliti Evropu i napore nove vlasti da Hrvatsku smesti u njen okvir, ali se neće libiti da jedini u Hrvatskoj otvoreno podrži američki napad na Irak i ultimatum SAD-a zvaničnom Zagrebu da američki vojnici ne mogu da odgovaraju za ratne zločine.
       Idealan promoter ovakvih stavova u Vašingtonu je bivši Tuđmanov ambasador Miomir Žužul koji bi, u slučaju da HDZ dobije priliku da imenuje neke ministre u novoj vladi, svakako zauzeo mesto šefa nacionalne diplomatije. Žužul je u domaćoj javnosti, inače, ostao zapamćen po legendarnoj rečenici da nema pojma da je tadašnji predsednik Franjo Tuđman uopšte u Americi, a kamoli da je bolestan, dok su svi svetski mediji objavili da je hrvatski predsednik otpušten iz vojne bolnice “Volter Rid” u Vašingtonu sa prognozom da će, zbog metastaziranog karcinoma, živeti još najviše tri meseca. Šef diplomatije iz Tuđmanovog doba, dr Mate Granić odbojan je mnogim “tvrdim” hadezeovcima zbog svoje proevropske politike i prevelikih skrupula prema američkoj administraciji. Glavnina hrvatske desnice naziva ga “Očenašekom”, pa se za njega, u najboljem slučaju čuva mesto šefa Hrvatskog državnog sabora u Zagrebu. Ivo Sanader se, jasno, već vidi u ulozi premijera posle eventualnog odlaska Ivice Račana. Mesto ministra odbrane rezervisano je za dr Andriju Hebranga koji je tu funkciju već obavljao u Tuđmanovom režimu, dok Ministarstvo zdravlja čeka bivšeg Tuđmanovog zubara dr Željka Zubovića. Naravno, sve to pod uslovom da stranka na idućim izborima potvrdi rašireno mišljenje kreatora javnog mnjenja u zemlji, da je HDZ najpopularnija i najperspektivnija politička snaga u Hrvatskoj.
       Način na koji je Ivo Sanader do sada vodio predizbornu kampanju svoje stranke, zatekao je ne samo njegove kolege iz stranačkih frakcija, ostatka opozicije i aktuelne vlasti, nego i mnoge evropske političare. Na poslednjem masovnom okupljanju najšireg članstva Hrvatske demokratske zajednice zato se i našlo desetak zapadnih ambasadora koji su želeli da se sami uvere da je na pomolu treća velika tranzicija u Hrvatskoj posle sloma socijalističkog uređenja zemlje. Čuli su, svakako, i ono čemu se nisu nadali, a to je, primera radi, bio govor američkog lobiste za hadezeovsku opciju, izvesnog Gaja Vandera Jagta.
       Penzionisani kongresmen poručio je da američki establišment sa zadovoljstvom pozdravlja jačanje konzervativne struje u Hrvatskoj koju predstavlja Ivo Sanader. Ambasada SAD u Zagrebu odmah je demantovala ovakvu retoriku izjavom da su kongresmenove reči njegovi sopstveni stavovi, a ne opšti politički kurs zvaničnog Vašingtona. Iza svega, naravno, stoje one čuvene “šake dolara” koje su Ivo Sanader i Miomir Žužul navodno platili Vanderu Jagtu da tako vatreno zastupa njihovu stranku u Zagrebu i Vašingtonu. S dolarima ili bez njih, činjenica je da je Hrvatska demokratska zajednica u širim slojevima domaćeg stanovništva danas daleko popularnija od svih ostalih stranaka opozicije, a pogotovo od aktuelne vlasti premijera Ivice Račana i predsednika Stjepana Mesića.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ