Stari državni monopol u zemljama centralne i istočne Evrope na medije zamenjuje se komercijalnim monopolima

      Nedavno je kupljen deo (ostatak) društvenog kapitala medijske kuće B92. Na iznenađenje mnogih, kupac je bio američki konzorcijum za pomoć medijima, MDLF.
       Nekako istovremeno sa prvom aukcijskom privatizacijom jednog medija u Srbiji, dok drugima to tek predstoji, izišao je Izveštaj evropske federacije novinara pod nazivom: “Istočne imperije: Strani vlasnici u medijima centralne i istočne Evrope” koji ilustruje stepen uticaja stranih vlasnika na medije u zemljama koje tek treba da pristupe Evropskoj uniji.
       Izveštaj znači ne govori o nama, ali je vrlo ilustrativan u kazivanju čega se treba čuvati, posledicama “strane” privatizacije za medije i novinare.
       Ovaj izveštaj takođe pokazuje da, otkako je pao komunistički režim u centralnoj i istočnoj Evropi, ulazak zapadnoevropskih medijskih konglomerata u te zemlje ugrozio je, ili u najmanju ruku zaustavio razvoj nezavisnih nacionalnih medijskih grupa.
       “Jasno je da su nacionalni mediji (tih zemalja, prim.n.) pali u tuđe ruke kako bi zadovoljili apetite sve širih transnacionalnih konglomerata, a posledice su uništenje lokalnih nezavisnih grupa”, kaže Ajdan Vajt, generalni sekretar međunarodne novinarske federacije (IFJ).
       Ako evropski mediji žele da i ubuduće igraju ulogu čuvara (njatchdog) nacionalnih, političkih i ekonomskih interesa i da obezbede kvalitetne informacije od javnog značaja, pitanje medija i njihove privatizacije mora stalno biti na dnevnom redu evropskih institucija.
       Strane investicije u zemlje centralne i istočne Evrope sigurno doprinose stabilizaciji i daljem razvoju tih zemalja u vidu povećanja broja izvora, poboljšanju menadžmenta i većoj nezavisnosti medija od nacionalnih političkih elita u tim zemljama, ali istovremeno postoje snažne indicije da agresivne komercijalne politike koje te investicije podstiču dovode do pada novinarskih standarda.
       Strani investitori se, naime, retko mešaju u unutrašnju politiku. Oni su preokupirani komercijalnom stranom medija, zato ih malo interesuje šta novine pišu i kako pišu, ko su novinari i kako se školuju. Čak im i odgovara da zapošljavaju slabije novinare, koji će raditi sve što im se kaže, za veoma niske plate. Odgovara im i povećanje broja novinara, jer se time povećava i konkurencija, a smanjuju plate. U zemljama centralne i istočne Evrope niču novinarske škole, organizuju se kursevi, neprestano stvaraju novinari malog obrazovanja, koji cenom rada “pobeđuju” staru konkurenciju.
       Time se ugrožavaju profesionalna i socijalna prava novinara i povećavaju pritisci na koje novinari, tradicionalno odvojeni od sindikata ili sa slabim sindikatima - navikom stečenom u komunističkim vremenima, ne mogu da odgovore ni da im se suprotstave.
       Međunarodna federacija novinara (IFJ) izražava zabrinutost i zbog sve veće uloge i uticaja medijskih kuća iz SAD u Evropi. To je predmet debate koja se u Evropi vodi još od četrdesetih godina prošlog veka, kada je počeo nagli uspon Holivuda i međunarodne popularnosti filmova proizvedenih u Americi, koja se sad još više pomerila ulaskom velikih medijskih grupacija kao što su Viacom, AOL Time Varner, Disnedž, Nenjs Corporation.
       Amerikanci su zainteresovani uglavnom za elektronske medije. Jedan od prvih štampanih medija, u koji su uložili Amerikanci bio je hrvatski “Feral tribjun”, koji se našao pred gašenjem zbog brojnih sudskih tužbi u vreme HDZ-ovske vlasti. Inače po celom regionu (CEE) oni preuzimaju elektronske medijske kuće, naročito televizije. To posebno zabrinjava IFJ, koja je svesna činjenice da, naročito u ovim zemljama, politička elita najviše voli da se “pokazuje” u elektronskim medijima.
       Unutar zemalja CEE postoje vrlo velike i različite varijacije u politici medijske regulative, vlasništva i statusa takozvanih javnih servisa. Regulatorna tela koja nadgledaju, uspostavljaju i ukidaju elektronske medije u većini ovih zemalja (CEE) postavlja politička elita, koja hoće da osigura svoju kontrolu nad medijima. Ovaj rastući trend dovodi u pitanje demokratsku odgovornost i transparentnost u postavljanju ljudi koji će nadgledati rad ovih tela i izdavati dozvole za emitovanje (frekvencije).
       Najveći investitori u medije CEE su medijske grupe iz Nemačke, Skandinavije i Švajcarske. Takođe, i evropske medijske grupe koje su u vlasništvu Amerikanaca. Ono što najviše “peče” Evropu je shvatanje američkih medijskih grupa, i svih američkih vlada, da je emitovanje programa (radijskog, televizijskog) kao i svaka druga komercijalna aktivnost.
       Ključno područje medijskih lobista je fokusirano na reklamu. Reklamiranje (mi bi rekli komercijalni program) je centralna je tačka komecijalizovane kulture. Ali, to se ne događa samo od sebe, već zahteva tzv. prijateljsko reklamiranje i regulativu koja bi omogućila da se to razvije.
       Jasno je prema tome da se američko shvatanje “emitovanja” potpuno razlikuje od shvatanja Evropske unije i da ona želi to da eliminiše kod budućih članica.
       Sa druge strane medijske grupe iz Evrope koje su “ušle” u medije CEE i dalje povećavaju svoj uticaj u njima - i procenat vlasništva, ne obraćajući pažnju na obučavanje novinara, njihove plate, status i nezavisnost u poslu. Poseban problem je u tranziciji vlasništva novina nekad pod striktnom kontrolom država komunističkog režima u privatne ruke. Najvažnije bi bilo da urednici i novinari shvate svoju demokratsku ulogu, budu oslobođeni od političkih pritisaka i nikako ne služe interesima političke elite, koja čak ni u novim uslovima ne može da se oslobodi želje za političkim patronatom nad medijima.
       Jedan od četiri izvršna direktora velike medijske grupacije WAZ (Njestdeutsche Allgemeine Zeitung). Bodo Hombah, bivši koordinator Pakta za stabilnost za jugoistočnu Evropu, jasno je shvatio mogućnosti i potencijale komercijalnog širenja u sve većoj evropskoj zajednici i mogućnosti kooperacije sa nemačkim izdavačkim kućama. WAZ je već “ušao” u beogradsku “Politiku”, podgoričke “Vijesti”, a vrše se pregovori i sa novosadskim “Dnevnikom”. WAZ, takođe, poseduje Bugarsku medijsku grupu kao i akcije u većini hrvatskih novina.
       U njegovom pristupu medijima naglašen je komercijalni pristup i interes za kooperaciju sa oglašivačima. Veruje da regionalne novine treba da se bave i drugim temama a ne samo lokalnim, kako bi privukle više čitalaca (i time postale privlačnije za oglašivače).
       Kao jedna od najuticajnijih medijskih grupacija WAZ poseduje akcije ili kompletno vlasništvo u velikom broju istočnoevropskih štampanih medija, naročito u Mađarskoj i Češkoj, a zbog potencijalne veličine našeg tržišta nije isključeno da još naših medijskih kuća dođe “pod njihovu kapu”.
       U izveštaju se, dalje, poimence nabrajaju zemlje CEE i mediji u njima koji pripadaju raznim medijskim grupacijama, ali se stalno naglašavaju potencijalne “opasnosti” od Amerikanaca.
       Očigledno je industrija medija toliko razvijena da se Evropa plaši njenog ulaska, jer im je jasno kojim sofisticiranim metodima se oni služe kako bi preko medija prodali sve što se može prodati (a sve se može prodati) i koliki to uticaj može imati na evropskog, prosečnog, konzumenta medijskih sadržaja i poruka. U evropskom shvatanju demokratije nema mesta za toliko liberalnih sadržaja (ni dečje emisije nisu pošteđene reklama, što je u Evropi zabranjeno). Proizvodnja tih sadržaja je masovna, sofisticirana i na najvišem tehničkom nivou, što Evropa, a naročito nova Evropa (prema Donaldu Ramsfeldu) ne može da dostigne. A jezik, engleski, skoro univerzalan.
       Šta mi, u ovom slučaju, možemo da učinimo? Ništa, dok država (vlada) određuje radiodifuzni savet, dok su urednici medija pod uticajem političara i dok se novinari ne obrazuju.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ