NAZIV: Klisurine
AUTOR: Vladimir Kopicl
IZDAVAČ: “Narodna knjiga”, Beograd 2002.

      Svojevremeno je Vladimir Kopicl, u postojećim sistematizacijama i tipologijama nove srpske poezije, svrstavan u grupu predstavnika postmodernističkog usmerenja. Preciznije, njegova poezija navodno reprezentuje podgrupu medijskog ludizma formiranu u duhu postmodernog estetizma. Ove se odredbe danas, kada pesnik objavljuje osmu zbirku, drže koliko su uklopive u autopoetičko načelo koje je formulisao u jednoj od prethodnih: “Izrazi bezdan i sunovrat, ne upotrebljavaj poznato”. Dabome, drže se delimično.
       Sudimo li po prvim pesmama u zbirci, na delu je govor iz jedne ekstremne ovovremene situacije: već s početka, uz opis ambijenta u kome obitavaju njegova žena i on, govorni subjekt konstatuje da su nad njima bombe, da je njihov život “stao u vreme vazdušnih napada”. Ništa lakše no projekcije ovako intenzivnog doživljaja tražiti i nalaziti u pesmama koje slede, u postupku kojim su izvedene. Međutim, bezdan i sunovrat koje je pesnik nameran da izriče, po obuhvatnosti nadilaze spomenutu epizodu ma koliko za nas ona bila tragična. Pesnikov tekst, zapravo, posreduje jedan krajnje dehumanizovani svet iz koga nam se obraća jedan krajnje dezintegrisani subjekt. Najvećma je Kopicl koncentrisan u ovom vremenu na svojstvene razloge gubitka Smisla, načine poricanja Standarda, vidove u kojima se ispoljava razgradnja Individue. U njegovom vidnom polju su posledice “ostvarenja” epohalnih ideja. Ideologija, pogotovu.
       Po sebi je razumljivo da specifičnostima ovih pojava pesnik, izoštravajući ih na različite načine, parira ništa manje specifičnim postupkom. Značajne ideje i vidovita pronicanja on saopštava na profanim motivsko-tematskim smerovima. Pesničkim jezikom koji zaseca i demistifikuje, fantastičnim i grotesknim izobličenjima, neuobičajenom i neobičnom strukturom pesme, ovovremenom ikonografijom i simbolikom. Kadgod nam se učini da je Kopiclov pristup temama i doživljajima prevashodno “analitičan”, da pojave i utiske raščlanjava, da se simbolima i metaforama ne koristi već ih secira kako bi obelodanio poreklo i nijanse njihove dejstvenosti. Zato i pomišljamo da se zahtev koji je pesnik preda se postavio - ne upotrebljavaj poznato - više odnosi na svrhovitost metoda nego na “materijal” koji će u pesmu biti ugrađen.
       Prvi ciklus ove trodelne zbirke intoniraju, kako je rečeno, pesme nastale u vreme NATO-bombardovanja. One, pri svemu, dočaravaju tek deo opšte slike sveta na bespuću, bića izloženog svekolikoj disfunkciji, ljudskosti na izdisaju. Pesme drugog ciklusa pisane su tokom pesnikovog boravka u jednoj internacionalnoj spisateljskoj koloniji, u Americi. Implicitno, one sadrže i autopoetička stanovišta izložena u kontekstu znatno šire zamišljenog Kopiclovog bavljenja međusobnom, neretko banalnom komunikacijom ljudi od pera, tzv. intelektualnog sloja. U elementima njihovih biografija prelamaju se istorijska, kulturna, socijalna i kakva sve ne iskustva (i ishodi) dvadesetog veka. Markantne pesme završnog ciklusa modernu civilizaciju predstavljaju kao “ponore humanog praha”, a nemoć kulture i umetnosti (umetnosti stihovanja podjednako) parodiraju. Poneke među njima svedoče da i antitradicionalista kakav je ovaj pesnik, uporište i utočište ume da traži u tradicionalnim ljudskim vrednostima, da je vitalizam nasušna potreba.
       Pesnički postupak Vladimira Kopicla, njegova sredstva i instrumentarijum očevidno nisu iz kruga ovdašnjih poetičkih standarda. To im, dakako, ne smeta da budu u funkciji značenja koje pesnik želi da saopšti, da mera njihove sugestivnosti bude nesporno velika. Zato, na kraju, i valja reći: po snazi podsticaja na saradničko čitanje, i po isplativosti takvog čitanja, zbirka Klisurine u novije vreme nema premca.      
      
       BOGDAN A. POPOVIĆ