NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Pisma u boci

Kovačeva i Davidova epistolarna priča o mračnim vremenima

      Knjiga pisama” Filipa Davida i Mirka Kovača (Forum pisaca, Beograd, 2003) nastajala je u periodu od 1992. do 1995. godine, u vreme koje sa današnje distance izgleda kao najmračnije, budući da smo kasnije, očima već priviknutim na tamu, uspevali da se lakše krećemo sve verujući da je najgore prošlo, da ne može još dugo da se samo propada. Međutim, kao što znamo, uvek bi se pojavilo još jedno dno.
       Sve vreme Kovač i David, pišući pisma jedan drugome, iznose mizanscen koji ih okružuje, pokušavaju da odrede koordinate, i vremenske i prostorne, da nanovo formatizuju svakodnevicu koja se odvija kao u kakvom horor filmu. Ali, u tim pismima dva pisca iznose i svoje autopoetičke zapise, fragmente iz dnevnika, kratke političke komentare, sećanja na intimne prijatelje, anegdote, sinopsise za knjige koje možda nikada neće napisati. Sama činjenica da se radi o tako različitim senzibilitetima i temperamentima, bez obzira na “konsenzus” o pitanju političkog, obezbeđuje ovoj knjizi ritam koji se retko nalazi u epistolarnim formama. Smenjuju se Kovačeva i Davidova pisma kao bele i crne dirke jedinstvene klavijature na kojoj su se tokom više od jedne decenije komponovale melodije u kojima smo svi učestvovali, svejedno da li kao note, ili kao pauze.
       Pripovedanje i jednog i drugog lišeno je patetike, i onih suvišnih nanosa, koji bi trebalo da obezbede nekakvu objektivnost poziciji koju zauzimaju, kao da se stvari rešavaju samo tačnim dijagnozama. Kod Kovača, na trenutke izbija oštrina kojom bi da sudi i presudi, probija se prag tolerancije prepoznatljivim kovačevskim šarmom. Međutim, uvek takve izlete u “neobjektivno” prati senka sumnje da li je pojedincu dato da sve sagleda po meri istine. Kod Davida neprekidno postoji razumevanje, naravno, ne i opravdanje, za postupke osoba koje su usled zamora materijala posegnule za utehom koju nudi stereotip. Predahnuti u hladu “konačne” istine uvek i svugde jeste izbor većine.
       Na početku prepiske, u proleće 1992. godine, Filip David na jednom mestu beleži: “Zaista je zapanjujuća strast sa kojom velike skupine ljudi, pre bih ih nazvao masama i gomilama nego narodima, počinju da se ponašaju kao životinjska krda - kako drugačije nazvati tu zastrašujuću provalu primitivizma, grubosti, neljudskosti? Najpre će biti, kao što je Antonen Arto uveravao, da sve potiče iz ljudske glave, mnogobrojna zla i strašne epidemije koje za tili čas mogu počistiti pola zemaljske kugle. Sve počinje rečima, rečima koje se pretvaraju u nekakve proklamacije, deklaracije, memorandume iz kojih nastaju nesporazumi, netolerancija, svađe, pa otvoreni sukobi sa mnogo mrtvih, popaljenom zemljom, razrušenim selima i gradovima.”
       U jesen, iste godine, kada se rat u Bosni uveliko rasplamsava, Kovač u jednom pismu kaže: “Bilo je malo potrebno, katkad samo stotinjak metara, pa da se rodiš u drugoj vjeri koja je i povukla te granice, premda bilo koja od tih vjera nema nikakvu prednost. Mogao sam biti i nešto drugo, ali to što jesam u smislu etničkom nije nikakva posebnost, ali ono što jesam kao osoba jest to jedino i neponovljivo. I kada pogledam tu rulju oko sebe i njihove zastave, kada vidim te nesretne intelektualce koji se bakću nacijom i grade na tome cijeli svoj mizerni univerzum, onda je najbolje izdvojiti se i ‘odreći se nacije’, stupiti u svoje ništa koje jest osobnost.”
       Stupiti u ništa i jeste bio jedini častan izbor, nikako defetizam, budući da su se i Kovač i David svih tih godina javno izjašnjavali u svojim tekstovima i intervjuima o svemu što se dešavalo. Stupiti u ništa značilo je ostati sam u kamernom prostoru vlastite savesti. Bez obzira na to da li se slažemo sa stavovima, zapažanjima i “dijagnozama” Kovačevih i Davidovih pisama, jednu važnu činjenicu ne možemo poreći, a to je da obojica svoju muziku ispisuju iz pozicije “one man band”-a na temu neverovatnih mogućnosti koje stvaraju prostranstva ljudske glave onoga časa kada se prihvati kanon jedinstvenog tonaliteta koji ne podrazumeva nikakvu sumnju, nikakvu proveru. Visina onoga što kažemo određuje se, ipak, prema vlastitoj intonaciji. A to znači stalno preispitivati koordinate kojima se krećemo po partituri koju svakodnevno ispisujemo.
       I naravno, ova pisma otkrivaju posebnosti Kovačeve i Davidove spisateljske poetike, pre svega u izboru detalja, svejedno da li je reč o sećanjima na zajedničke prijatelje, ili o kakvom komentaru na tekuću dnevnu politiku. U lucidno odabranom detalju, konzerviran je sav besmisao i glupost jednog vremena, fascinantni produkti bolesnih umova, ogoljeno zlo. Zahvaljujući takvom detalju moguće je dočarati duh epohe koja je prošla, izvršiti demonstraciju otvaranjem epruvete u kojoj se čuva bacil bolesti jednog vremena.
       Danilo Kiš, veoma prisutan u prepisci Kovač - David, u tekstu Preludij za ludnicu pominje kako je, popravljajući neki scenario, iščitavao ustašku štampu u Sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, ali sa namerom ne samo da dokumentuje, nego, kako kaže, “da utisne u taj scenario nešto od autentičnosti epohe”. U obimnom materijalu povoštenih ustaških novina, Kiš nalazi u jednom jedinom odlomku aromu epohe, grada, ljudi. “Jedan oglas gradske uprave na svom pitoresknom jeziku objavljuje spisak stvari koje se mogu kupiti bez bonova: apostolske sandale, muške oglice (tvrde), svećeničke sandale, Gandhi sandale, knjigoveško platno, ženski steznici itd. itd.”, beleži Kiš, “spisak impozantan i besmislen, pitoreskan, jezički i značenjski, i u tom apsurdnom spisku nalazim čitav jedan svet, jasno označen, svet rata i apsurda”.
       U jednom pismu iz 1993. godine Filip David pominje kako su u prodavnici obuće u centru Beograda prodavane samo cipele za levu nogu. I ta roba brzo je našla kupce, jer se kupovalo sve što se nađe, budući da je novac svakog minuta gubio vrednost. Sav apsurd hiperinflacije sadržan je u tom bizarnom detalju. U isto vreme, u opsednutom Sarajevu, po svedočenju jednog Kovačevog prijatelja, od ucrvljene riže iz humanitarne pomoći, pravio se ukusan i hranljiv rižoto bogat proteinima.
       Aroma tih vremena koja su prošla i dalje postoji kao onaj zli duh u Aladinovoj lampi. I kako kaže Arto, “stvari idu loše, jer bolesnoj svesti je prvorazredni interes da ne izađe iz svoje bolesti”.
      
       DRAGAN VELIKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu