Od Egzita do kulturnog tržišta

      Bio sam na Egzitu. A i Narodna biblioteka mi otkupila neke knjige. Po novom modelu: oni predlože, biblioteke biraju. Eto razloga za jedan dobar vikend. Dakle, sednem u kola, odem u Novi Sad, izvadim hiljadarku za ulaznicu, i postanem jedan od pedeset hiljada ljudi koji se ponašaju kao da im je muzika sve. Odslušam prvo Lajka Feliksa. Virtuozna i žestoka svirka. Da sam muzički kritičar rekao bih: super, fino, ali gde su finese. Deluje kao da je svejedno da li je instrument violina ili testera. Ali, možda je baš u tome stvar. Posle pređem na drugi kraj Tvrđave da čujem Moloko zbog kojih sam i došao. Mnogo je ljudi, to više ne liči ni na koncert ni na Vudstok, više me podseća na demonstracije iz 1996/97, samo je nekako mirnije. Pozornica je daleko, ne mogu da vidim da li se to Rošin Marfi penje na klavir ili ulazi u njega, rekoše da je upravo napunila trideset godina, ali naslućujem da žena igra savršeno. Ponešto od njenog glasa dopire do mene kroz tutnjavu basova koji tresu tlo. Ipak, napregnem se i zaključim da sam u pravu: da se jedan sasvim običan glas veštom interpretacijom može pretvoriti u neobičan i uzbudljiv sintetički zvuk. Tako nešto sam pokušao da objasnim kada sam nedavno bio pozvan da na jednoj beogradskoj televiziji gostujem kao di-džej. Dobiješ sat vremena, biraš muziku i pričaš. Bio sam ambiciozan, pa sam poželeo da sve to ima jasan početak i kraj, neku vrstu političke koncepcije u koju bi se povremeno umešali i intimni elementi. Ali ispostavi se da u ogromnoj arhivi video-spotova nema svega što meni treba. Nemaju “Komandante Če Gevara”, što mi je važno za politički deo koncepcije, a nemaju ni “Stop” Sem Braun ni Leonarda Koena koji su mi važni za onaj intimni deo. Onda vidim imaju Moloko, uzmem spot “Sing it bek” i ispričam kako to može da posluži kao dobra zamena za Sem Braun. Eto, tako i na Egzitu sačekam tu pesmu i odem.
       Ali otkud ja na Egzitu, otkud ja kao di-džej, i zašto ja to pričam o muzici koju volim, ali o kojoj tako malo znam? E, pa, to se trenutno u Evropi zove “kontaminacija” kulture. Dobro, nije što je Evropa, već što je trend stvarno dobar i logičan. Evo, upravo sam dobio poziv da učestvujem na međunarodnom festivalu Kosmopolis u Barseloni. Reč je o književnom bijenalu, ali se od svakog učesnika traži da “kontaminira”. Festival je, kaže organizator, zamišljen tako da “omogući ‘kontaminaciju’ izolovanih disciplina i interakciju pisaca, vizuelnih umetnika, muzičara, glumaca, arhitekata, dizajnera i drugih protagonista nove kulturne scene”. Pre svega, dopada mi se taj paradoks kada se jednom terminu pežorativno značenje iskrivi toliko da upućuje na nešto sasvim drugo. Najzad, finu kontaminaciju kulture shvatam kao poziv ne samo na inventivnost, već i na aktivno učešće, na stalno prisustvo u svemu što je kultura i kreativnost. Uostalom, ne moraš da budeš ni inventivan ni kreativan, dovoljno je da si tu, da si zainteresovan i živ. Ali kako da budeš živ kada tvoja kultura od tebe traži da se ponašaš kao uobražena kuvana noga koja ima nekakvu, valjda, misiju. Čuo sam nedavno na jednom sastanku urednika kulturnih redakcija u Ministarstvu kulture žalopojku o tome kako nikada nema kulture na prvim stranicama naših novina i u prvim minutima televizijskog dnevnika. Pa, naravno da je nema kada je dosadna i dekontaminirana. Ne govorim o onome što je političko zagađivanje kulturnog prostora, što smo toliko godina posmatrali, niti o pokušajima da se to blato spere, već o suštinskoj tradicionalnosti i neslobodi jedne kulturne scene koja hoće da bude deo sveta.
       Pa, dobro, hoćemo li da tradicionališemo ili ćemo da kontaminiramo? Dilema je verovatno lažna, radićemo i jedno i drugo, a novo doba će biti tu hteli mi to ili ne. Ali, da pozovem u pomoć nekog ko je o tome više razmišljao. Evo opet jednog muzičara. Američki časopis “Forin polisi” je nedavno jedan svoj broj posvetio temi imenovanja novog doba. Okupe sve velike face ovog sveta, pa se tako Fukujama raspiše o kraju istorije, Džordž Soros o otvorenom društvu, i tako redom. Brajan Ino, muzičar i producent, ispostavi se najlucidniji. Prvo objasni da ideja nacionalne države postaje sve problematičnija zato što delovanjem globalnih telekomunikacija, planetarne kulture i planetarnog kapitala prestaje da bude jasno povezana sa ma kakvom geografskom ili etničkom realnošću. Postaje očigledno, kaže Ino, da nacija nije ništa više nego skup dogovora nekih ljudi da neke svoje interese smatraju zajedničkim. I na kraju zaključi: “Ovo je tržišna era. Stvara se jedno sveobuhvatno tržište, jedan uzavreli bazar neprekidnih ljudskih pregovora, gde se ideje, tehnike, proizvodi, filozofije i životni stilovi izlažu potencijalnim kupcima, a oni ih razgledaju, probaju, odbacuju, poboljšavaju, zaboravljaju. Vrednost svake stvari meri se količinom pažnje koju ta stvar dobija....” Takva će, verovatno, biti sudbina i naše kulturne scene.
      
       DUŠAN VELIČKOVIĆ