Ljubomir Simović: Aktuelnost Sterijinih “Rodoljubaca” u našem vremenu tolika je da deluje zastrašujuće

      Ako je Sterija “Rodoljupce”, prema nekim indicijama, napisao 1853, navršava se tačno vek i po od njihova nastanka. U svakom slučaju, i ako su napisani godinu-dve pre ili godinu kasnije, prvi put su prikazani tek 1904, mada su u rukopisu, u Matici srpskoj, bili nadohvat ruke od 1878. Da li su namerno skrivani od očiju javnosti, ako ih do početka dvadesetog veka ne pominje nijedan istoričar književnosti? Milorad Rikalo mogući odgovor nalazi u objašnjenju književnih i pozorišnih istraživača koji drže da ni politička klima, ni društveno-politički odnosi, ni opšta konstelacija u drugim oblastima javnog života nisu bili pogodni za iznošenje na scenu komada u kojem je oštrica satire uperena protiv lažnih srpskih rodoljubaca.
       Rikalo je jedan od autora koji se u poslednjem broju “Teatrona”, časopisa za pozorišnu umetnost (izdanje Muzeja pozorišne umetnosti Srbije), bave temom “Rodoljubaca”. Nimalo slučajno u temu uvodi tekst Dejana Mijača koji je Sterijino “veselo pozorište u pet dejstvija” režirao dva puta, 1986. i nedavno, povodom otvaranja zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ključ za “Rodoljupce” našao je, veli, kad je odgonetnuo ko je Gavrilović. Nije Gavrilović, kao što je manje-više opšteprihvaćeno, jedini pozitivni lik u komadu, sušta suprotnost Sterijinim rodoljupcima, onaj koji pokušava da ih privede razumu, već je jedan od njih, samo prikriveniji, lukaviji. Uostalom, s njima zajedno nastupa, nije protivnik njihovog programa, ne čini ništa što bi ga stavilo na suprotnu stranu, iako se drži na izvesnoj kritičkoj distanci. Svako vreme, primetio je svojevremeno Jovan Hristić, baš povodom Mijačeve režije, ima šta da otkrije u “Rodoljupcima”. U svom vremenu Mijač otkriva Gavriloviće. Bilo ih je u godinama pometnje, ima ih i danas, “koliko hoćete”. Gavrilovići ne dovode u pitanje strategiju rodoljubaca, već taktiku. Oni ne srljaju, već promišljaju; umeju da postignu veliki dobitak uz mali gubitak. Nisu nipošto ljudi čistih ruku. Ksenija Radulović podseća da su Gavrilovićeve rečenice, prepune visokih moralnih zahteva, u predstavi 1986. delovale kao puke, okoštale fraze.
       Vojinu Dimitrijeviću Gavrilović je povod da se pozabavi fenomenom rezonera, pa u tom smislu nalazi sličnosti imeđu “blagorazumnog rodoljupca” i onih koji su hteli da budu blagorazumni među Srbima posle 1987. Zajednički njihov problem vidi u tome što je teško napasti nitkove, bezvredne ljude (od netalentovanih umetnika, karijerista, gmizavaca, lopova, sadista, do malih i velikih zlikovaca) koji su svoje niske pobude i porive stavili u službu “viših” nacionalnih ciljeva, a ne taknuti hram u kome su dobili azil. Po pravilu se napad na to okrilje tumači kao napad na samo otečestvo, a kritika rodoljublja kao ugrožavanje samog roda. Ne vredi, takođe, rezoneru da dokazuje kako je i sam “blagorazumni” patriota, kada su spoljni simboli rodoljublja važniji od suštine, pre za oči nego za razum. Rezoner pravi grešku ako pokazuje preteran oprez uoči velikih zbivanja, pošto će se takvo njegovo ponašanje odmah protumačiti kao neodlučnost i dezerterstvo. Desi li se, pak, da se proročanstvo ispostavi kao tačno, kriv će biti prorok, a ne avanturisti koji su narod poveli u katastrofu. S druge strane, samo proverenom rodoljubu, kao njegovom elitnom delu, dozvoljeno je da svome narodu nalazi mane i, posebno, da ga kori ako nije jedinstven, ako ne stoji iza ciljeva koje mu je postavio. Rodoljub sme da kaže da je njegov narod lud, ali ako rezoner traži da se, recimo, u “ludom” rodu individualizuje krivica za zločin, on će biti optužen da svoj rod ne voli, odnosno da pati od nerazumne ljubavi i slabosti prema drugom, neprijateljskom narodu.
       Gavrilovića Ljubomir Simović pominje uzgred, ukazujući pre svega na njegov neugodan scenski položaj, pošto se cela njegova uloga sastoji u tome da rezonuje i morališe, pa je kao takav, čestit, logičan, razuman, na pozornici ravan i jednobojan. Ali, to nipošto nisu drugi u “Rodoljupcima”. Ako Sterija upozorava da svoje pozorje nije izmislio, već je “sve što se u njemu nahodi pokupio koje iz života, koje iz novina”, Simović dokazuje da bi se slično pozorje moglo napisati i danas, i to upravo uz pomoć reči i izraza pokupljenih iz života i novina. To i čini, ne krijući da je i sam iznenađen otkrićem da je aktuelnost “Rodoljubaca” u našem vremenu tolika da deluje zastrašujuće. Zastrašujuće je, precizira Simović, to što istu sliku, isti moral, isto stanje naše svesti i naših duhova, kako su odslikani u događajima 1848, možemo nepromenjene videti i danas. Mnogi od onih, na primer, koji se u naše vreme predstavljaju kao nacionalni ideolozi i spasitelji daleko su nadmašili Lepršićeve ludosti, preteranosti i nesmislenosti. Dok stihotvorac Lepršić klikće kako slavjanski je narod najslavniji narod u Evropi, a Srbi “bistra kaplja u neizmernom moru slavjanstva”, vajni današnji ideolozi i spasitelji ubeđuju da su Srbi narod najstariji, i narod najslavniji. Rodoljupci narod sokole, podstiču, naoružavaju i ispraćaju u rat, ali sami u rat ne odlaze. Dok vitlaju barjacima, dele pištolje i puške, drže patriotske govore - lepa sela lepo gore. A kad se ratna sreća okrene, narod bez predomišljanja ostavljaju na cedilu. Dok oni koji su ga gurnuli u rat dele pare i preteruju marvu u Srbiju, narod u beskrajnim povorkama, bez kuća, bez marve, bez ičega, izvlači žive glave. A ti rodoljupci, istovremeno, bez stida, bez obzira, bez dvoumljenja menjajući ubeđenja, principe, pozicije, sudove, zastave, imena, dresove, drže pridike o otadžbini i patriotizmu, busaju se u svoje rodoljubive grudi, izdajnikom proglašavaju svakoga ko ne misli kao oni. Analogije su zastrašujuće.
       Analogije Simovića vode zaključku da Sterija, time što pokazuje naličje velike istorijske scene i naličje našeg patriotizma, bespoštedno iznosi na videlo najgore strane našeg mentaliteta. Zapažanju Simovićevom da su “Rodoljupci” ogledalo koje pokazuje “koliko smo ružni, glupi, sebični, podli i zli” Vojin Dimitrijević prilaže tezu da bi Sterija u naše vreme bio proglašen potkazivačem, zato što pokušava da srpsku istoriju denuncira otkrivajući da u njoj ima i nečega čime se ne bi trebalo dičiti. Istoričar Predrag J. Marković, sa istorijskog gledišta, vidi stvari nešto drugačije. “Rodoljupci” su, smatra on, dragoceno svedočanstvo prave istorijske tragedije malih ljudi u velikim vremenima koja ih stavljaju pred političke i moralne izbore koje oni ne razumeju i kojima nisu dorasli, koji uostalom tek otkrivaju svoj nacionalni identitet. Ni njihovu zbunjenost oko nacionalnih simbola ne pripisuje samo njihovoj površnosti ili pozerstvu, kao što ne misli da je stalna smena nacionalnog opredeljenja samo komičko preterivanje, već slika jednog metežnog trenutka u kome svi žele nacionalnu i društvenu slobodu. Takođe, pošto niko od junaka “Rodoljubaca” ne pamti takva iskustva kao što su izbeglištvo, građanski rat, pokolj, njihova želja da ućare što više i prođu što jeftinije nije samo znak pokvarenosti njihovih naravi. I žene, pri tom, vidi kao taoce velike politike.
       Dejan Mijač veruje da je priča o rodoljublju definitivno ispričana, ali nije uklonjen opasni virus onoga što Sterija naziva rodoljubljem. Zlo je svedeno na pristojnu meru, ali sa njim treba računati i sa njim se treba obračunati. Vojin Dimitrijević, opet, smatra da su lekcije Sterijine “privatne povesnice” ostale nenaučene, baš u onom delu koji se odnosi na parazite patriotizma. Ljubomir Simović opominje da bi, gledajući se u strašnom i živom Sterijinom ogledalu, trebalo (konačno) da se probudimo, otreznimo, opametimo.
       Sterija, i nikad kraja.
      
       FELIKS PAŠIĆ