Kako je Velimir Ćurguz Kazimir nastavio posao Stipe Šuvara

      Čudi se ovih dana Velimir Ćurgus Kazimir, direktor Medijske dokumentacije Ebart, zbog čega je njihov arhivsko-istraživački trud u javnosti prekršten i prozvan “belom knjigom”. Nije nikakva bela knjiga već je reč o dva projekta pravljenja arhive. Jedan se zove “Odnos prema Zoranu Đinđiću u srpskoj štampi” a drugi “Izjave, intervjui i autorski članci Zorana Đinđića u srpskoj štampi”, demantuje Ćurgus. On je za analitički servis Medija centra (14.7.2003) objašnjavao na kakvom poslu radi, zbog čega ga radi, konstatujući da “ako postoji nešto u čemu se slažu političari i novinari - onda je to strah od dugog pamćenja. Nije prijatno otkriti šta je ko izjavljivao i pisao, da ne kažem mislio, u jednom dužem periodu.”
       Nije takođe teško složiti se sa ovakvom konstatacijom. Ali očigledno je da je dokumentacija Ebart zabavljena analizom novinarskih poduhvata koje će, kako najavljuju, obelodaniti u septembru. Zato je NIN rad da se podseti događaja koji su doveli do toga da se ovo istraživanje poredi sa čuvenom “Belom knjigom” iz osamdesetih godina prošlog veka.
       Početkom aprila (u jeku vanrednog stanja) u Vladi Srbije je na zahtev MUP-a dogovoreno da se oformi stručni tim pri Ministarstvu za kulturu i informisanje čiji je zadatak da “sačini analizu napada na ubijenog premijera u medijima u proteklih nekoliko godina”. Ministar Branislav Lečić je naglasio da će komisija za medije biti oformljena da bi se “odvojilo žito od kukolja i pronašli novinari koji su direktno plaćeni od kriminalaca da vode propagandni rat” (1.4.2003).
       Posle je NIN otkrio i objavio u tekstu “Komisijsko novinarstvo” (10.4.2003) ko je sve trebalo da bude deo tima medijske komisije (svi predloženi novinari su odbili da sarađuju uključujući i Velimira Ćurgusa Kazimira) čiji je nesuđeni šef zamalo postao novinar Petar Luković. Na sreću, vlada je poklekla pod spoljnim pritiskom i odustala od naknadnog utvrđivanja namera novinara koji su pre atentata kritikovali premijera. Tada je Tamara Lukšić-Orlandić, pomoćnik za medije Branislava Lečića, NIN-u potvrdila da je “izvorna ideja Ministarstva bila da se objave dve knjige: prva, koja bi pokazala koliko je štampa satanizovala Đinđića i druga, u kojoj bi bili zastupljeni Đinđićevi intervjui i izjave koji najbolje govore o reformama i platformama za koje se zalagao”.
       Država od svoje namere nije odustala. Čini se da “izvorna ideja” ipak nastavlja da živi iako ju je najveći deo javnosti tada ocenio kao “lov na veštice” a medijski poslenici upozoravali da je analiza medija unazad zapravo pretnja okrenuta unapred, ka budućnosti.
       Zašto se javnost uzburkala i tvrdoglavo vidi belu knjigu u sada još nezavršenoj arhivi novinarskih članaka koji će obuhvatiti period od februara 2001. do 12. marta 2003?
       Verovatno zbog toga što još niko iz Vlade Srbije nije doveo u pitanje ocenu da je u predatentatskoj Srbiji vladala “atmosfera medijskog linča” uperena protiv premijera Đinđića i članova njegove vlade.
       “Sve što radimo je dokument koji ostaje i koji svako može koristiti prema svojim potrebama, bez obzira na to kakav odnos ima prema politici Zorana Đinđića i sadašnje vlade”, ističe Kazimir Ćurgus, a na pitanje NIN-a da li su mu zaposleni u Ministarstvu kazali šta im je cilj i kakve su im namere optimistično odgovara: “Naše namere da sve bude krajnje profesionalno urađeno, otvoreno i dostupno svima, nijednog trenutka nisu bile dovedene u pitanje. Verujem da će tumačenja i analize biti na profesionalnom i dostojanstvenom nivou.”
       Ako sumnjama nema mesta kao što naš sagovornik tvrdi, zbog čega je ćutao kada je u javnost procurila informacija da se na analizi tekstova ipak radi i kada je sumnja ponovo pala na Petra Lukovića i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji? “Pa, pominjala se bela knjiga, pomislio sam da oni možda stvarno tako nešto rade nezavisno od nas.” Da je posao u njenim rukama dokumentacija Ebart je priznala posle izjava Vladana Batića, ministra pravde i Čedomira Jovanovića, potpredsednika vlade.
       Batić je bez dlake na jeziku banjalučkim “Nezavisnim novinama” nedavno rekao: “Uskoro ćemo objaviti belu knjigu sa 7 000 tekstova u kojima je Zoran Đinđić satanizovan, anatemisan, kriminalizovan... Upravo to satanizovanje bilo je političko psihološka logika koja je dovela do ubistva Zorana Đinđića. Verujem da je sve jasno i da isti ti danas u Čedomiru Jovanoviću vide njegovog naslednika.” I Čedomir Jovanović slično misli: “Nema ničeg lošeg da se napravi retrospektiva o pisanju medija. Zašto ne podsetiti građane šta je sve rečeno o Zoranu Đinđiću?”
       Žarko Korać je nedavno za novosadski “Dnevnik” izjavio da posle ukidanja vanrednog stanja postoji pokušaj da se na scenu vrati politička ideja da “Vladu Srbije čine kriminalci” tako što će se konstituisati naslednici listova “Nacional” i “Identitet”. Iako odskora premijer, Živković pokušava da spusti tenziju prema novinarima. Očigledno je da su se njegovi ministri toliko poistovetili sa Zoranom Đinđićem da ispada da štampa kritikom i njih hoće da ubije.
       Ovo je, dakle, društveno-politički okvir priče unutar koje dokumentacija Ebart radi to što radi. Posao im je toliko obiman da verovatno ne stižu da percipiraju upozoravajuće signale. Ili još gore, oni ih minimalizuju.
       Sociolog Stjepan Gredelj, stručni savetnik u Agenciji “Argument”, na pitanje da li bi prihvatio istovetan posao, za NIN kaže da ne bi: “Naš zadatak nije da budemo procenzorska komisija. Bilo da je cenzura retroaktivna ili proaktivna.”
       Direktor dokumentacije Ebart, međutim, misli da će arhiva predstavljati najbolji odgovor medijima da otklone paušalne optužbe na svoj račun. “Zloupotreba neće biti moguća ukoliko sve bude javno, svi rezultati, svi tekstovi, sve teme, svi autori... Ako neko bude hteo da birka samo ono što mu odgovara, to će biti njegov problem. Lako će se moći demantovati takvi pokušaji.” Za sada rezultati su prilično ohrabrujući. Od mogućih ocena: pozitivno, negativno i neutralno, preovlađuju ove poslednje.
       Stjepan Gredelj kaže da je metodologija analize sadržaja dosta komplikovana. Ona se mora zasnivati na mnoštvu ukrštenih kategorija. Ne može biti samo kvantitativno već i kvalitativno - mora se ući u dubinu, u društveni kontekst. Za određivanje vrednosne konotacije neophodan je profesionalno obučen analitičar koji ne samo što može da uoči elemente teksta nego mora da razume kontekst. Neke stvari jesu merljive a neke su stvar procene. Procena zavisi od suptilnosti i skrupula analitičara. “Ako se tako ne radi, onda je reč o pukom popisu tekstova”, zaključuje Gredelj.
       I Ljiljana Baćović, upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje, misli da je ideja bele knjige da se povratkom u prošlost izvlače zaključci o nečijim namerama. Važno je i kako će materijal biti prezentovan. Po njenom mišljenju, čak iako su tekstovi samo tematski razvrstani, postoji opasnost da opravdana kritika vlade iz ranijeg perioda, u današnjim okolnostima, dobije drugačije značenje. “Sada se sugeriše da je ovim tekstovima stvarana atmosfera linča. A da mediji tu atmosferu nisu stvorili, videli smo po tome koliko je Srbija bila iskreno u žalosti za premijerom.”
       Fond za otvoreno društvo je kao donator sa oko 120 000 dolara pomogao osnivanje dokumentacije Ebart. Tada je Sonja Liht bila na njegovom čelu. Upitana da prokomentariše tvrdnje koje se ovih dana mogu čuti u stilu da se ideja bele knjige direktno kosi sa idejom otvorenog društva, kaže da se tek vratila sa dužeg puta i da ne zna o čemu se radi. Zna samo da Fond taj projekat nije naručio niti dotirao. Potpuno je bezbrižan Zoran Jeličić, direktor Medija centra, koji je i osnivač Ebarta i koji za NIN kaže: “Imam neograničeno poverenje u tačnost dokumentacije. Svaka zloupotreba ići će na dušu onih koji se na takav korak budu usudili. I kao novinaru bilo mi je važno da dobro napišem tekst. Ostalo nije zavisilo od mene jer je napisano moglo na različite načine da bude tumačeno.”
       Tamara Lukšić-Orlandić za NIN kaže da niko iz Ministarstva tekstove neće dodatno analizirati, jer nema dovoljno zaposlenih niti obučenih ljudi koji bi taj posao mogli da odrade. Finansijer projekta je Ministarstvo a cena i jednog i drugog pomenutog projekta dokumentacije Ebart iznosi oko 600 000 dinara, čime se ne pokrivaju ni osnovni troškovi angažovanja desetak ljudi, vajka se Ćurgus ali se ne žali jer je “jedan od motiva rada na ovim projektima bio i promotivne prirode”.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ