NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Zašto baš Amerikanci

Srpska vlada će morati da snosi odgovornost za sve što je učinila ili nije učinila u vezi sa Sartidom

      U dugotrajnom ratu za srpski čelik pala je još jedna sudbonosna odluka. Trgovinski sud u Beogradu rešenjem od 10. jula “obustavio je stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika Sartid” što, po kupoprodajnom ugovoru zaključenom 31. marta ove godine između Sartida a.d. u stečaju i US Stil Balkan d.o.o., znači da su ispunjeni svi uslovi od strane prodavca i kupca i da ovaj konačno postaje stopostotni vlasnik preduzeća. Dakle, Smederevska železara sada je američka.
       Tražeći zvanični komentar u vezi s tom i dalje spornom transakcijom, u zabavnim razgovorima sa relevantnim ljudima iz ministarstva koje je odgovorno za privatizaciju u Srbiji, mogli smo da čujemo puno dosetki, poput one da je Srbija možda ipak deo nove Evrope, ali i ponovljeni zvaničan stav koji je čvrst ko smederevski čelik - postoji procedura i ona mora da se ispoštuje, ministarstvo se ne meša u procedure privatizacije, postoje zakoni, sudstvo u Srbiji je nezavisno, a ministar Vlahović nema o svemu tome ništa više da kaže.
       Ima zabluda koje su posledica dobroćudne naivnosti ili nevinog neznanja, ali i takve koje proizlaze iz tvrdoglave ignorancije i namerne okorelosti. Jedna od istrajnih zabluda Vlade Srbije jeste posredna ili neposredna tvrdnja da politika nema uticaj na neke tokove i postupke privrede i privatizacije, odnosno, da vlada nema veze sa prodajom koncerna crne metalurgije Sartida američkoj korporaciji US Stil i da ona u tom slučaju nije mogla i ne može da učini ništa da spreči ili obnovi taj, čini se, vanzemaljski akt prodaje.
       O kakvoj vrsti zablude je reč, može se prilično lako zaključiti iz niza činjenica od kojih je prva i najvažnija ta da je, kako je i NIN već izveštavao, 8. marta 2002. godine u Smederevu potpisano Pismo o namerama o strateškom partnerstvu između Sartida a.d. i US Stil Košice, slovačkog ogranka američkog koncerna. Vlada ne samo da je posredovala u ostvarivanju tog strateškog partnerstva nego je jedan od njenih predstavnika stavio i svoje ime na dotični dokument. Ugovor je potpisao, pored generalnog direktora Sartida Živomira Novakovića i predsednika US Stil Košice Džona Gudiša, ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović. Svečanost su krunisali svojim prisustvom i snažnom podrškom premijer Srbije Zoran Đinđić, koji je tom prilikom ocenio da je potpisivanje Pisma o namerama “posao godine u ovom delu Evrope”, i predstavnik američke vlade u Srbiji, ambasador Vilijem Montgomeri. Da li je morao predsednik Džordž Buš da dođe u Smederevo da bi se ovaj čin nazvao političkim?
       Skoro tačno dva meseca kasnije stiže predsedniku Vlade Srbije dopis vlasnika LNM grupe, Indusa Lakšmija Mitala, u kome ovaj izražava svoje “jako interesovanje” u privatizaciji Sartida i uverava primaoca pisma da njegova kompanija ima stručno iskustvo u akvizicijama te vrste jedinstveno u svetskoj industriji čelika. Šta to sve znači, o tome će još biti reči.
       Na ovo pismo nije bilo odgovora, ali zvanični sastanci između premijera, nadležnih ministara u njegovom kabinetu i predstavnika US Stila nastavljaju se i u narednom periodu. Saradnici američke korporacije dolaze više puta u Sartid (a neki kažu da su već tada odmah preuzeli kormilo u toj firmi) da bi prenosili precizne informacije matičnoj kući o poslovanju u srpskom preduzeću, kako bi se, prema rečima Džona Gudiša, “dobilo odobrenje za dalja ulaganja”. Već 2. jula Vlada Srbije saopštava javnosti da je US Stil zainteresovan za kupovinu Sartida, a 31. jula se otvara (kakva li slučajnost!) stečajni postupak nad Smederevskom železarom čime sve nadležnosti u vezi s njenom prodajom prelaze na stečajnog upravnika, stečajno veće i sudske organe, a procedura tendera se izbegava.
       Od tog trenutka pa do danas postoje na insistiranje vlade dve paralelne stvarnosti koje se u Srbiji nikada i ni u kom slučaju ne ukrštaju ili dodiruju - stvarnost stečajnog postupka i politička stvarnost. U ovom jednom svetu se 8. novembra 2002. godine sklapa ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između US Stila i sada pravnog predstavnika Sartida, stečajnog upravnika Branislava Ignjatovića, izričito se pozivajući na već potpisan sporazum o strateškom partnerstvu 8. marta iste godine. Prema tom novom ugovoru, US Stil stiče apsolutna prava nad Smederevskom železarom, uključujući i ono da će sva prava biti ekskluzivna prava američke korporacije i da ona kao takva mogu “po isključivom nahođenju US Stila biti ostvarivana bez ikakvog daljeg mešanja, saglasnosti, odobrenja i sličnog od strane bilo kojeg trećeg lica tokom sedam godina” u slučaju da bi se Sartid prodao trećoj strani. Posebno se naglašava da će US Stil imati isključivo pravo da vodi objekat i zadrži sve prihode nastale iz gazdovanja preduzećem od strane trećih. U paralelnoj stvarnosti, u svetu politike, predstavnici Vlade Srbije ostaju tvrdo otporni prema svim prigovorima i upozorenjima koja im se upućuju zbog posledica načina na koji je sprovedena najznačajnija privatizacija u Srbiji. Tako, na primer, nemački savezni ministar za privredu Volfgang Klement, kao da nema pojma da su privreda i politika dve različite stvari, 20. decembra 2002. godine šalje pismo premijeru Đinđiću u kome protestuje što je u stečajnom postupku oštećen konzorcijum inostranih poverilaca kome pripadaju, pored banaka, i značajni nemački investicioni koncerni i trgovinske kuće, i traži zaštitu interesa nemačkih firmi u Srbiji. Umesto premijera, protivno uobičajenom pravilu u svetu diplomatije, nemačkom ministru odgovara premijerov šef kabineta Nemanja Kolesar u pismu već poznatog sadržaja i tona: srpski sudovi su nezavisni i vlada na njih nema uticaj.
       Protestima međunarodnog konzorcijuma poverilaca, kome Trgovinski sud ne priznaje potraživanja od 100 miliona dolara nastalih kreditiranjem Sartida, pridružuje se, između ostalih, italijanski koncern čelika “Duferko” čija šteta kroz neizmirene (ali od strane stečajnog upravnika priznate) dugove srpske železare iznosi takođe ukupno 100 miliona dolara. U dopisu italijanskoj ambasadi u Beogradu predstavnici “Duferka” se žale - ne na sudske organe nego na “nekorektno i neprijateljsko” ponašanje Vlade Srbije i pozivaju diplomate svoje zemlje da se udruže u zajednički front što oni i čine, kao da ne znaju da su privreda i politika dve različite stvari.
       Istovetno deluju i austrijske diplomate u glavnom gradu Srbije, a nemački ambasador Kurt Leonberger javno poručuje da će Srbiji biti naneta velika šteta za njen ugled i privredu ukoliko vlada ne ispoštuje fer pravila igre kakva se primenjuju u modernim zapadnim demokratijama kojima srpske vlasti toliko teže da pripadaju. Izaslanik nemačke vlade i dalje ostaje pri svom poznatom stavu, kako sada ponovo komentariše za NIN.
       Iritirajuća zabluda Vlade Srbije da se politika ne može mešati u privredu i procese privatizacije nije njena jedina nesmotrenost koja se ne može objasniti benignim neznanjem. Trebalo bi i predstavnicima ovdašnje izvršne vlasti biti jasno da su vlade, pogotovo one u zemljama tranzicije, te koje imaju odlučujuću odgovornost - i u okviru nje široko diskreciono pravo - da učine sve za dobrobit svoje države i njenih građana i da spreče sve što bi njima nanelo štetu. Što se to ne čini u slučaju Sartida?
       Možda zbog takođe iritirajućeg stava, koji se i dan-danas može naći, između ostalog, na sajtu Vlade Srbije, da je US Stil “najveći svetski proizvođač čelika” sa jednako velikim iskustvom u saniranju propalih preduzeća širom sveta, pa stoga nema boljeg izbora? Možda vladi nedostaju neke bitne informacije sa tržišta, a to zbog toga što se ovde kasni više od decenije sa tranzicijom, pa se zbog toga ne može znati šta znaju Poljaci koji su u februaru ove godine raspisali tender za jednu od njihovih ključnih industrija, za železaru “Polski Huti Stali”. Poljska vlada će do 22. jula odlučiti kome od dva poslednja rivala će dati prednost u trci - US Stilu ili LNM grupi.
       Teško je poverovati da se u ovoj zemlji ne može doći do osnovnih podataka relevatnih za donošenje dalekosežnih odluka, utoliko pre što nije potrebno ni deset minuta pretraživanja na Internetu da se sazna da postoji krovna organizacija za industriju čelika, Međunarodni institut za gvožđe i čelik (International Iron and Steel Institute - IISI) koja raspolaže svim informacijama bitnim za stručno upućivanje u svetsko tržište. Tako merodavna rang-lista IISI-a za 2002. godinu utvrđuje da je LNM grupa drugi po jačini svetski proizvođač čelika, a US Stil se nalazi tek na desetom mestu.
       Tako gledano, ne može se reći da srpske vlasti nisu mogle da znaju s kim imaju posla kada su dobijale posle prvog, još četiri urgentna dopisa LNM grupe upućena na četrnaest najznačajnijih adresa u ovoj zemlji u kojima se i dalje izražava velika spremnost i interesovanje za kupovinu Sartida po kondicijama višestruko boljim od ponude US Stila koji plaća smešnu sumu od 21,3 milion dolara da bi postao vlasnik smederevskog koncerna, ne preuzimajući pri tome ni dugove ni druge obaveze prisvojenog preduzeća.
       Moglo se raznim putevima takođe saznati da US Stil zapravo nema baš neka iskustva u saniranju propalih železara širom sveta, jer je njegov ogranak u Slovačkoj prvo poslovanje u inostranstvu, izvan granica Sjedinjenih Američkih Država. Moglo bi se takođe doći do informacije, na primer u stručnom biltenu “Stilnjuz” (“Steelnews”) od marta prošle godine, da analitičari i eksperti opravdano sumnjaju u finansijsku sposobnost američke korporacije da preduzme bilo kakve investicije u inostranstvu. Prema rečima jednog stručnjaka, “US Stil nema puno para da troši”.
       Valjda je zato stala iza US Stilove akvizicije Sartida američka državna banka “Eksim”, koja inače daje garancije američkim firmama kao podršku trgovinskim odnosima sa inostranstvom. Sa ovom činjenicom upoznata je i delegacija, odnosno ekonomski tim Vlade Srbije sa svim relevantnim ministrima, koji je boravio sredinom aprila ove godine u radnoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama. Prema dotičnom izveštaju vlade, tom prilikom je na sastanku sa Eksim bankom “potvrđena spremnost da se ova banka vrlo aktivno uključi oko pitanja trgovinskog odnosa između SAD i Sartida kao i da to ne bude jedinstven slučaj”. Da li to znači da je Vlada Srbije znala da US Stil nije baš najjači igrač? I otkud odjednom američke državne institucije u igri u kojoj ne postoji veza između politike i privrede?
       Da su htele, srpske vlasti su mogle da stanu na put očigledno riskantnom poslovanju sa US Stilom i da se malo raspitaju o alternativnim rešenjima. Pošto im se LNM grupa već toliko nudila, ovdašnji stručnjaci za privredu i privatizaciju imali su priliku da se upoznaju sa čeličnim gigantom koji je upravo saniranjem propalih železara širom sveta u samo malo više od jedne decenije, dospeo u sam vrh branše. Otkako je grupa u privatnom vlasništvu 1989. godine kupila železaru u Trinidad i Tobagu i uspela za samo godinu dana da je napravi profitabilnom, njena priča uspeha se nezaustavljivo nastavlja. Danas poseduje profitabilne kompanije u Meksiku, Kanadi, Nemačkoj, Irskoj, Kazahstanu, Indoneziji i drugim zemljama, a jedna od poslednjih akvizicija je rumunska železara “Sideks”. Kao što je poznato u stručnim krugovima, u ovom poslednjem slučaju transakcija između rumunske vlade i LNM grupe je sprovedena uz snažnu podršku britanskog premijera Tonija Blera, koji je preduhitrio svog francuskog kolegu Lionela Žospena u lobiranju za novog vlasnika “Sideksa”. Nekima se i dalje čini da postoje dva sveta, onaj politike i onaj privrede.
       Interesi LNM grupe za Sartid proizlaze iz filozofije i strategije ove kompanije koje se zasnivaju na upotrebi manjih tehnologija, efikasnom menadžmentu, geografskoj rasprostranjenosti i povezanosti i time bržoj dostupnosti raznim svetskim tržištima. Interesi US Stila su pokriveni protekcionističkom američkom državnom politikom uvođenja mera restrikcija na uvoz čelika i drugim raznovrsnim podrškama, a zasnivaju se na strateškom osvajanju isključivo regiona nove Evrope sa njegovim centralnim položajem između Istoka i Zapada. Pored geopolitičkog značaja, zemlje od Poljske do Srbije pružaju najbrži pristup najvećem svetskom tržištu čelika koji troši jednu četvrtinu globalne proizvodnje, a to su države Evropske unije i one bivšeg Sovjetskog Saveza. Uz svu političku, stratešku i materijalnu pomoć američke administracije, US Stil je uspeo 2001. godine, prema podacima “Stilnjuza”, svojim slovačkim ogrankom u Košicama da ostvari čak jednu trećinu celokupne proizvodnje. A to je i priča o tome koliko je US Stil kao korporacija zapravo sama po sebi dovoljno jaka da posluje bez političke podrške.
       Šta je najbolji izbor za Srbiju? To se može samo saznati ako se ispoštuju u svetu uobičajena demokratska pravila za privatizaciju, uz svu transparentnost koju oni iziskuju. Međutim, Vlada Srbije, i dalje ne prihvatajući bilo kakav prigovor, a najmanje onaj o zabludi, moraće kad-tad da se suoči sa posledicama svojih postupaka. Međunarodni arbitražni sud u Beču, kome namerava da se obrati međunarodni konzorcijum poverilaca uskoro, imaće za predmet procesuiranja Pismo podrške za konzorcijum, potpisano u maju 2001. godine, u kome Vlada Srbije u političkom činu preuzima obavezu da spreči sve što bi moglo da ugrozi interese Sartida ali i međunarodnog konzorcijuma banaka. Moguća presuda u korist poverilaca bila bi pravna osnova po kojoj bi oni mogli tražiti odštetu - direktno od Vlade Srbije. Tako će ona - ovako ili onako - neminovno morati da snosi odgovornost za svoje zablude.
      
       MIRA BEHAM


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu