Ako se Dinkić smeni tokom leta, i novi guverner preuzme dužnost do septembra ili pre, ima dovoljno vremena da do decembra 2004. birači zaborave šta je Dinkić uradio sa Narodnom bankom

      Ono što odmah pada u oči prilikom najavljene smene guvernera Dinkića je da su razlozi za nju političke, a ne stručne prirode, te da je Dinkićeva odbrana od smene takođe politička po karakteru, a ne stručna. Po opštem priznanju, institucija Narodne banke Jugoslavije, odnosno Srbije, nije jedna od institucija gde su reforme sprovedene, već jedina institucija gde su reforme sprovedene u potpunosti. Kada se pogleda monetarna politika koju je vodila Narodna banka, i ona je vođena u skladu sa ekonomskim programom s kojim je DOS pobedio na saveznim izborima u septembru 2000.
       Bilo je tokom 2002. mišljenja da bi Narodna banka mogla da počne da vodi razvojnu monetarnu politiku koja bi podrazumevala fleksibilniji kurs dinara koji bi potpomogao izvoz, ali, osim jednom u novembru 2002, o monetarnoj politici su sa guvernerom polemisali isključivo nezavisni eksperti i ekonomisti. Vlada do sada nije imala ozbiljnije primedbe ni na preuređenje institucije Narodne banke, ni na politiku koju je Narodna banka vodila. Ipak, Božidar Đelić u ponedeljak 14. jula najavljuje kako vlada ima spremnog novog guvernera Narodne banke Srbije koji će biti izabran nakon usvajanja novog zakona o Narodnoj banci.
       Demokratska stranka, odnosno koalicija DOS, želi da stvori imidž jedinog reformističkog bloka. Da bi se to uradilo, potrebno je da se ostale popularne stranke, koje se takođe među biračkim telom doživljavaju kao reformske, eliminišu ili marginalizuju.
       G17 plus je poslednjih meseci postao glavna pretnja u borbi za mesto vrhovnog reformiste. Istraživanja rađena tokom 2001. i 2002. beležila su između 6-10 odsto podrške biračkog tela za G17 plus. Od kada je u decembru 2002. transformisana u političku stranku, a naročito od početka kampanje za nezavisnu Srbiju, popularnost ove stranke je još porasla. Prema istraživanju koje je u periodu od 19. do 23. juna sproveo Stratedžik marketing, G17 plus može da računa na čak 23 odsto podrške biračkog tela, odmah iza DSS-a sa 25 odsto, i DS sa 31 odsto. (Ovo pod pretpostavkom da prag za ulazak u parlament iznosi 5 odsto, što dovodi do preraspodeljivanja glasova onih koji ne uđu onima koji su najbolje prošli.) Ovo uopšte ne treba da čudi s obzirom na to da u istom istraživanju nalazimo podatak da 38,8 odsto građana Srbije podržava razdruživanje Srbije od Crne Gore, dok je 30,7 odsto protiv toga.
       Ovakva popularnost je zabrinjavajuća za Demokratsku stranku, pogotovo kada se ima u vidu da dejstvo G17 plus kao političke stranke najviše glasova oduzima upravo njoj. Zato je jedna od njenih glavnih aktivnosti, uspostavljena još za vreme Đinđićevog života, marginalizacija političkih protivnika. Sa Vojislavom Koštunicom je DS u tome bio prilično uspešan. Upropašćavanjem predsedničkih izbora u dva navrata, a onda njihovim protivustavnim odlaganjem na neodređeno vreme, DOS predvođen DS-om sprečio je Vojislava Koštunicu da postane predsednik Srbije. Time su Koštunica i DSS marginalizovani, a DS ojačan. Nešto slično bi trebalo da se desi i sa Mlađanom Dinkićem i G17 plus. Smenom guvernera, na čelo Narodne banke će doći čovek koji je odan Vladi Srbije, odnosno Demokratskoj stranci, a Mlađan Dinkić će ostati bez funkcije.
       Cilj marginalizacije je da se pokaže kako sve ono što je radio Dinkić, može da radi i čovek odan Demokratskoj stranci. Sledstveno tome, novi guverner neće početi da štampa pare, kako se pogrešno misli. Upravo je obrnut slučaj: novi DS guverner će nastaviti istu politiku koju je vodio guverner Dinkić, jer je cilj DS-a da pokaže kako je on jedino sposoban za reforme. Setimo se da ni nakon smene guvernera Avramovića 1996. godine nije došlo do razbuktavanja inflacije, a da je problem novca iz realnih izvora Milošević rešio prodajom 49 odsto deonica Telekoma iste godine. Demokratska stranka će nastaviti da održava makroekonomsku stabilnost da bi pokazala da je ona ta koja sprovodi reforme, a ne ljudi iz G17 plus. Problem para će rešiti prodajom Duvanske industrije Niš, Duvanske industrije Vranje, i Beopetrola. Od ovih tenderskih prodaja očekuje se oko pola milijarde dolara do kraja ove godine. Dovoljno para da se pokriju svi budžetski deficiti do narednih izbora.
       Da bi se cela stvar još bolje razumela, potrebno je da se ona veže za tajming, odnosno vreme održavanja narednih izbora za parlament Srbije. Demokratska stranka je bila spremna za izbore ubrzo nakon ubistva premijera Đinđića, kada joj je popularnost naglo porasla. Prevremene izbore sprečio je tada američki ambasador u Beogradu. Celo preduzeće, dakle, ima smisla jedino ako se izbori održe u decembru 2004. Što su izbori dalje od 5. oktobra 2000, to su šanse da birači zaborave koju su ulogu u padu Miloševića i reformi institucija igrali DSS i G17 plus veće. Ako se Dinkić smeni tokom leta, i novi guverner preuzme dužnost do septembra ili pre, ima dovoljno vremena da do decembra 2004. birači zaborave šta je Dinkić uradio sa Narodnom bankom, a da se sve zasluge za makroekonomsku stabilnost i nisku inflaciju pripišu novom guverneru, Vladi Srbije, odnosno Demokratskoj stranci.
       Kako iz svega sledi, vreme održavanja izbora će odrediti ko će biti pobednik u ovom sukobu. Zbog toga se Dinkić u svojoj odbrani i uhvatio (ne baš na preterano srećan način) za ucenjivanje vlade prevremenim izborima. Njegova kampanja “Korupcija u Vladi Srbije” nije ni u kakvoj vezi sa predlogom zakona o Narodnoj banci, već u tome da se izazovu prevremeni izbori. G17 plus, kao i DSS, u tome vide jedini spas od svoje marginalizacije koju do sada uspešno sprovode Demokratska stranka i Vlada Srbije. To navodi na zaključak da su ove dve stranke prirodni saveznici u pokušaju rušenja vlade i izazivanja prevremenih izbora (iako je u ovom trenutku malo verovatno da bi ove dve stranke mogle da naprave postizbornu koaliciju nakon narednih izbora). Da li će jedna od njih, ili zajedno, u tome uspeti, zavisi od jačine argumenata i dokaza koji se u tu svrhu iznose u javnost, odnosno pred javnog tužioca.
      
       DUŠAN PAVLOVIĆ
       (Autor je istraživač u Institutu G17)