Vrlo je sporna politika kursa dinara koju je vodila NBJ/NBS. Precenjenost dinara gušila je domaću proizvodnju i ometala izvoznu orijentaciju privrede time što je činila uvoznu robu jeftinom, a našu skupom

      Vrlo je sporna politika kursa dinara koju je vodila NBJ/NBS. Precenjenost dinara gušila je domaću proizvodnju i ometala izvoznu orijentaciju privrede time što je činila uvoznu robu jeftinom, a našu skupom
       Došlo je vreme za još jedan rascep i obračun na srpskoj reformskoj sceni: ovoga puta Dinkićeva glava je u pitanju. Razlaz DS i G17 plus može iznenaditi samo one naivne koji veruju da dve programski srodne stranke moraju biti saveznici i lepo sarađivati; politička logika je upravo suprotna, pošto obe ciljaju na isti segment biračkog tela, sukob je neminovan.
       Zanimljivo je da uzrok smene niko ne traži u načinu na koji je Dinkić vodio Narodnu banku, već se ističe politička netrpeljivost između njega i Vlade Srbije. Ne tvrdim da su politički razlozi nevažni - ne verujem da bi ijedna vlada i skupštinska većina (ma kako skupljena) na svetu trpela takvog agresivnog guvernera - već smatram besmislenim to što se pitanje kvaliteta vođenja naše centralne banke potpuno izgubilo iz priče. A ja verujem da i tu leže dobri razlozi za smenu i potragu za boljim guvernerom.
       Pomenimo neke. Vrlo je sporna politika kursa dinara koju je vodila NBJ/NBS. Precenjenost dinara gušila je domaću proizvodnju i ometala izvoznu orijentaciju privrede time što je činila uvoznu robu jeftinom, a našu skupom. Neminovni pratioci bili su visok spoljnotrgovinski deficit a, u poslednje vreme, i platnobilansni deficit, čak i pored svih deviznih priliva od zajmova, privatizacija i donacija.
       Takva politika kursa doprinela je opštoj finansijskoj stabilnosti, ali po skupu cenu kod proizvodnje i deviznih tokova. Mnogi građani, verujem, vide samo korist od stabilnosti, ali ne i njene troškove, što onda nije cela slika. Čak, svoj glavni argument protiv korekcije kursa dinara - da će izazvati finansijsku katastrofu - demantovao je sam Dinkić kada je proletos smanjio vrednost dinara prema evru za desetak procenata, a da se ništa strašno nije dogodilo sa cenama ili inflacionim očekivanjima.
       Dinkić nije uspeo da povrati poverenje naroda u bankarski sistem, pa se malo novca iz slamarica preselilo u banke. To je veliki neuspeh, a doprinele su mu mnoge guvernerove akcije. Nepotrebno je javno ogovarao neke banke i time podsticao bežanje deponenata (tako je jednom grubo izgrdio Majkrofajnens i zapretio joj oštrim kaznama, a pokazalo se da se radi o minornim računovodstvenim pitanjima). Ili, likvidirao je brojne banke na proceduralno ne valjan način, pa je Savezni sud to, s razlogom, obarao. Ili, fiksirao se na uništenje Karića, što je neminovno slalo signal publici da Dinkić može da uništi svaku banku koja mu je nesimpatična. Jednostavno, za fini posao stvaranja poverenja u bankarski sistem potreban je neko vrlo različit od Dinkića. A bez osnaženog bankarstva ni privreda nema šanse na uspon.
       Mlađan Dinkić je, kao šef delegacije, doživeo potpuni debakl u pregovorima sa Londonskim klubom komercijalnih poverilaca. Posle gotovo dve godine stvar i dalje tapka u mestu, a Srbija, što je najvažnije, i dalje nema pristupa svetskom finansijskom tržištu, na našu štetu. Jer, tamo vlada načelo “regulišite stare zajmove, pa se onda javite za nove”. Ti su pregovori, prema nekim informacijama, vođeni sasvim diletantski i propuštena je prilika za dobar rezultat.
       Mogu se navesti još mnoge druge stvari, kao što su preterano zaduživanje Srbije koje preti dužničkom krizom, restriktivna rešenja u finansijskom sistemu koja podižu barijere ulasku i ometaju konkurenciju, preterana sterilizacija devizne štednje (čak 50 posto, uz plaćanje pristojnih kamata bankama, što ih pretvara u parazite) i slično.
       Interesantno je pogledati koliko je žuči proliveno na zakon o NBS od strane dvojice šefova G17 plus: opšti refren je da zakon uništava samostalnost NBS i da ga stoga treba odbaciti. Međutim, nijedan od njih nije naveo, bar koliko sam mogao da ustanovim iz velikog broja izjava, makar jedan argument u korist njihove tvrdnje, nijednu odredbu predloženog zakona koja, po njihovom mišljenju, vodi takvom katastrofičkom ishodu. Predloženi zakon je u osnovi u redu, a centralna banka se, naravno, stavlja pod kontrolu kadrovskim rešenjima, a ne zakonskim odredbama.
       Suština te priče ipak je lična i sastoji se u tezi da će bez Dinkića sve propasti, jer on je izvanredan i nezamenljiv. Šire posmatrano, G17 je od početka DOS-ove vlasti promovisao tezu da postoji samo jedna ekipa kvalifikovanih reformatora - Labus, Dinkić, Đelić - koja može spasiti Srbiju, a DOS je tome, pomalo nevoljno, povlađivao. A teza jednostavno nije tačna: u Srbiji i dijaspori postoje eksperti koji se po kvalitetu mogu porediti sa rečenom trojkom i njihovim saradnicima i koji možda mogu još bolje sprovoditi reforme. Oni, bar, nisu opterećeni političkom borbom za vlast, kao što je ova ekipa G17 plus od početka.
       Izvestan rizik makroekonomske destabilizacije posle smene guvernera svakako postoji. Osnovni problem proističe iz napetosti u budžetu, odnosno od pretećeg rasta deficita, pa ministar finansija može da dođe u iskušenje da zavuče ruku u kasu Narodne banke. Sa druge strane, teško je verovati da bi u DOS-u i vladi, i pored svega što znamo o mnogima od njih, moglo preovladati uverenje da bi pametno bilo u (pred)izbornoj godini organizovati jednu inflaciju a da to narod ne primeti. Tu je svakako i MMF da pripomogne dobrim savetom i zavrtanjem ruke.
       Dakle, ja verujem da makroekonomska destabilizacija posle smene guvernera nije neminovna, kako tvrde Labus i Dinkić, i nadam se da će nova ekipa na čelu NBS uspeti da održi stabilnost cena, ali i ispravi Dinkićeve neuspehe na ostalim područjima.
      
       BOŠKO MIJATOVIĆ