Ako se ispostavi da nešto onoga što Dinkić ima zaista može da našteti ugledu najpopularnijeg ministra, Đelića ipak treba upamtiti kao svetao primer integriteta u srpskoj politici, kao čoveka koji je odbio da učestvuje u DOS-ovoj najomiljenijoj igri zvanoj “držim te u šaci”

      Svakako znate situaciju iz američkih filmova kada junaci drže uperen pištolj jedan u drugog i, sve tako gledajući u otvor cevi, traže prihvatljivo rešenje za svoj problem, što obično i nađu jer je uglavnom svako rešenje prihvatljivije od mogućnosti da vam raznesu glavu. Tako je barem u filmovima. Naziv koji Amerikanci koriste za ovu filmsku pat-poziciju je mexican stand-off.
       Izraz se, inače, mnogo češće koristi u političkom žargonu nego u kinematografiji, a odmah ćemo videti da je to s razlogom: takav jedan zamišljeni pištolj uperio je Mlađan Dinkić u glavu koaliciji DOS - ako ne raspišu izbore do kraja ove godine, guverner povlači obarač. Izneće tajne dokumente koji pokazuju malverzacije u finansiranju srpske vlade.
       Katastrofalno je što guverner ne vidi koliko je strašno to što je izgovorio; utešno je što su to uvideli svi ostali. Sama vlada je odmah podsetila Dinkića da je prema Krivičnom zakonu obavezan da takve materijale dostavi nadležnima, a za dotični materijal se, po službenoj dužnosti, zainteresovao i tužilac. Mlađan Dinkić je odgovorio da će dokaze za svoje tvrdnje staviti na uvid u četvrtak na konferenciji za štampu, što bi valjda trebalo razumeti i kao poziv za javnog tužioca da bude tamo prisutan.
       Ipak, mexican stand-off ne bi bio moguć da nema i drugog pištolja, onog uprtog u Dinkićevu glavu. Za to se postarao Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova. Odgovarajući na raniju Dinkićevu optužbu da je izgubio nekakav papir koji dokazuje kako je delovao štetno prema Dinkićevoj partiji G17 plus, Mihajlović ležerno kaže da “nikad ništa ne zaboravlja, pogotovu ne papire”, ali da je “strah G17 plus od mojih papira razumljiv”. Opa!
       Kada tako nešto kaže ministar policije, onda to ima posebnu težinu. Šta to ima MUP, čime elegantno preti, a što neće da nam kaže šta je, nego onako, žaoku upravlja ka G 17 plus, kao “znate vi šta je”. I ako se desi da, recimo, Dinkić iz nekog razloga otkaže konferenciju za štampu, šta čovek da pomisli? Da se uplašio od Mihajlovićeve pretnje, od Mihajlovićevog pištolja okrenutog u njegovu glavu?
       Zaneti međusobnim obračunima akteri na političkoj sceni zaboravljaju na obaveze prema publici. Sve više podsećaju na Vojislava Šešelja, koji ne samo da je bio politički neodgovoran, nego je od toga još pravio paradu. Kada je, setimo se, raspisana nagrada za informaciju koja bi dovela do hvatanja ubice Slavka Ćuruvije, Šešelj se odmah prijavio da oda ubicu i podigne nagradu. Ako pretpostavimo da je Šešeljeva informacija tada nešto vredela (što nije baš mnogo verovatno), treba samo podsetiti da je u to vreme Vojislav Šešelj bio potpredsednik srpske vlade te da je, makar i u izmotavanju, hteo da unovči informaciju za koju je razložno pretpostaviti da ju je dobio kao visoki državni funkcioner. Tako i Dinkić i Mihajlović. Kao državni funkcioneri dobiju važne informacije (tako bar kažu) a onda ih koriste da bi mogli da se međusobno ucenjuju.
       Kada ovaj tekst budete čitali u novinama, već će biti poznat sadržaj Dinkićeve Pandorine kutije malverzacije srpske vlade. U prvom, pak, času kada je Mlađan Dinkić izrekao svoje pretnje, izgledalo je, i čaršija o tome nagađa, da je reč o nečemu kompromitujućem za Božidara Đelića, ministra finansija. Najpre, Dinkić kao da je hteo da kaže da je njegovog prijatelja Božidara Đelića ucenila srpska vlada, čiji je član, i naterala ga da okrene leđa svojoj ekspertskoj porodici G17 plus. Ubrzo se ispostavilo da, ako neko preti Đeliću, onda je to G17 plus - tako se bar može zaključiti iz onoga što je on sam o tome kazao.
       I, ministar finansija - opet prema njegovim rečima - odbio je pretnje. Pokeraši bi rekli, rešio je da prati Dinkića da bi video kakve to karte ima u ruci. Ako se ispostavi da nešto onoga što Dinkić ima zaista može da našteti ugledu najpopularnijeg ministra, Đelića ipak treba upamtiti kao svetao primer integriteta u srpskoj politici, kao čoveka koji je odbio da učestvuje u DOS-ovoj najomiljenijoj igri zvanoj “držim te u šaci”.
      
      
       Dakle, ako i kada Mlađan Dinkić bude, što bi rekla Bratislava Morina, nekadašnji komesar za izbeglice, rknuo svoje dokaze na sto, učiniće to ne bez izvesne štete po sebe, s obzirom na to da je, eto, sve to znao, ćutao i čuvao dok mu je odgovaralo, a, opet kad mu je odgovaralo, izvadio je stvari “iz šteka” u cilju političkog obračuna. Ubedljivost njegovih kompromitujućih materijala, ako uopšte ima smisla nagađati, biće verovatno bar onolika kao što su bili dokumenti o vaskolikim Miloševićevim profiterima koje je jedno vreme Dinkić vredno skupljao i objavljivao, pa prestao. “Profiteri” su, takođe odlučno, Dinkića demantovali, a guverner nije tada istrajao na svojim optužbama, koji posao je, inače, obavljao volonterski pošto obelodanjivanje tih malverzacija nije u užem opisu radnog mesta guvernera Narodne banke.
       Šta je izvesno? Izvesna je nova afera. To što Dinkić bude izneo, ne može biti toliko beznačajno da ne bi moglo biti iskorišćeno kao afera, pošto su afere i spletke jedini oblik političke prakse koji većina aktera u Srbiji poznaje. Tim više što se pronose glasovi da G17 plus nipošto nije neko ko bi bio neranjiv u toj vrsti sukoba.
       Mexican stand-off znači da niko ne puca pošto je protiv filmskih pravila jer a) obojica poginu, a dramaturgija kaže da neko mora da preživi; b) jedan pogine, što je takođe besmisleno jer bi za takav ishod mogla da posluži i obična pucnjava. U domaćoj stvarnosti može da se desi da pucaju i jedan i drugi (i treći). A i samo jedan kad bi pucao, u najboljem slučaju, strašno bi se uflekao.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ