Kako vreme leti! Prošlog meseca supruga Mije Juriševića mi reče da je 15 godina otkako je umro. Imao je težak život. Otac Lazar imao je kafanu i sedmoro dece. U jesen 1944. upadoše partizani u Crnogorsko Grahovo i ubiše dvadeset osmoro. Među njima i Mijin otac Lazar. Majka Vasiljka ne zna šta da radi. Pokupi decu pa u Beograd. Svu decu je školovala. Svi su završili visoke škole, a najmlađi Mija završio je studije na dva fakulteta. Medicinu i svetsku književnost.Radio je na DIF-u kao lekar, a u NIN-u sa Mihizom držao rubriku književne kritike sve do smrti. Mihiza sam upoznao u bifeu pozorišta Atelje 212. Njegovi prijatelji se šalili govoreći “Mihiz ima ‘katedru’ u bifeu!” Mihiz i Mija su oštri ali objektivni, u njihovim kritikama dostojni Skerlića.
       Novinara i kritičara NIN-a Stevana Stanića upoznao sam u šabačkoj gimnaziji. Tu se iskazao kao dobar fudbaler-centar. Kad je završio gimnaziju, prešao je u Beograd na studije. Još kao student iskazao se kao dobar kritičar. U NIN-u je držao likovni život. Mnogo je pročitao, sve izložbe gledao, svih pravaca što mu je pomoglo. Mnogo je putovao, upoznao književnike što je rezultiralo divnom knjigom “Stara garda”. Nažalost, rano je umro.
       Brana Petrović, rasni poeta, u NIN-u imao je “široko polje”. Nažalost, kao i kod prethodnih likova naš Brana (Brančilo, kako su ga zvali u Skadarliji) rano je umro. Četiri ličnosti, sjajni kritičari i reporteri. Mislim, mnogo će vremena proći da se ovakva “ekipa” pojavi.
      
       JOVAN MALEŠEVIĆ,
       penzioner,
       Obrenovac