(ili: ako Srbi pristanu da budu poslušni lideri Balkana onda će im Amerikanci iskopati i Troju ispod Viminacijuma, a u suprotnom, ispašće da smo u Srbiju došli tek 1804. godine)

      Biće, izgleda, grožđa u Srbiji ove jeseni. Ovo sudim po lozi u dvorištu. Ali, srpske loze na Kosovu da li će još biti? Moja loza razgranala se, raširila se kao čardak na šest stubova, kao hram sa krovom od vinovog lišća sa koga vise nabrekli grozdovi kao još nebrane sise. A nisam je prskao već pet godina ni plavim kamenom. Jer, loza se, ovde, pored Dunava, nije prskala ni u vreme Hadrijanovo, ni u vreme Adamovo i Evino. Prskanje loze počelo je kasnije, sa prskanjem i orezivanjem istorije, kada su nas ubedili da smo ovde stigli tek u šestom veku...
       Kunjala je, kažem, ovih godina moja loza kao Srbi što znaju da kunjaju. Kunjala je, sušila se, pa ove godine oživela, xiknula kao luda. Stvorila imunitet bez plavog kamena, bez hemikalija. Valjda će i Srbi tako.
       I, radosti, koje radosti zbog oživele loze! Komšija Svetislav doneo drvenu tablu na kojoj je ugravirano; Loza Davidova. A mogla je i Nemanjina da bude, ona iz Hilandara.
       Ali, avaj, sudbine se ponavljaju, loze se kidaju. Te i ova moja loza neće, možda, ni ovu jesen dočekati. Jer, novobeogradski Treći bulevar ide pravo na Lozu Davidovu. Prethodnica buldožera stigla, brekću mi ispred kuće kao biblijske nemani koje su, eto, krenule u 21. vek. U tvrdi kapitalizam, neoliberalizam. Zbrisaće Tošin bunar 159, preoraće četrdeset mojih godina; detinjstvo, mladost, zrelost. Sve će to biti satrto i preliveno vrelim novobeogradskim asfaltom, osvetljeno hladnim neonom. Hladnim kao istorijska nauka. A žao mi loze više nego kuće. Kad bi ovi iz Botaničke bašte hteli, nekako, da je presade, preuzmu, spasu.
       Nešto slično, osećam, desiće se Viminacijumu. Tamo se već sjatila “najveća naučna ekspedicija iz SAD ikada viđena na tlu Srbije”. Stig je već proglašen “srpskom dolinom careva”. Jedanaest rimskih careva dolazilo je na poklonjenje Viminacijumu.
       Profesor Majkl Verner, vođa američke ekspedicije, inače srpski zet, bez zadrške, kaže: “To što vi Srbi gledate svakodnevno, ne postoji više nigde na svetu. Nalazište Viminacijum ima prvorazredni planetarni značaj.”
       Zašto Verner izgovara ovako krupne reči?
       Ako je Viminacijum bio samo provincijska prestonica, prestonica Gornje Mezije, čemu “prvorazredni planetarni značaj”? Mada još Platon pominje STIG, baš tim imenom, kao mesto na kome je svet nastao iz Haosa(!?). Ali, ko je o Stigu mario tolike godine, tolike vekove i milenijume? I, sad, odjednom, Amerikanci ti priznaju “planetarni značaj”!
       Šta se iza toga valja? Ono što prvo pada u oči je da Viminacijum postaje planetarno važan u trenutku kada su Amerikanci, tu u komšiluku, u Smederevu kupili, pod veoma spornim okolnostima, smederevsku železaru. A posle pokojnog Zorana Đinđića, evo, i Zoran Živković uoči ovonedeljne posete SAD, ponavlja da je Srbima određena liderska pozicija na Balkanu. I ako Srbi na to pristanu, pa još uđu u NATO, onda će im Amerikanci, za naknadu, otkopati i moju dunavsku Troju, tu, ispod Viminacijuma. Eh! Kad bi to uradili, bez obzira na motive, išao bih da celivam Buša i u ruke i u lice. Klečao bih ko Miloš u Stambolu.
       A zašto da nam ne učine? Njima kao najmlađem narodu na planeti ne treba drevna istorija kao što im “ne treba ni spoljna politika” (H. Kisinxer), a ni demokratija. Njima, u suštini, ne treba ni NATO. Treba im samo Pentagon i CNN. Ali, Ameri znaju da drevnim narodima nikad nije dosta drevne istorije. Pogotovo Srbima, već viđenim liderima Balkana. Zato Amerikanci nude Srbima “srpsku dolinu careva” u Stigu. Američki sateliti su već snimili šta je sve ispod Viminacijuma i Dunava, snimili su ostatke dunavske Troje koja je, pored Lepenskog vira i Vinče, važna za srpsku drevnu istorijsku vertikalu, za naše drevno balkansko utemeljenje. Amerikanci su, dakle, spremni da usprave Srbe kao najstariji narod na Balkanu, ali pod uslovom da se mnogo ne gicamo, da slušamo šta nam se kaže; i oko Haga i oko svega. Eto, toliko bi koštali Srbe trojanski koreni, trojanski identitet. Ali, šta je danas, uopšte, jeftino, gospodo draga?
       Američka ponuda je; uzmi ili ostavi. A ako Srbi ne prihvate, ima ko hoće. Srpska Troja, začas, može da pređe preko Dunava, na rumunsku stranu. Jon Ilijesku, šef rumunske države, već ima napisanu disertaciju u kojoj jasno piše da se dunavska Troja protezala od Đerdapa do dunavske delte u Crnom moru. A ako i Rumuni ne budu dovoljno poslušni lideri Balkana, Amerikanci, začas, mogu da presele Troju na Skadar i da je daju Albancima.
       Ukratko, ko pre Amerikancima - njemu Troja.
      
       A hoće SAD da nam učini. Evo, i “Diskaveri” javlja, preko kablovske, da je Šlimanova Troja u Maloj Aziji krajnje sumnjiva, da je Šliman bio amater, avanturista, a, bogami, i špijunčina. A zašto su se toga baš sada setili? Pa zato što je puklo između SAD i Nemačke, a i Turci i Grci nisu više pouzdani NATO partneri, setili se da pripadaju više Evropi. E, zato će im Šlimanova Troja biti oduzeta i data onima koji je više zaslužuju. Srbima, Rumunima ili Šiptarima.
       Zaista, zaista vam kažem, Srbi moji; vodi se veliki globalni rat. RAT ZA PROŠLOST. Za drevnu trojansku prošlost.
       Pa sad, vidite Srbi, narode drevni, ako ne i najstariji. Ako legnete na američku rudu, sledi vam trojanska tapija, a možda nam vrate i teritoriju Starog i Novog zaveta, tu gde je i bila od Fruške gore do Soluna. Možda nam priznaju i naš stari jezik sebrejski na kome je pisana Biblija, pa i da su Mojsije i Isus naši ljudi. Možemo da oposlimo, da povratimo za kratko vreme, ono što je izgubljeno pre više milenijuma, kada je ovde bio potop i kada se Noje nasukao na Karpate, kada je Avram napustio ove krajeve zbog reka i poplava...Sve to može da nam se, preko noći, prizna.
       A ako se xilitamo i dalje, onda ostaje sve po starom. Ostaće da smo došli ovde tek u šestom veku iz neke zakarpatske vukojebine. A mogu i to da nam ukinu pa da nam praunuci uče da su Srbi, preko Dunava, na Balkan grunuli tek 1804. godine i okupirali turske, pardon, šiptarske zemlje.
       Shvatate li sada zašto je preoravanje Tošinog bunara 159. mala civilizacijska katastrofa? Ispašće, bre, da pod drugom Titom nismo imali ni aerodrom u Beogradu! Da je sve počelo od Surčina, da je tamo sleteo prvi avion u Srbiju!
       Ali, opet, nekako mi najžalije loze, moje Loze Davidove. A počela zrna da ruje, hamburg rano stiže. I vrapci kljucaju zrna, a buldožeri riju li, riju...
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ