Pošto su se Čečeni na referendumu izjasnili da žele da ostanu u sastavu Ruske Federacije, sada je ključno pitanje da li će se prilike u Čečeniji normalizovati ili će terorizam, zadojen verskim fanatizmom, eskalirati po ruskim gradovima

      Čečeni se sad više pominju kao teroristi van Čečenije, nego kao separatisti. Čečenski terorizam je eskalirao po ruskim gradovima, u atentatima učestvuju i žene samoubice, dok je u samoj Čečeniji ruska vojska sabila oružane formacije separatista u planine i odvojila ih od stanovništva, koje se, na referendumu u martu, izjasnilo da po novom ustavu njihova republika ostane u sastavu Ruske Federacije.
       Premda organizacije za ljudska prava referendum smatraju “kontroverznim” - jer ga nisu nadgledali međunarodni posmatrači - predsednik Putin bio je ohrabren osnovnim tokovima mirovnog procesa. Nedavni krvavi atentat na rok koncertu u Moskvi ocenio je kao odraz beznađa među teroristima. Javno se još jednom obavezao da će terorizam “iskoreniti”, ali na drugi način nego što je dosad pokušavao. Naredio je povlačenje jedinica Ruske armije iz Čečenije. Vojsku, koja se zasigurno isticala “prekomernom upotrebom sile”, zameniće federalna policija. Pobunjenici koji nisu počinili zločine biće amnestirani, a stanovništvo će 5. oktobra moći da bira novog predsednika na slobodnim demokratskim izborima.
       Da se u Čečeniji obračunava sa teroristima, koji su povezani sa međunarodnim terorizmom, verovatno i sa Al kaidom, Putin je, po svemu sudeći, uspešnije ubedio američkog predsednika Buša, nego neke evropske političare, koji i dalje kritikuju ponašanje ruske vojske i kršenje ljudskih prava u Čečeniji. Aleksander Veršbou, američki ambasador u Moskvi, izjavio je povodom amnestije pobunjenika separatista: “što politički proces bude uspešniji, to će teroristi biti marginalizovaniji”.
       Oko prirode političkog procesa stavovi Moskve i međunarodnih organizacija za ljudska prava znatno se razlikuju. “Hjumen rajts voč” i “Amnesti internešenel”, na primer, tvrde da državna represija podstiče ekstremizam i da politički proces treba da obuhvati pregovore između separatista i ruske vlade, dok Moskva ne vidi ko zaslužuje da predstavlja pobunjenike i procenjuje da će legalistički metodi ruske vlade, osobito posle referenduma na kome se 96 odsto čečenskog stanovništa izjasnilo protiv otcepljenja od Rusije, biti efikasniji.
       Čitava čečenska priča - od rata za nezavisnost do nastanka sadašnjeg, Moskvi lojalnog, režima, koji u borbi protiv oružanog banditizma ima saveznika i u organizovanom kriminalu - toliko je zapetljana da ju je teško ukratko i ispričati. A, opet, bez podsećanja na nju teško je proceniti značaj sadašnjeg trenutka: da li će se prilike u razorenoj i unesrećenoj Čečeniji smiriti i normalizovati ili će teroristi, zadojeni verskim fanatizmom, predstavljati i stalnu pretnju po ruskim gradovima i političku prepreku da Rusija u demokratskom svetu bude u potpunosti prihvaćena kao zemlja demokratije i ljudskih prava.
       Rusi i Čečeni nisu kroz istoriju bili prijatelji - o čemu svedoče i književne tvorevine ruskih pisaca opčinjenih Kavkazom, od Ljermontova do Tolstoja. U vreme Oktobarske revolucije Čečenija se bila otrgla ispod ruske vlasti, ali je njena nezavisnost u haosu trajala jedva nekoliko godina. Posle Drugog svetskog rata Staljin je Čečene bio masovno prognao u Sibir i Centralnu Aziju pod optužbom da su sarađivali sa nemačkim okupatorom, ali im je Hruščov dozvolio povratak na Kavkaz 1957.
       Kad se 1991. raspao Sovjetski Savez, Čečenija je proglasila nezavisnost i povela gerilsku borbu protiv ruskih jedinica. Jeljcin je 1994. poslao u Čečeniju znatnu vojsku da uguši pobunu. Rat je potrajao pune tri godine i bio je vrlo surov. Završio se neslavnim povlačenjem ruske vojske i izvojevanjem široke autonomije, premda ne i nezavisnosti Čečenije. Predsednik Čečenije postao je, uz rusku saglasnost, general Aslan Mashadov.
      
       Kad su čečenski separatisti 1999. podstakli pobunu u susednom Dagestanu, usledila je nova ruska oružana intervencija, ovoga puta po naređenju tadašnjeg premijera Vladimira Putina. Pobuna u Dagestanu bila je ugušena, a u Čečeniji je s vlasti uklonjen Mashadov i doveden Ahmad Kadirov, umereni nacionalista i bivši čečenski muftija, koji se zalagao za pomirenje s Rusima.
       Međutim, Kadirov se relativno brzo našao u položaju Mashadova, posebno otkad su čečenski teroristi počeli da preuzimaju spektakularne napade na civilno stanovništvo u ruskim gradovima. Takav napad je - da se podsetimo - izvršen na jedno moskovsko pozorište u oktobru prošle godine, kad je poginulo 129 talaca i preko 40 terorista. Ocenjen u Moskvi kao predsednik koji ne uspeva da stvari drži pod kontrolom, Kadirov ima male šanse da pobedi na izborima. Za Mashadova se još ne zna hoće li se kandidovati. Novi čovek bi mogao da bude izvesni Said-Hamzat Gairbekov, direktor jedne građevinske firme.
       Verujući da je na putu da legalno smiri i normalizuje situaciju u Čečeniji, Moskva ima jedno ohrabrenje: na Zapadu, posebno u Vašingtonu, više se veruje da eskalaciju čečenskog terorizma uzrokuje islamski fundamentalizam, nego ruska represija.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ