Samoubistvo poznatog eksperta za oružje za masovno uništavanje dr Dejvida Kelija uvelo je vladu i premijera Tonija Blera u do sada najtežu političku krizu. Sad se više ne traži samo odgovor na pitanje - ko je lagao, vlada ili Bi-Bi-Si? - nego i ko je kriv za smrt ovog čoveka?

      Od trenutka kada se (u prošli četvrtak, u ranim popodnevnim časovima) mikrobiolog dr Dejvid Keli, nekadašnji inspektor UN za oružje za masovno uništavanje u Iraku i savetnik u britanskom Ministarstvu odbrane obreo u šumarku nedaleko od svoje kuće u Oksvordšajru kraj Londona, mirno progutao nekoliko tableta za umirenje bolova, a potom perorezom presekao vene na zglobu svoje leve ruke, savremena britanska istorija dobila je još jedno uzbudljivo poglavlje. Konačni ishod ove dramatične priče, koja je već prerasla u tragediju, očito, još nije na vidiku. Ali, međusobni odnosi glavnih likova su već tako isprepleteni da je do kraja zaista sve moguće...
       Moguće je, recimo, da premijer Toni Bler bude definitivno poražen u sukobu sa Bi-Bi-Sijem i drugim domaćim medijima koji ga optužuju da je pomoću falsifikovanih činjenica, dakle na prevaru, zemlju uveo u rat u Iraku. To bi značilo da glavni svedok te operacije, koji se u jednom trenutku izgleda odvažio da medijima skrene pažnju na relevantne činjenice (tj. na manipulaciju u režiji vladinih zvaničnika) i tako upozori javnost, na kraju ipak nije izdržao pritisak gnevnog establišmenta i da je, praktično, gurnut u smrt... Drugim rečima, da su premijer i njegovi ministri, a naročito kontroverzni direktor za komunikacije Alister Kembel i ministar odbrane Džefri Hun, bili namerni da do kraja beskrupulozno brane vladu od optužbi za svesno obmanjivanje javnosti i parlamenta, čak i po cenu smrti najpoznatijeg britanskog naučnika u ovoj oblasti...
       Ako bi se ova priča, kojim slučajem, zaista okončala utvrđivanjem nedvosmislene odgovornosti vlade za neprijatnosti (pritiske, pretnje...?) koje je doživljavao dr Keli i koje on nije bio u stanju da podnese, to bi nesumnjivo uticalo da se ionako već znatno okrnjeni rejting britanskog premijera toliko sroza da mu zapreti čak i prevremeni odlazak sa vlasti... Analitičarima sklonim toj verziji mogućeg završetka aktuelne drame sada naročito pada u oči i jedna važna rečenica iz prošlonedeljnog Blerovog govora u američkom Kongresu u Vašingtonu. - “Čak i ako se na kraju ne pronađe oružje za masovno uništavanje u Iraku, istorija će nam svakako oprostiti što smo krenuli u rat protiv Sadama Huseina”, rekao je premijer u govoru koji je sigurno (u to, valjda, nema sumnje) pisao ili barem lično redigovao njegov glavni saradnik za takve poslove Alister Kembel... A to je - kažu sve brojniji kritičari britanskog premijera - već bio jasan signal da on priprema odstupnicu (traži oproštaj?) za slučaj da se na kraju stvarno dokaže da je svesno obmanjivao parlament i uz pomoć fabrikovanih činjenica zemlju uveo u rat.
       Uostalom, informacije koje su Toni Bler i njegov kabinet svojevremeno predstavili javnosti kao “senzacionalno otkriće” britanskih obaveštajnih službi o Sadamovom tajnom arsenalu za masovno uništenje, prouzrokovale su već dovoljno glavobolja i glavnom savezniku, američkom predsedniku Bušu. Jer, i Buš se - pravdajući svojevremeno napad na Irak razlozima “nacionalne bezbednosti” - javno pozivao na, navodna, otkrića britanskih obaveštajnih službi, mada je CIA (kao što će se kasnije pokazati) imala ozbiljne rezerve prema njihovoj verodostojnosti...
       Ne bi, međutim, trebalo isključiti ni mogućnost da Bi-Bi-Si, koji je od početka ove krize (zašto Britanija ulazi u rat protiv Iraka?) nedvosmisleno branio postupke svog novinara Endrjua Giligana, autora TV priloga o “Iračkom dosijeu”, rizikujući žestoku konfrontaciju sa vladom, na kraju ipak bude prinuđen da prizna grešku. Ili, preciznije, da prizna da je njegov novinar “montirao” fakta i objavio neistinu, u želji da - u jednom istorijski vrlo osetljivom trenutku - diskredituje vladu i njenu politiku. Tačnije, da u “neimenovanim izvorima”, na koje se pozivao, nije imao valjano pokriće za storiju u kojoj su iznete tvrdnje da vlada obmanjuje javnost... Odnosno, da prizna da su tim postupkom novinara, a potom i celokupnog rukovodstva Bi-Bi-Sija koje je stalo u njegovu odbranu, vlada i njeni funkcioneri, zapravo, teško oklevetani. Pri čemu je ta neutemeljena optužba i kleveta - kao kukavičije jaje - poturena i pripisana nekim “anonimnim izvorima”, koji bi po logici stvari morali biti u nekoj obaveštajnoj ili vladinoj službi...
       Taj scenario bi, da se kojim slučajem obistini, zaista predstavljao i faktički kraj svojevrsnog mita o nezavisnosti i najvišim profesionalnim standardima koje u svom poslu slede novinari ovog britanskog “javnog servisa”... I, naravno, neslavni kraj profesionalne karijere nekolicine direktora i urednika ove britanske nacionalne institucije, koja mnogo drži do svog kredibiliteta ne samo kod domaće publike nego i na globalnom medijskom tržištu.
       Direktori i urednici Bi-Bi-Sija su, naime, od samog početka odbijali da kažu ko je bio taj “neimenovani izvor” za storiju emitovanu 29. maja, u kojoj je rečeno da britanske obaveštajne službe ne raspolažu verodostojnim dokazima o postojanju iračkog oružja za masovno uništenje, ali da su vladini funkcioneri u birou za komunikacije (A. Kembel) falsifikovali te izveštaje i u njih na svoju ruku uvrstili i tvrdnju (sadržanu i u Blerovom govoru u Parlamentu) da Sadam Husein ne samo da poseduje takvo oružje, nego da je u stanju da ga upotrebi za samo 45 minuta...
       Kada se oko toga podigla velika prašina, sam dr Dejvid Keli priznao je svojim pretpostavljenima u britanskom Ministarstvu odbrane da je razgovarao sa novinarima Bi-Bi-Sija, ali je tvrdio da im on nije rekao da su neki vladini funkcioneri i posebno Alister Kembel naknadno prepravljali izvorne verzije tih izveštaja obaveštajnih službi i tako falsifikovane činjenice prosledili premijeru, a ovaj izneo u Parlamentu. Potom je neko iz tog ministarstva, ili iz vladinog biroa za komunikacije (ispostaviće se sa znanjem, a možda i po nalogu samog ministra odbrane Huna), očito iz želje da se osveti i da diskredituje dr Kelija, prijateljski nastrojenim (vladi lojalnim) novinarima diskretno saopštio da je on bio “krtica” i “izdajnik”... I dr Keli se istog trenutka suočio sa čoporom gladnih - patriotski i ratoborno nastrojenih - medijskih vukova spremnih da ga rastrgnu...
       Dva dana pre svoje smrti ovaj naučnik bio je (zajedno sa A. Kembelom i novinarom E. Giliganom) pozvan da svedoči i pred višestranačkim Komitetom za spoljne odnose Parlamenta, zaduženim da ispita krupne optužbe na račun vlade. I, tamo je (pošto je podvrgnut krajnje neugodnom ispitivanju pred TV kamerama) javno ponovio istovetnu tvrdnju: rekao je da je razgovarao sa novinarom Bi-Bi-Sija, ali da ključne činjenice u emitovanom prilogu E. Giligana nisu bile utemeljene na njegovim iskazima, što znači da on nije mogao da bude “neimenovani izvor” na kojeg se poziva Bi-Bi-Si...
       Novinar Giligen se u svom svedočenju pred parlamentarnim komitetom pozvao na kodeks profesionalne etike koji mu zabranjuje da otkrije izvor koji je zahtevao da ostane anoniman... Istina, u javnosti je tom prilikom bilo i mnogo spekulacija na temu - da li je Giligenova kontroverzna storija zasnovana na tvrdnjama samo jednog ili više takvih “neimenovanih” izvora? Jer, u slučaju da je novinar svoju storiju zasnovao samo na priči jednog takvog (anonimnog) sagovornika, on bi se verovatno ogrešio o specijalni kodeks Bi-Bi-Sija. U kojem postoji i odredba da, sem u nekim izuzetnim slučajevima (kada informacije potiču iz zvaničnih izvora i od visokih vladinih zvaničnika koji se pozivaju na valjane razloge da ostanu anonimni), novinarska storija ne može biti zasnovana samo na jednom anonimnom izvoru...
       Ali, pošto je na britanskoj političkoj sceni iznenada došlo do dramatičnog obrta, koji je drastičnim načinom upotrebe peroreza prouzrokovao sam dr Keli, rukovodstvo Bi-Bi-Sija je (24 sata nakon što je policija saopštila da je zvanično identifikovano njegovo beživotno telo, i pošto je o tome prethodno bila obaveštena njegova porodica) odlučilo da povuče još jedan krupan potez: direktor informativnog programa Ričard Sambruk pročitao je zvanično saopštenje ove stanice u kojem se - pored ostalog - kaže da je Keli zaista bio onaj “neimenovani anonimni izvor” na čijim je tvrdnjama bila zasnovana storija Endrjua Giligena emitovana 29. maja...
       Iako je Sambruk tom prilikom oprezno izbegao da kaže da li je dr Keli bio i jedini takav anonimni izvor (što je u ovom slučaju, možda i ključno pitanje), javnost je bila šokirana. Činilo se - barem za trenutak - da se sav gnev sada usmerio na novinare i rukovodstvo Bi-Bi-Sija. Bilo je, naime, jasno da je neko lagao: ili je lagao dr Keli prilikom svedočenja pred parlamentarnim komitetom (kada je rekao da on nije bio “izvor” za storiju Bi-Bi-Sija u kojoj je kabinet Tonija Blera optužen za “montažu” podataka o Sadamovom oružju), ili lažu novinar Giligan i direktori Bi-Bi-Sija kad tvrde da su informaciju o falsifikovanju razloga za rat od strane vladinih funkcionera dobili - nazvanično - od pouzdanog svedoka kakav je bio dr Keli?
       Tim pre što je dr Keli, van svake sumnje, bio najpoznatiji britanski ekspert za hemijsko i biološko oružje (čak 40 puta boravio je u Iraku i godinama proučavao ovu temu) i što se svi britanski novinari bez razlike slažu da bi postojalo opravdano interesovanje javnosti da bude obaveštena o njegovom mišljenju o jednoj ovako značajnoj temi, pogotovo u trenutku kad se odlučuje da li zemlja treba da uđe u rat...
       Ipak, bilo je - čini se - svima jasno da je postupak Bi-Bi-Sija u ovom slučaju bio rizičan i - u dobroj meri - moralno problematičan, jer su se novinari i rukovodstvo te stanice naknadno pozivali na mrtvog svedoka sa kojim je sporni razgovor svojevremeno obavljen diskretno, u četiri oka... Pozivali su se, dakle, na svedoka koji sam o tome više nije mogao ništa da kaže, niti da se brani...
       U međuvremenu, dok se sve ovo događalo, premijer Toni Bler se nalazio na drugom kraju sveta: bio je upravo okončao posetu Americi i krenuo je put Japana kada je stigla vest o smrti dr Kelija. Naravno, britanski novinari koji prate ovu posetu saleteli su ga odmah obiljem neugodnih pitanja: hoće li podneti ostavku, da li se oseća krivim za smrt vladinog eksperta..? Informacija da je Bi-Bi-Si obelodanio da je dr Keli bio njihov glavni izvor stigla ga je u Seulu, odakle je tek trebalo da krene za Kinu... Mnogi su odmah zaključili da je Bleru u tim delikatnim trenucima možda najviše nedostajao savetnik kakav je Alister Kembel, koji se nakon posete Americi odmah vratio u London... I, koji je - mimo običaja - naglo zaćutao, odbijajući da komentariše brojne spekulacije o njegovoj neminovnoj ostavci ili smeni, i sve ostalo u vezi sa ovim događajima.
       A, premijer je - ne prekidajući put po Dalekom istoku - doneo nekoliko važnih odluka: naložio je da se sprovede nezavisna istraga o čitavom slučaju i odbacio predlog opozicije da se sazove vanredna sednica britanskog Parlamenta, koji je u međuvremenu već raspušten zbog letnje pauze. Ipak, jedna od njegovih odluka odaslanih sa puta po Aziji u London, mogla bi - čini se - da bude od dalekosežnog značaja: reagujući na ponašanje onog dela britanske političke javnosti koji se svom silinom obrušio na Bi-Bi-Si nakon što su zvaničnici ove stanice otkrili da je dr Keli zaista bio njihov “izvor” (na šta je, uzgred, upozorila i premijerova žestoka kritičarka, bivša ministarka Kler Šort), premijer je otvoreno pozvao na - smirivanje emocija...
       “Bez obzira na sve razlike među nama, sigurno je da niko nije želeo da se dogodi ovakva tragedija”, poručio je Bler. “Siguran sam da su svi, uključujući i Bi-Bi-Si, šokirani onim što se dogodilo. Sprovešće se nezavisna istraga koja će utvrditi činjenice. U međuvremenu smatram da svi treba da se uzdržavamo od međusobnih optužbi i sumnjičenja i da ozbiljno razmislimo o onome što se dogodilo...”, rekao je premijer.
       Sad mnogima, naravno, ostaje i da se pitaju - zašto je već ozbiljno uzdrmani Toni Bler, posle svega, odlučio da pozove javnost i svoje pristalice da se uzdrže od neodmerenih napada na Bi-Bi-Si? Nije li se on, ipak, uplašio odluke rukovodstva Bi-Bi-Sija da u ovom slučaju - po svaku cenu - ide do kraja? Nije li, možda, pomislio da se ozbiljni profesionalci te vrste verovatno ne bi upustili u tako rizičnu operaciju da nemaju bar još jednog keca u rukavu? Možda snimak razgovora, ili bar još jedan živ “anonimni izvor”, na čijim je iskazima bila zasnovana storija Endrjua Giligana od 29. maja.
       Uostalom, nema valjda nijednog Britanca koji nije čitao romane Džona Le Karea, i koji ne zna da u poslednjem poglavlju drama ove vrste obično iz senke izlaze legendarni Džordž Smajli, ili njegov omiljeni rival Karla, i slučaj se tek tada konačno raspliće...
      
       STEVAN NIKŠIĆ