Sredinom pedesetih, kad nam još niko takoreći nije sa Zapada dolazio u posetu, mladi pesnik je, u sopstvenom aranžmanu, boravio čak trideset dana u ondašnjoj Jugoslaviji

      Gotovo da nismo mi primetili vest iz Narodne Republike Makedonije da je ovogodišnji Zlatni venac Struških večeri poezije za 2003. godinu dobio znameniti švedski pesnik, i jedan od najvećih, ili barem najprevođenijih, danas u svetu (ovo poslednje se može lako dokumentovati) Tomas Transtremer (1931). Možda će se o nekadašnjoj najvećoj međunarodnoj književnoj nagradi na ovim prostorima nešto više čuti krajem avgusta kada Transtremer dođe iz Stokholma da je primi u Strugi, kad budu ona velika letnja čitanja poezije po crkvama i mostovima. Pomislićete, možda, da je ovo priznanje naišlo na nešto veći odjek u Švedskoj, u zavičaju ovogodišnjeg laureata. Sumnjam, zapravo pouzdano znam da će i tamo biti jedva zabeleženo. Naime, Tomas Transtremer se tokom pedeset godina bavljenja poezijom nadobijao preko trideset velikih nagrada, od kojih je polovina iz inostranstva, tako da se vesti o njegovim uspesima danas tamo beleže samo još u fusnoticama, odnosno uopšte i ne objavljuju. On je kao i švedski čelik, reklama mu nije potrebna. Ili nešto slično Bergmanu, koji, eto, još snima ali i uporno izbegava javnost.
       Ko je, dakle, Tomas Transtremer?
       O njemu je u NIN-u pisao 1992. Stevan Stanić. Posetio je švedskog pesnika u gradiću Vesterosu, samo godinu-dve pošto je Transtremer doživeo snažan moždani udar i pošto je, uz ostale nevolje, izgubio moć govora. Ali je dotle, kao retko koji poeta naše majčice Zemlje, i te kako briljantno pisao i govorio, ostavivši za sobom samo 170 pesama! Mogao je sad samo da svira na klaviru i to jedino - levom rukom! Mogu da zamislim koliki je izazov sve ovo predstavljalo za vrsno Stanićevo pero!
       Pre toga, mnogo pre toga, sredinom pedesetih, kad nam još niko takoreći nije sa Zapada dolazio u posetu, mladi pesnik je, u sopstvenom aranžmanu, boravio čak trideset dana u ondašnjoj Jugoslaviji. Imao je samo dvadeset i tri godine. Bilo je leto, došao je iz pravca Italije, a onda: Ruma, Šabac, Banja Koviljača, Sarajevo, Kotor, Kosovska Mitrovica! U Peći se razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. S tog putovanja po Balkanu ‘55. nastala je, pored “Crnih planina”, i jedna od ključnih Transtremerovih pesama “Formule putovanja”, u koju smo stali svi mi (još onda!), od “žalosnog mrmora koji se vuče za oračem po sremskim ravnicama” (deset godina posle Sremskog fronta), pa do dece što pikaju fudbal pod zvezdama i kraj kerova islabelih i partijskog uglednika “kog prati vlastito nebo - visoko i usko k’o u minaretu”...
       Književni gorostasi s krajnjeg severa Evrope, iz Skandinavije, stizali su do nas, tokom poslednjeg stoleća, u sporadičnim naletima, uvek sami, gotovo kao kakav raritet: Ibzen, Strindberg, Bjernson, S. Lagerlef, Sigrid Unset, K.Hamsun, P. Lagerkvist, H. Martinson, Ejvind Jonson, A. Lindgren, P.U. Enkvist..., ali pre svih njih, dakako, Hans Kristijan Andersen i Seren Kirkegard. Šveđanin Tomas Transtremer prvi je, međutim, pesnik odonud koji je doživeo da mu se na srpskom jeziku pojave Sabrane pesme, i to u onoj čuvenoj Nolitovoj ediciji u kojoj su objavljeni takvi velikani svetske poezije kao što su R. M. Rilke, Pol Valeri, Stefan Malarme, B. Breht, Gotfrid Ben, Vilijam Karlos Vilijams, ili srpski pesnici Vasko Popa, Oskar Davičo, Milan Dedinac... A možda ovaj izuzetak samo najavljuje da drugih takvih izuzetaka još zadugo neće biti.
       Uz ime Tomas Transtremer obično se u poslednje vreme stavlja: “švedski rekorder u književnim nagradama” (dobio ih je dve čak i kod nas: Evropsku književnu nagradu Književne opštine Vršac (1990). i sada Zlatni venac Struških večeri poezije), ali od broja nagrada, prevoda na tolike svetske jezike ili trenutne popularnosti pesnika važnija je uvek bila dubina i koherentnost samog njegovog pesničkog dela. A delo Tomasa Transtremera podseća na veliki neki, veoma ljubak, ploveći arhipelag. Ovaj naletnik sa daleke “slavujeve najsevernije granice” (obeležene u pesmi u prozi “Slavuj u Badelundi”) dariva nas sada sa svojih gotovo dvesta pesama, tim čudesno skladnim svojim svitama, etidama i kantilenama o samoćama čoveka sa Severa (i čoveka odasvud), o ljudskim neprestanim rvanjima s vremenom, istorijom i zaboravom, o čežnji za susretima, daljinama i putovanjima, o pogledu čovekovom što prožima tamu i zastaje, ali samo na časak, pred krupnim preprekama. Poezija je ovo ne ni urbana ni ruralna, već u svakom svom segmentu sve to, što znači univerzalna, pisana za svakog ko će umeti dugo da nastavi njeno čitanje, u sebi.
       Transtremer se već više od pedeset godina bavi poezijom. Za to vreme objavio je jedanaest tanušnih pesničkih zbirki (pokazujući i po tome da je isključivo pesnik), kao i tek nekoliko desetina stranica memoarske proze. S tako po obimu “neznatnom” produktivnošću mogao bi da se meri jedino još s francuskim filozofom (rumunskog porekla) Emilom Sioranom.
       Transtremerovo duhovno formiranje, setimo se, započelo je krajnje skromno i uniformno - kolekcionarstvom! Na ostrvcetu u Stokholmskom arhipelagu, odakle potiču njegovi preci po majčinoj liniji, tokom letnjih školskih raspusta budući pesnik sakupljao je neumorno sve moguće božje bubice, leptire, viline konjice, mušice, skakavce - umišljajući da je dostojni sledbenik velikog prirodnjaka Karla Linea. Među brojnim studijama koje iz svih mogućih uglova osvetljavaju pesnikov život i delo, pojavio se nedavno i zanimljiv ogled Frederika Šeberga Transtremerovskaa zbirka insekata sa Runmarea (2001). Ono “transtremerovska” iz naziva knjige manje je prisvojni pridev a daleko više oznaka jednog stvaralački (i životno) odavno prepoznatljivog i višestruko potvrđenog stila.
       Svoj pesnički arhipelag sam Transtremer će značajno obnoviti i aktualizovati svojom prvom, a verovatno i ubuduće jedinom, proznom knjigom Sećanja me gledaju (1993). Tih osam kraćih memoarskih tekstova rezultat su nove zamišljene kolekcije uspomena, ali i, ispostavilo se, značajan deo “oproštajne ceremonije”: knjiga je završena tek koji mesec pre no što će pesnika stvaralački i zdravstveno gotovo sasvim pokositi snažan moždani udar (u njegovoj pedeset i devetoj godini). Knjiga, koja će naslov “pozajmiti” od jedne pesme objavljene u zbirci Divlji pijac (1983) sasvim je transtremerovska. Ovi fragmenti nenaglašeno otkrivaju tematska ishodišta njegovih pesama prisno vezanih takođe za doživljaje iz detinjstva (“Šest zima”, “Ormar za knjige”, “Iz zime 1947.” i sl.) Nabačeni u obrisima, i odjecima, ovi tekstovi daju široku sliku jednog vremena (razbokorenog sada samo u uspomenama) i generacije koja je samu sebe odgojila...
       Iza svakome pod kapom nebeskom razumljivog i gotovo sentimentalnog početka (“Moj život...”), knjiga Sećanja me gledaju sledi tipično bergmanovske (hoću reći - transtremerovske) duševne lomove i previranja adolescenta prepuštenog vlastitom izboru - i veštini - spasenja. A njegov izbor, i sva veština, bili su, danas znamo, svet mašte, knjiga i muzeja, stvaranje vlastitih imaginarnih i pravih kolekcija, grčevito jedno upinjanje da se istraje i dokaže. To njegovo detinjstvo - koje u ovoj knjizi predstavlja zapravo čitav pesnikov život, onaj deo života pre no što će započeti da piše poeziju, jer s pisanjem iskonska naša nevinost nestaje, i započinje umiranje - jeste nešto što više nije u stanju da samo sebe brani.
      
       MOMA DIMIĆ